ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: О херојима нашег времена

Да ли има хероја и у нашем времену, или они сви припадају искључиво прошлости? То је питање, драга браћо, које нас увек онда узнемирује, кад год погледамо по једноликој маси људи, заузетој ситним бригама и загрејаној ситним страстима.

На гробовима наших другова горе свеће нерођених синова

Свако од нас на својим леђима носи велико и тешко бреме, како своје прошлости, тако и своје садашњости, а самим тим и своје будућности. Ја се не стидим своје прошлости, живим у садашњости и подигнуте главе гледам у будућност, без обзира колико она трајала.

Мајко моја, не стој изнад мога гроба и немој плакати…

Јунаци, хероји, браћо, Делије, нико од Вас није више међу живима, а веровали смо да је то био последњи рат и да га више никада неће бити, чак и тога дана када је настала ова фотографија веровали смо у неко боље, лепше и срећније сутра, веровали смо у то да ничија деца више неће гинути и да након наших ничије мајке неће сахрањивати празне ковчеге синова јединаца…

Срби и Руси памте братство по оружју

Век после Великог рата, још живи успомена на чувени 209. Богородски пук страдао у одбрани наше земље. На Дан победе потомци руских ратника поклониће се сенима 3.000 својих предака погинулих бранећи Србију

Мало је рећи – срам вас било

И за мене су хероји. И за народ су хероји, Александре Вучићу. Сви они јуче нису били хероји за оне ретардиране (и поновићу, ретардиране) чланове твоје странке који су, како се то каже, активисти на интернету. Ботови. Они су, Александре Вучићу, пљували по Мехићу и његовим друговима. Они су разапињали те хероје. Данас ће величати твоје речи. То се, у мом селу, зове лицемерје.

Пилоти, праштајте

Мајор Омер Мехић био је моја генерација. Не мислим, при том, на било какву војну службу. Ја сам тек још једно од пискарала у овој земљи које покушава да каже јасно и гласно шта мисли. Мајор Омер Мехић је био херој. Да сам у свом животу успео да учиним барем десети део онога што је он урадио, могао бих за себе да кажем да сам частан.