Само за ЕУ оптимисте и опуштено друштванце у ћошку

Пише: Владимир Димитријевић

Какве везе са Србијом и ЕУ данас имају лажи које је Макс Лубурић причао логорашима у Јасеновцу, да би их лакше намамио на клање?

Хрватски Јеврејин Егон Бергер у својој књизи „44 мјесеца у Јасеновцу“ (Графички завод Хрватске, Загреб, 1966, стр.18–19) описује један догађај из 1941: „Једног октобарског дана добисмо заповијед да се сви одмах вратимо у логор, да ће нам се одржати говор. На повратку у логор усташе су необично благо с нама поступали. Кад смо дошли у логор, остали смо сви у строју“. Тада се међу логорашима појавио нови усташки официр, који је на постројене деловао као, како Бергер каже, спаситељ и отац: „Стао је на стол. Благим погледом кружио је по нама живим мртвацима. Тада започе говор: „Људима као што сте ви овдје би био потребан одмор и добра њега. Да се данас налазимо у мирно доба, то би вам и могли пружити, али овако ми тражимо од вас рад. Ја сам преузео бригу над логором, преузећу и бригу над вама. Ми, Независна Држава Хрватска, уредит ћемо вам логор као што то ниједна држава није учинила. Добит ћете своје купаонице, библиотеке, кино и све што је потребно за ваша уживање. Створит ћемо нови логор, радни логор. Знам да се с вама лоше поступало, али ми ћемо то поправити“ – И још много тога било нам је тада обећано. У логору је тада настало весеље. Сажаљевали смо своје другове који су морали умријети. Сажаљевали смо их што нису могли доживјети преокрет у логору. /…/“

Прво је решено да се болесни и немоћни пребаце у нови логор, Крапје, на опоравак. Здрави су остали ту где су били, чекајући библиотеке и биоскоп. Онда је дошао дан да се поздраве са друговима који крећу у Крапје. Бергер сведочи: „Сабрани су сви старији и слабији заточеници. Било их је око 1600. Многи су се рјешили да оду с њима, и који нису били баш болесни./…/Група људи, нимало слична људском соју нашег вијека, пошла је с надом у бољи логор, на опоравак. Растао сам се с многим својим друговима, зажелевши им брз опоровак и скори повратак кући. – Гајили смо у то вријеме глупу наду да ћемо можда ипак на слободу. Прострујило је нешто необично кроз нас, кад смо видјели да се отварају врата логора. Усташе опколиле поворку јадних и испаћених те их одмах стадоше тући кундацима и довикивати им као говеду. Многи су покушали да се врате, али им то њихови гоничи не допустише. Пазили су да нитко жив не изостане из поворкје. Кундаци су учинили своје. Наскоро је вода била окрвављена и постала мутно црвена. Могао се видети мозак како плива на површини“. Од 1600 оних који су пошли у нови логор, Крапје, остало их је живо само стотину.

Онај благоглагољиви усташки „часник“ који је обећао све благодети новог радног логора, па чак и библиотеке и биоскоп, звао се Вјекослав Лубурић. Надимак му је био Макс. Какве ово везе има са Србијом данас?

Од 5. октобра 2000. године у наш концлогор на отвореном, звани Србија, сваки час улазе нови „часници“ ЕУсташлука, и обећавају нам да ће се услови живота у логору поправити чим уђемо у ЕУ. За то време, преко милион људи је остало без посла. Губитак ђака у школском систему од средине деведесетих година прошлог века до данас је 350 хиљада. Губитак становништва од 2002. до 2011. је преко 400 хиљада. Зар се то не зове геноцид? Продали су Косово и спремају се да продају и предају Војводину. Доносе се све нечовечнији закони, који руше сваку основу нормалног живота (ево данас – уводе нове, неподношљиве порезе; спремају концлогорски закон о раду и исти такав закон о штрајку; нуде нам да сви, колико нас има, будемо добровољни даваоци органа, осим ако изричито не изјавимо да нећемо, при чему ће нека „биополиција“ водити досијее о онима који су одбили да буду донатори).

И све време нам причају како ће услови у нашем логору ускоро бити бољи.

А неће. Они који ту причу причају, а српски им је матерњи језик, одлично знају да неће, пошто их је бриселски ЕУсташлук поставио да нас, најдемократскијим методама, истребљују. Јер, како 1994. рече Дејвид Гомперт, члан Рокфелеровог Савета за иностране односе, „српски вирус у Европи мора бити уништен“. А ко боље убија свој бивши народ од оних који су се одрекли његове најдубље заветне истине, косовско – лазаревске, и решили да нас „трансформишу“ у, како рекоше другосрбијанске перјанице, „Евро-Србе“? Зар најбољи извођачи србоцида нису они који, уместо Видовдана, чекају ЕУ „Гвидовдан“ (израз Драгомира Антонића)? А неки међу нама се, опет, и опет будаласто, радују обећањима слаткоречивих логорника.

Читаоче, мали квиз за тебе – ко је, данас и овде, потенцијални Макс Лубурић?

И још једно питање: ко је преживео Јасеновац? Они који су веровали Лубурићу или они који су, макар и голоруки, кренули у пробој маја 1945?

 

Извор: Двери




3 коментара

  1. GORDANA

    ПОШТОВАНИ, СВЕ ШТО ПИШЕТЕ ЈА ВЕЋ ЗНАМ. НЕ ЗАТО ШТО ИМАМ 100 ЛЕТА, ВЕЋ ШТО САМ СРПКИЊА ПРАВОСЛАВКА. А САД ЈЕДНО ПИТАЊЕ ЗА ВАС. СТАЛНО СЕ БУНИМ, ПЉУЈЕМ ПО ВЛАСТИ, ЕВРОПИ, ЗАКОНИМА, О УВОЂЕЊУ ПРЕДМЕТА О ХОМОСЕКСУАЛНОСТИ У ШКОЛЕ, ЗАШТО СЕ ТАЈ ГЛУПИ СРПСКИ НАРОД НЕ ДИГНЕ НА НОГЕ И ПОБУНИ ПРОТИВ СВЕГА. КАД ЈЕ ЦЕЛА СРБИЈА МОГЛА НА НОГЕ ДА СКИНЕ МИЛОШЕВИЋА СА ВЛАСТИ, А ШТО НЕ БИ МОГЛА САДА. ЈА САМ ЈЕДНА ЛАСТА КОЈА НЕ ЧИНИ ПРОЛЕЋЕ, АЛИ МНОГО ЛАСТА И ТЕ КАКО ЧИНИ ПРОЛЕЋЕ. ЛЕПО ЈЕ СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ РЕКАО ДАЈ БОЖЕ ДА СЕ СРБИ СЛОЖЕ, ОБОЖЕ И УМНОЖЕ. ГДЕ БИ НАМ БИО КРАЈ. МИ СМО НЕБЕСКИ НАРОД, АЛИ И НАША ЦРКВА СЕ ИСКВАРИЛА, ПРИКЛАЊА СЕ ВАТИКАНУ. ТРЕБА НЕКО МНОГО ДУХОВНО ЈАК ДА ПОКРЕНЕ УСТАНАК, А ЈА САМА НЕ МОГУ.
    СА ПОШТОВАЊЕМ,
    СРБСКА МАЈКА

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *