Време хероја

Пише: Милан Богојевић

Ове године навршава се сто година од пробоја Солунског фронта, сто година од када је наша војска, скупивши последњу снагу нације, кренула у правцу снажно утврђених непријатељских линија које су је делиле од отаџбине.

Прича о пробоју Солунског фронта почиње у јесен 1915. године када је далеко надмоћнији непријатељ успео да потисне српску војску ка југу, а затим и ван граница Краљевине Србије.

Наша војска прикупљаће се на Крфу све до фебруара 1916. године. Неки подаци кажу да је од 560.000 војника, колико је бројала српска војска 1914. године, на Крф стигло свега њих 130.000.

Стање војске било је готово очајно, војници су били физички измучени и малаксали, морално клонули…

10. новембра 1915. године Немачка је објавила званично саопштење наводећи следеће: „Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбежали у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по овој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта.“ Немачки штаб није ни слутио да ће управо ти „бедни остаци“ српске војске преломити ток Првог светског рата.

Није било лако васкрснути српску војску, на хиљаде војника ће још умрети у првим данима доласка на грчко острво. Неке ће на самом почетку и сахрањивати, а касније ће их само товарити на барке и бацати у море, биће то највећа заједничка гробница српског народа – плава гробница.

Чврста воља, енергија и што је најбитније отпорност српског војника, довели су до тога да се већ у априлу 1916. године поново построји српска војска.

У јуну исте године српска војска је напустила Крф и отишла на Солунски фронти запосела додељене положаје са вером да ће ускоро кренути ка својој отаџбини.

Међутим, врло брзо ће дане радости заменити дани туге и разочарења. Што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, пре свих Енглеза да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспешног уласка Румуније у рат, на страни сила Антанте операције су обустављене.

Пуне две године српски војници чекаће одлуку савезника о пробоју фронта.

Јуна 1918. године командант Солунског фронта, француски генерал Франше д’Епере, одржао је саветовање са српским генералима и регентом Александром на коме је донета одлука да се коначно крене у пробој. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска, као и да борбе почну средином септембра.

„Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом – од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Треба дрско продирати – без починка до крајњих граница могућности људске и коњске снаге. Са непоколебивом вољом и надом у бога – јунаци, напред у отаџбину.“ гласила је наредба српске Врховне команде за пробој Солунског фронта.

Борбе су почеле 14. септембра артиљеријском паљбом из свих савезничких топова да би, у зору 15. септембра (у 5.30 часова) друга српска армија кренула у јуриш и то на потезу Соко–Ветерник–Добро поље.

Налет српске војске био је страшан, пропорционалан жељи војника да се коначно врате својим домовима.

Под налетом наших војника који су били подељени у две армије – прву којом је командовао Петар Бојовић и другу на чијем челу је био Степа Степановић, подрхтавала је планина и фронт се отворио.

Биће је то једна од најславнијих битака у дугој српској историји, многи су након пробоја Солунског фронта говорили да писци у годинама које долазе неће моћи наћи достојну формулу дивљења херојима, који су ту борбу повели, и никада ни приближно неће моћи да одају пошту коју они заслужују.

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди написао је: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!“

Многи највећи светски државници и интелектуалци дивиће се херојској српској војсци.

Тешко је ко могао тада замислити да ће кроз само коју годину ти хероји бити скрајнути због „виших“ циљева, да ће кроз деценију жртве бити скоро заборављене, опет због „виших“ циљева.

Сигуран сам да нико није могао помислити да ће за двадесет година у Народној скупштини овај догађај бити обезврећен од стране хрватских посланика питањем „Колико кошта крв са Кајмакчалана? Да платимо, па да више не причамо о томе…“, Пуниша Рачић свакако није.

 

Шта ће се десити на стогодишњицу?

Може ли нас нешто изненадити?

Видећемо ове године у септембру.

Видећемо, ако овај народ више ишта интересује…

 

Недељник




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *