Вапај ратног ветерана, инвалида

Ратни ветерани Србије упозоравају да ни нова власт не жели да реши њихове проблеме, и најављују радикалне мере!

Покушаћу што краћи да будем. Као прво, да се представим, зовем се Зоран Гак, из Ветерника. Члан сам „Савеза ратних ветерана Србије“, Удружења учесника оружаних сукоба на простору бивше Југославије и председник месног одбора Удружења учесника оружаних сукоба на простору бивше Југославије Ветерник. Ратни сам ветеран 1990-1999. године и ратни војни инвалид.

Обраћам Вам се са жељом да се буквално „докопамо“ мрвице медијског простора и изађемо из сене 20-огодишњег мрака, игнорисања и омаловажавања од стране досадашњег режима. Двадесет година живимо на обећањима и у чекању да се нешто уради по питању ратних инвалида, породица погинулих, као и ветерана рата. Живимо као грађани, не ни другог, већ трећег реда; бенефите које имамо су ништа и никакви, већини за смејање и исмејавање. Да смо статични – нисмо, имамо удружења, а сад већ и доста оформљених месних, општинских и градских одбора. Решени смо да све дигнемо на виши ниво. Тренутно удружени у „Савезу ратних ветерана Србије“ бројимо близу 100.000 чланова.

Наши проблеми, који су до сад требали да се решавају – решавали су се преко неких преставника у Скупштини, који су за време својих мандата имали отприлике једно или ниједно излагање, али су зато и стамбено и финансијски себе обезбедили. Ми их нисмо бирали, нити нас је неко о томе питао. Шта је са осталим људима, за које су требали да се боре… и тако од Владе до Владе, од мандата до мандата?

Време је дошло да се ствари узму у своје руке и зато се Вама обраћамо, као некоме ко би требао да нам да мало простора да се чује и наш глас. Наше тренутне акције које предузимамо поред оснивања одбора (ради информисања ратних ветерана) по местима, јесу и сакупљање потписа (потписивање петиције) за усвајање „Предлога закона о правима ратних ветерана и чланова њихових породица“, који је урађен пре две године, предан Народној скупштини, али никада и разматран. Иако је сачињен по највишим стандардима и у складу са „Универзалном Декларацијом о људским правима“ УН, Уставом Републике Србије (чл.69), по узору на законе земаља из окружења, нико, ни једна власт до данас није желела да разматра овај акт. Тај предлог закона је већ својим потписима 2012. године подржало преко 40.000 грађана, али њихова воља, као ни наша, изгледа нема никакав значај.

Када смо се обраћали надлежнима да питамо шта се дешава са судбином тог предлога, остајали смо без одговора. Обраћање Вама није потекло одједном, већ је вапај, куцали смо и писали свим надлежним органима годинама и до сада ништа … писано је на све адресе, па чак је и лично министру г.Вулину предата на руке молба за пријем, како би се направили бар неки помаци у решавању проблема. Нажалост, осим разговора са државним секретаром и предочавања њихове верзије некаквог „нацрта закона“, у којој се не даје ништа или ти боље речено даје и више него ништа за ратне ветеране, нисмо се помакли са мртве тачке.

Шта нам преостаје? Да нестанемо, природно изумремо, заборављени, одбачени и анатемисани?

Ми чекати нећемо, јасно смо зацртали да се за наше циљеве морамо борити свим средствима, а верујте да огорчење код људи је велико и нагомилана негативна енергија. Покушавамо све ствари решавати цивилизовано и за столом, али нам није страно , цитираћу једног нашег представника: „Ако је Тома преко стиропора дошао до председничке фотеље и ми ћемо стиропор под мишку, па у Београд пред Скупштину“!

Зар у нашој држави све мора да се решава тако што се блокирају градови и путеви, одсецају прсти, пуне црне хронике новина, да би неко обратио пажњу на нас …е па и на то смо спремни као што смо били спремни деведесетих дати живот за СРБИЈУ. Шума је пролистала и ми крећемо у бој за наша права која ће бити у три мирне фазе, а ако се ни у једној од њих не стекну услови за побољшање положаја инвалида, породица погинулих и других ратних ветерана, бићемо спремни као и деведесетих, да се ујединимо и радикализујемо акције. Ово нису претње држави, већ као што рекох ВАПАЈ за људе који спадају у најугроженију социјалну категорију, морално деградирани и наружени само зато што су стали да бране тадашњу државу. Само зато што су били и остали патриоте, а данас се односе према нама као према злочинцима, последњем отпаду овог друштва.

Велико хвала испред наших удружења.

Гак Зоран