ВАСИЛИЈЕ ОД СЕМБЕРИЈЕ: Поема о Пеши

Песник: Василије од Семберије

Сетимо се рата који беше,
сетимо се Бошка Перић – Пеше.
Команданта интервентног вода,
скупо га је коштала слобода!

Команданта специјалне чете,
са двадесет година – још дете.
Мајевица пуна соко птица,
не леже се у њој кукавица!

Кукавице тамо не постоје,
тамо мајке рађају хероје.
Седамдесет и прве године,
родио се велики Србине!

А месеца једанаестога,
у Ражљеву, селу код Брчкога,
родила га једна храбра жена,
плус три сестре – мајка им Јелена!

Извела га на животну стазу,
с младежом на левом образу,
могао је земљу да не брани,
могао је остат’ у Љубљани!

Али понос под ноге не баца,
из Љубљане преко Винковаца,
ни тренутка он није оклев’о,
вратио се у своје Ражљево!

Ево мене уз вас Срби, браћо,
Да се плашим не бих се ни враћ’о!

Први пут је рањен код Брчкога,
код Брчкога града крвавога,
није пао, није закукао,
на ногама јунак је остао!

Из бровинга други пут у груди,
Бог хероју нову шансу нуди.
Шест пута га прежалила мати,
шест пута се он из мртвих врати!

Имао је ту савест војничку,
треба извућ’ Прву мајевичку.
Седамдесет седам српских птића,
под командом Славка Митровића!

Наши борци осамнаест дана,
опкољени су од муслимана,
ко је спреман нека за мном крене,
на крваве мајевичке стене!

Нико од њих одустао није,
постали су део историје,
јесења је киша ромињала,
око Пеше смрт је мирисала!

Један гелер узе га за мету,
заустави сокола у лету,
Мајевице, на Лисачи кота,
много нам је узела живота!

Полетио гавран с Мајевице,
да загракће код мајке Јелице,
над Ражљевом раширио крила,
то је Пеши задња битка била!

Бранио је своју посавину,
бранио је и Саву и Дрину,
бранио је Српску републику,
велико је срце у војнику!

Превалио двадесет и неку,
такав једном рађа се у веку,
плаче Брчко, плаче Посавина,
кука мајка што изгуби сина!

Горке сузе из ока извиру,
неутешном оцу Станимиру!

Плачу сестре, Сенка и Споменка,
у сузама и сеја Ружица,
плачу јеле, плаче Мајевица!

И саборци легендарног Пеше,
команданта таквога не беше.
Плаче Српска, плаче Семберија,
и док пишем пустих сузу и ја!

У Ражљеву стоји спомен соба,
Бошко Перић јунак овог доба,
поносна је српска Посавина,
што је храброг изнедрила сина!

Грумен земље на ковчег се баци,
у легенду одлазе јунаци!




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *