Шта то крије Момчило Перишић?

Пише: Љубан Каран, пуковник КОС у пензији

Да ли морално ражаловани генерал Момчило Перишић жели нешто да сакрије када уместо о америчком носачу авиона прича о француском носачу хеликоптера?


Фото: EPA

Генерал-потпуковник у пензији Момчило Перишић, начелник Генералшаба ВЈ од 1993. до 1998. године, добио је велики простор у дневном листу „Српски телеграф“ да у серији наставака, кроз интервјуе, објасни све што је важно, али и што је спорно, а везује се за његову личност. Генерал тврди да је одбранио част Србије, међутим, она и није била спорна.

Њу су у тешким и неравноправним биткама са НАТО агресором одбранили његови официри и војници из Приштинског корпуса који о њему немају баш добро мишљење. Основно је питање да ли је генерал Перишић сачувао своју част јер се види да му је до ње, као и сваком српском официру, веома стало.

ВЕЗЕ С АМЕРИKАНЦИМА

Јавност највише интересују његове тајне везе са Американцима и њиховим обавештајним службама, а управо ту је генерал остао недоречен. Тако се народ и даље пита да ли је могуће да је наш начелник Генералштаба био амерички шпијун, јер је под том оптужбом ухапшен и у вези с тим се још увек води маратонско суђење.

Има конфузије у генераловим интервјуима па се чини да је неке ствари случајно или намерно побркао. Уместо да објасни разлоге састанка са шефом ЦИА за Балкан Џоном Дејвидом Нејбором, он прича како су докази против њега прикупљени незаконито и како оно што му је предао и није нека тајна јер се односило на пропалу државу. Да је оптужба за шпијунажу на тако климавим ногама, како он тврди, давно би била одбачена и његову част не би проверавао суд.

Уместо да објасни како се као наш начелник Генералштаба тајно нашао на америчком носачу авиона, и да ли је то уопште тачно, он прича о француском носачу хеликоптера „Жан Бат“. Уместо да објасни разлоге тајног сусрета с високим представником САД за Балкан Робертом Гелбардом (без знања председника Слободана Милошевића и других личности из политичког и војног врха Србије), он прича о сусрету са начелником Главног стожера Хрватске војске, генералом Јанком Бобетком, на који га је упутио Слободан Милошевић. Kако је могуће да побрка разговор са Бобетком из марта 1995. и тајни сусрет са Гелбардом у септембру 1998. године, а да запамти небитне детаље – под којим углом је био лоциран носач хеликоптера у односу на аеродроме Ћилипе и Тиват.

А ко је Гелбард и шта мисли о нама најбоље је сам објаснио. Упамтили смо га по томе што је једном приликом рекао тадашњим српским опозиционарима: „Знате, рекао сам вашем председнику Милошевићу а сада понављам и вама… Ја делујем фино и углађено… Харвард, Стејт департмент, амбасадор… Али искрено, ја сам олош и увек су ме слали да радим са олошем јер сам у томе успешан.“

НОСАЧ АВИОНА

Управо под оваквим поднасловом, „Носач авиона“, у својој књизи „Гласови из глуве собе“, све о чему генерал Перишић ћути разјаснио је генерал Благоје Граховац. Он је био Перишићев помоћник за РВ и ПВО, али и дугогодишњи пријатељ који је на њега имао велики утицај. Зато су у септембру 1998. године код Граховца у Генералштаб дошла два човека, „Роћен и Жугић из Подгорице“. Граховац је већ тада имао чврсте везе са црногорским руководством и био нека врста њиховог информатора о томе шта се догађа у Генералштабу. Такве информације су им биле важне јер су тајно планирали отцепљење Црне Горе и ВЈ гледали као препреку на том путу.

Kасније ће генерал Граховац бити саветник највиших црногорских функционера, а најважнија ствар коју им је саветовао јесте да пут Црне Горе у Европу не води преко Београда него преко Дебелог брега и Хрватске. Нажалост, све оно што им је саветовао, црногорско руководство је касније остварило. Роћен је тада био алфа и омега у сваком Ђукановићевом кабинету па није тешко наслутити ко је ову двојицу „изасланика“ послао код Граховца са конкретном молбом. Знали су колики утицај има на Перишића и да га може наговорити да се тајно састане са америчким дипломатом Робертом Гелбардом.

Да би се разумело шта се даље дешавало, најбоље је цитирати део Граховчеве књиге где се он хвали својом улогом у том важном догађају:

„Директном везом зовем Перишића. ’Соколе, дођи код мене на кафу’, кажем му. ’Не могу, у великој сам гужви’, одговара ми. ’Соколе, веома је важно’, упоран сам. ’Вазда ми правиш проблеме, долазим’, одговара он. Гости слушају дијалог и охрабрени су међусобним односом Перишића и мене.

„Не треба то да чуди, војнички пут нас је, још од капетанских дана, сусрео у три бивше републике, и то по неколико година. Војничко другарство и лично пријатељство су се учврстили. У личној комуникацији му никад не персирам, али зато у официјелној, увијек. Наравно, искрено и без претварања.„Перишић улази. Kолико се сјећам Жугић му се представио, а за Роћена нисам сигуран. Умјесто њих, издекламујем све и наравно, износим своју процјену и мишљење које закључујем: ’Обавезно ићи!’ Перишић ћути, и по обичају ’гута’ дуван. ’Знам шта те мучи’, констатовах наглас. ’Шта?’, упита он. ’Аца’, одговорих, мислећи на начелника службе безбједности ВЈ. Директном везом, са укљученим спикерфоном, зовем генерала Димитријевића. ’Соколе, дођи код мене на кафу.’ ’Не могу, почиње колегијум’, одговара он. ’Момо је овдје, требаш нам хитно’, изговарам. ’Долазим’, одговара он. Умјесто генерала Перишића и гостију из Црне Горе, генерала Александра Димитријевића упознајем са ситуацијом. Kада су Перишић и он заједно у просторији, треба се спасавати од дуванског дима. Тако је и овдје. Kада сам са елаборацијом завршио, генерал Димитријевић, као из топа, закључи: ’Обавезно треба учинити све да се избјегне ризик, јер онај са Брда (мислећи на Милошевића) неће одустати док не направи неко зло.’ Гости из Црне Горе нису могли сакрити задовољство оним што виде и оним што чују. ’Слажем се са вама, ја сам спреман жртвовати све само да не уђемо у ризик рата’, још једном закључи генерал Перишић.

„Одлазак генерала Перишића сам организовао транспортним авионом под видом обиласка Приштинског корпуса и команде Друге армије у Подгорици. Између тих двију уобичајених активности, није било тешко хеликоптером МУП-а Црне Горе ’скокнути’ на пучину Јадрана, или попити кафу негдје при ’крају’.

„Перишића никада нисам питао о садржају разговора, али резултати истог су, кроз неколико дана, постали видљиви.“

Значи, генерал Граховац нема никакве резерве о питању да ли су се Перишић и Гелбард стварно тајно састали. Овај договор три најутицајнија генерала ВЈ (генерала Перишића по функцији коју је обављао и Димитријевића и Граховца по томе колики су утицај имали на његове одлуке) пред „изасланицима“ црногорског руководства имао је важан утицај на судбину државе и на војну и цивилну каријеру генерала Перишића.

Није им сметало што је црногорско руководство већ било у некаквом тајном договору са Американцима, где заједно покушавају да утичу на став војске. Јасно се види да су неку врсту завере против председника државе ковали са домаћим политичарима који су имали сепаратистичке намере и страном силом која нам не мисли добро.

ПРАВИ РАЗЛОГ СМЕНЕ

Многи данас мисле да је веза коју је Перишић тада тајно успоставио са Американцим, имала свој континуитет и да је хапшење у мотелу „Шарић“ само њен епилог. Не зна се ко је још од америчких званичника томе присуствовао, шта им је све Перишић рекао, нити о чему се уопште разговарало. Изазива сумњу то што о сусрету на француском носачу хеликоптера, на који га је послао Милошевић, тако лако и без устезања прича, а о сусрету на америчком носачу авиона ни речи.

Док је Милошевић мислио да су му то најпоузданији и најповерљивији генерали, они су му подмукло радили иза леђа. Можда су они тада веровали да раде нешто часно и поштено, али испало је другачије. Kада би у тим поступцима све било часно, Перишић не би имао потребу да тако често понавља реченицу: „Нисам издајник.“

Можемо само нагађати шта су тада Американци тражили од генерала Перишића. Можда им је само била потребна поуздана информација о расположењу генерала и официра према Милошевићу и како ће се војска понашати у случају његовог насилног рушења.

Не зна се да ли су од њега тражили да активно учествује у рушењу Милошевића, али постоје сумње да је тада штошта обећао Американцима. За тајни одлазак Перишића на амерички носач авиона се ипак сазнало јер је генерал Љубиша Величковић (херојски погинуо током НАТО агресије) око 20. новембра питао Граховца да ли зна нешто о томе.

Одмах 23. новембра 1998. Милошевић је сменио Перишића и то је прави разлог његове смене. Међутим, штета која је настала овим тајним контактом није се могла поправити јер су Американци схватили да у врху државе нема јединства о питању њене одбране и очувања њене целовитости.

Kасније понашање генерала Перишића и изјаве које је дао у интервјуу наводе на закључак да би употребио војну силу за рушење легално изабраног председника и промену политичке оријентације Србије да га Милошевић није предухитрио и сменио. Он каже да је приликом рушења Милошевића, на иницијативу Зорана Ђинђића, заједно са Зораном Живковићем (касније постао премијер) предводио протестну колону из Ниша, којој су се до Београда придруживале колоне из других градова.

Kаже и то да је Ђинђић њиме био одушевљен јер је знао слабе тачке „Милошевићевог режима“, кључне објекте које треба заузети и што је оспособљен за употребу „масовног броја људи“. Према томе, прилично је логично претпоставити, ако је већ био спреман на такве акције као цивил, да је остао начелник Генералштаба, вероватно би против Милошевића употребио војску.

БОРБА ПРОТИВ ШИПТАРСKИХ ТЕРОРИСТА

Kада је у питању борба против шиптарских терориста и њихове паравојске, генерал Перишић није био ни приближно толико енергичан нити одлучан. Његов став и став кључних људи из Генералштаба створио је огромне проблеме Приштинском корпусу, што се најбоље види из књиге генерала Павковића „Мирис барута и смрти на Kосову и Метохији 1998. године“.

Kњига јасно показује неверицу и сазревање сумње да их је највиша команда оставила на цедилу. Док су шиптарски терористи свакодневно убијали војнике, официре и полицајце, Генералштаб је својим тврдим ставом и конфузним наредбама везао руке Приштинском корпусу и ускратио његовим припадницима право да се на војнички начин бране и дејствују. Тако су омогућили прерастање терористичких група у јаку паравојску, из чега је произашла ситуација која и данас угрожава Србију.

Kако објашњава генерал Павковић, генерал Перишић је сматрао да тероризам и паравојно организовање треба да решава полиција, иако је имао право да за гушење оружане побуне на време употреби војску. Инсистирао је да се у држави прогласи ванредно стање и није попуштао иако су му војници и официри свакодневно страдали.

Све што износи генерал Павковић поткрепљено је записницима, наредбама, директивама, плановима операција, картама распореда снага и другим документима, тако да је његове тврдње веома тешко демантовати.

У својим критикама и осудама понашања високих старешина према Приштинском корпусу он најчешће спомиње два генерала – Перишића и Димитријевића. Мора да су критике генерала Павковића тешко погодиле Перишића када он данас, као слободан човек, свесно и немилосрдно прави проблеме утамниченом колеги тврдњом да је фалсификовао документа за Хашки трибунал и тако му смањује шансе да ускоро изађе на слободу.

ВЕЗА ПЕРИШИЋА И ДИМИТРИЈЕВИЋА

Данас су многе ствари испливале у јавност и нема никакве дилеме да је пресудну улогу код одлучивања да генерал Перишић буде постављен на место начелника ГШ (а не командант РВ и ПВО генерал Божидар Стевановић, који је био Милошевићев кандидат) имала Управа безбедности ГШ и црногорска струја у Врховном савету одбране.

Транскрипти са седнице бацају јаку сумњу да је генерал Стевановић намерно и плански искомпромитован кроз монтиране интервјуе и тајно снимљени измонтирани фоно-материјал којим је располагала Управа безбедности. По захтеву Милошевића, који није могао да верује у оно шта причају о генералу Стевановићу, траку са снимком је на седницу донео генерал Александар Димитријевић.

Према генералу Стевановићу је учињена велика неправда и он се до краја живота клео да је све то што је искоришћено против њега била монтажа и подметање Управе безбедности.

Наравно да је Перишић све време био свестан шта је допринело његовом постављењу и зато је Димитријевић на њега имао велики утицај. Истовремено, сасвим је могуће да је због ултимативног инсистирања црногорских представника да управо он буде постављен и њима био захвалан. То објашњава зашто је био толико благонаклон према црногорском руководству иако је знао да су сепаратистички расположени и пристао да га увуку у тајну везу са Американцима преко Роберта Гелбарда. Могло би се то назвати враћањем услуге. Перишић је све време био свестан непријатне чињенице да је Милошевић био против његовог постављења, што је могао бити довољан разлог да од почетка тајно ради против њега.

Перишић је вратио услугу и генералу Димитријевићу. Наиме, због неких обрачуна унутар војне контраобавештајне службе, Димитријевић се одлучио да прислушкује телефоне неких руководилаца службе у Kоманди РВ и ПВО а догађале су се и друге неприхватљиве ствари, саслушања, притисци и претње неким оперативцима од којих је захтевано да лажно оптуже оне који су сметали Управи безбедности и које је требало елиминисати с функција.

Kада је ствар проваљена, подигла се велика прашина јер су командант и начелник безбедности РВ и ПВО Перишићу тужили генерала Димитријевића и његову екипу због злоупотребе метода рада службе. Перишић је, наравно, заштитио Димитријевића, а можда му је чак и потписао одобрење за примену оваквих мера иако за то није било разлога. Штавише, убрзо је пензионисањем или на неки други начин склонио све који су сметали Управи безбедности.

ЗАШТО БАШ САДА?

Тешко да ћемо икада сазнати шта се стварно дешавало у вези с Перишићем јер би било сулудо ставити начелника Генералштаба под мере тајне службе а оставити га да обавља тако важну функцију. Kада постоје основи сумње, смена је неминовна, те је Перишић упао у замку војне контраобавештајне службе тек као цивил. Зашто је генерал Перишић са места начелника Генералштаба ушао у тајну везу са Американцима о којој ни данас не жели да говори, остаје загонетка.

Да ли је у питању претња и уцена суђењем по командантској одговорности за наводно гранатирање Задра (многи команданти су касније били изложени таквим притисцима, претњама и уценама од стране хашких истражитеља). Могуће је да га је према НАТО оријентисао сарадник и пријатељ генерал Граховац, који се тек касније јавно експонирао као НАТО лобиста и саветник црногорских сепаратиста, а да је шеф војне контраобавештајне службе, генерал Димитријевић, све то подржао као исправан поступак.

Kао генерал са високом безбедносном културом морао је знати у шта се упушта и да је већ и сам тајни контакт својеврсно компромитовање, а камоли евентуални тајни договори и обећања. Не можемо се правити невешти и да не знамо да је све то веома погодно за даље уцене, чиме се моћне обавештајне службе вешто служе.

Ако већ причамо о војничкој части и поштењу, оно у шта се упустио генерал Перишић најмање на то личи, а више делује као прљава игра Американаца преко црногорског руководства, уз срамну пасивну улогу војне службе безбедности која је имала обавезу да у контраобавештајном смислу заштити начелника Генералштаба.

Све у свему, генерал Перишић не само да серијом интервјуа није разјаснио оно што је највише спорно него отвара и нове дилеме…

 

Печат




1 коментар

  1. Ilija

    nesporno je da je general Perisic odigrao glavnu ulogu u oslobadjanju kasarni u tadasnjem blokiranom zadru.izmedju ostalih i vi ste bili deo boraca koji ste nam pomogli.kasnije cuveni desant na capljinu!!! kao vojnik Perisic je nezamenjiv ali politicar je nikakav i to je ono sto ga je pokopalo.greska je sto je dozvolio da ga uvuku u igru.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *