Пуковник Владан Косић, легендарни пилот из хеликоптерске ескадриле МУП, постао пензионер. Због десанта у Кијеву, српском селу у окружењу, ушао у песму. Не зна колико је живота спасао
Војвода Василије Васке Видовић, мој војник и саборац, мој пријатељ и мој брат. Човек са срцем великим као кућа, борац, херој, легенда, једном речју Јаро.
Усташе су, захваљујући војној помоћи Запада и расулу у српској војсци, успеле 1995. да ураде оно што је Павелић започео ’41.
Сваког Видовдана у Републици Српској обележава се годишњица војне операције „Коридор 92“, пробоја „Коридора живота“, када је прекинута блокада западних делова Републике Српске, приликом чега је, због недостатка кисеоника у бањалучком породилишту живот изгубило 12 тек рођених беба.
Кад сам видео мноштво шлепера натоварених дрветом како прелазе Богојевски мост, ситуација ми је била мало јаснија. И овде смо га попушили и то ће бити највероватније без испаљеног метка. Аркан и Гарда су се вратили из Босне.
Седимо испред официрске кантине. Тек сам стигао с обуке. Врућина је и сав сам знојав. Цевчим киселу воду. Питам остале зашто стоје испред, шта се дешава у кантини. Кажу ми да је код Тате дошла нека делегација.
Много је прича испричано о Српској добровољачкој гарди ињеном једином и неприкосновеном команданту Жељку Ражнатовићу Аркану. И углавном су многе од њих биле неистините, јер само они који су у њој били могу да испричају истиниту причу о Гарди. Кажем намерно у множини зато што један човек то не би могао.
Јуни 1992. Рањени српски борац, младић, име му никад нисам сазнао, негде код Модриче: „Докторе, Србијанац, где је Београд?“ „Тамо, јуначе“, показах руком у правцу Београда.
Мита Врабац, био је чудан лик, рођен тамо негде у Војводини. Отезао је у говору онако по лалински, наглашавајући оно „ш“. Пре две године био је рањен у лице, па му је фаца увек изгледала као да је у грчу, односно као да се стално цинично смеје.
Сећам се 1999. године, у рату и одмах после рата, имали сте насмејана, сретна лица, пуна наде. Гледао сам вас, и знао сам да нас могу уништити али победити не.
Те давне 1990. године, готово да смо још били деца. Док смо седели на клупи испред Факултета драмских уметности, нестрпљиво ишчекујући долазак нашег професора Владимира Владе Јевтовића и почетак првог часа…
Некад је Србин био поштован, био он сељак, грађанин, војник, радник, чак су некад и српски политичари имали неки углед у нашем народу.
Генерал Владимир Лазаревић, који је свој крст часно носио и на Космету и у вашем јебеном Хагу, одслужио 14 година ни крив ни дужан, не може предавати на нашој Војној академији.
Свако од нас на својим леђима носи велико и тешко бреме, како своје прошлости, тако и своје садашњости, а самим тим и своје будућности. Ја се не стидим своје прошлости, живим у садашњости и подигнуте главе гледам у будућност, без обзира колико она трајала.
Јунаци, хероји, браћо, Делије, нико од Вас није више међу живима, а веровали смо да је то био последњи рат и да га више никада неће бити, чак и тога дана када је настала ова фотографија веровали смо у неко боље, лепше и срећније сутра, веровали смо у то да ничија деца више неће гинути и да након наших ничије мајке неће сахрањивати празне ковчеге синова јединаца…
Шта да мислим о неком ко ти понуди помоћ, а у ствари га занима публицитет ради добијања што више присталица а не доброчинство?
Издржи… и не тражи милост од душмана који су те издали и за шаку соли продали, јер ће ти они уместо помоћи на живе ране ту исту со ставити.
Немојте да вам ордење дјеле они који ни војске нису служили. Питао бих те што ће дјелити ордење, ‘оће ли орден уз 63. падобранску, Војску Србије, ПЈП…
Када смо избили на врх Петрове горе, видим свуда метеж и хаос. Сви јуре, пакују, скоро се сударају… Питам неког лика за генерала. Он ме гледа као да сам пао с Марса.
Када је Никола Пашић видио кроз шта пролази српски народ и када је изговорио чувену реченицу: „СПАСА НАМ НЕМА, ПРОПАСТИ НЕЋЕМО“, није ни слутио колико ћемо бити близу пропасти, само стотинак година посље.
