Одбрана и последњи дани

Пише: пуковник Милан Јовановић

Има ли Србија своју војску, или и она нестаје заједно са државним суверенитетом?

Војска Србије опремљена је застарелим наоружањем и опремом. Резервни састав је недовољно попуњен људством и скоро потпуно неопремљен, постављено људство уопште нијеоспособљено да одговоре намени, нема горива, нема резервних делова, застарела техника не функционише… Некада понос нације, војска данас личи на просјака. У исто време, на војном врху трају редовне смене и именовања.

Политика одбране Србије, коју је спроводила бившавладајућа коалиција на челу са Демократском странком, бавила се систематским уништавањем одбрамбених ресурса државе и војске. Уништење је извршено кроз промашену реформу, најпре укидање служења војног рока и увођењем такозване професионализације, а затим и кроз уништења одбрамбене индустрије, и незапамћене пљачке војне имовине. Али, шта су наследници оваквог стања учинили на опоравку војног комплекса и јачању одбране? Мада је ово питање у српској јавности данас скорозабрањена тема, неке чињенице се не дају сакрити…

Први потпредседник Владе и министар одбране, Александар Вучић, праћен великом медијском пажњом у вези борбе против корупције, истовремено је потпуно од очију јавности је склонио изузетно лошестање у војсци.А у њој има свега и свачега, почевши од противзаконитих послова његовог претходника, Драгана Шутановца, па све до пљачка војне имовине, непоштовање прописа, нарушавање идеје војне неутралности… У Министарству одбранезавладала је „доктрина полтронства“, заправо, бесрамног удвориштва, а при избору кадрова у војсци питање подобности преузело је кључну улогу, а занемарена је стручност. Једини овлашћени предлагач кадровских промена, посебно вишег нивоа, је министар одбране. Он ведри и облачи. Али, треба знати да је Војска Србије стално под великим притиском. Велики утицај на кадровску политику потиче ван војске. То су страни фактор (НАТО и САД) и домаће интересне групе. Испреплетеност политике и економије је очигледна и оба фактора утичу на кадровску политику и појединачна постављења. Ови фактори у пракси су јачи од редовног пута предлагања кадрова.

НАТО у свакој установи

Поставља се питање, ко одлучује и ко кадрира у војсци Србије?НАТО, министар или Врховни савет одбране? Ако погледамо земље у транзицији које теже Партнерству за мир или НАТО пакту, све оне су имале радикалне промене у генералском кадру. Тражи се млађи кадар, безискуства који размишља другачије. И у Србији НАТО ведри и облачи. Прописује критеријуме за организацијску – формацијску структуру јединица ВС (материјалну и људску формацију), планира опремање, планира обуку, кадровске промене итд…Ова војна алијанса има своје канцеларије и људе у свим организационим сегментима министарства одбране, а у командама јединицаВојске Србије (ранга бригада) имају тзв. официре „за сарадњу“ (везу). Комплетан активни генералски кадар као и кандидати за генерале како из Војске Србије тако из Министарства одбране завршио је неку школу усавршавања у Америци или значајнијим земљама чланицама НАТО-а(Велика Британија, Немачка итд.).

Домаће интересне групе користе објективно, смањење могућности за промет са војском. У буџету има све мање пара, војска је све слабији купац, и постаје све оштрија конкуренција међу онима који војсци нуде, било робу, било услуге. Постојки и притисак за склапање послова са привилегованим фирмама. Различите интересне групе покушавају да обезбеде своју позицију, да буду ближе војсци и да на лакши начин уговарају послове. Законски носилац тих послова у министарству одбране, Управа за снабдевање је доживела највеће персоналне промене у кадру и даље покушава да се не иде на тендер, већ да се послови уговарају непосредном погодбом са привилегованим фирмама. Министарство одбране има комплетну документацију и ако оно нађе за сходноу јавност излази селективно покрећући поступке против лица која уствари у свако доба могу да докажу своју невиност а прави кривци се штите.

Обука војника није комплетна, изводи се селективно и није прилагођена стварним потребама земље- чиста импровизација. Колико – толико приоритет у обуци се даје оном људству и саставима који се планира за учешће у тзв. међународним „мировним“ мисијама.Војска је опремљена са застарелим наоружањем и опремом. Резервни састав је недовољно попуњен људством, неопремљен, постављено људство уопште нијеоспособљено да одговори намени. Обећавају се куле и градови. Нема горива, нема резервних делова, застарела техника, људство нема опрему… Према оцени Уједињен их нација (УН), Србија је високо на лествици по корупцији, а војска у том смислу није под стакленим звоном. Корупција у војсци се најчешће односи на набавке, било да су ситне или крупне. Први проблем су недовољна средства, други што услуге и набавке наоружања и опреме уместо да иду преко наших војних фабрика, иде искључиво преко Југоимпорт СДПР или привилегованих (партијских, дакле, монополских) компанија. Највеће могућности за корупцију има код набавки робе широке потрошње, као што су храна, обућа, лекови, возила, или као што су услуге одржавања возила…

Чим се дичи Диковић?

У систему какав је сада, лако се проналази особакојапристаје да се тендер заобиђе и склопи уговор погодбом. Колика је новчана добит у тим пословима, лако је закључити на основу чињенице да затекуће трошкове војска одваја 30 одсто буџета. Логично, појединачни уговори су различите вредности од неколико стотина до неколико милиона динара. На пример, крупни расходи за плате увећани су у односу на план, па је дошло до смањењаиздвајања за нове грађевинске објекте, текуће одржавање и материјалне трошкове. Војни врх је сам крив за положај у коме се војска налази, а не буџет Србије.

Све обавезе према војсци из буџета Републике Србије редовно се измирују. Од свега овога „пере руке“ и начелник генералштаба Љубиша Диковић, који каже да је финансирање Војске и трошење средстава у надлежности Министарства одбране, те да они у генералштабу са тим немају никакве везе, и истиче да су задовољни сарадњом са министарством одбране. Међутим, већина запослених у министарству одбране и Војсци Србије, као и неки војни аналитичари, имају другачије мишљење. Углавном се слажу око тога да има довољно разлога за критику министра одбране, не само зато што не предузима никакве мере збогпротивзаконитих пословањеговог претходника, Драгана Шутановца, него, пре свега зато што Војска Србије више нема никакву одбрамбену способност! Чињеница је, такође, да је Александар Вучић као нови министар наследио катастрофалну ситуацију у војсци, те да су ВБА и ВОА недирнути центри моћи, носиоци и заштитници организованог криминала у Војсци, министарству, одбрамбеној индустрији, и да су подложни цивилној контроли само они сегменти које они дозволе. Такође, чињеница је, међутим, да је Вучић, уз тако наслеђену незавидну ситуацију, имао и бројне катастрофе, попут погибије војних старешина на Копаонику, пилота у Старој Пазови, бројних самоубистава, серије експлозија у наменској индустрији и других екцесних ситуација, чиме је читава војска оптерећена.

Али, све то не може бити алиби за ослобађања од одговорности актуелног министра одбране за низ лоших потеза које је направио… Између осталог, оставио је генерала Љубишу Диковића на место начелника Генералштаба, ванредно га је унапредио, оставио је на функцији начелника Управе за технологију одбране генерала Зрнића, поставио за лобисту Драгану Петровић, задржао је на месту директора ВОА, и учинио незнатне козметичке измене у безбедносним структурама, постављањем, односно враћањем на стару дужност, начелника Управе за информисање пуковника Бошковића, постављањем на више положајегенерала Зековића, Бандића, Ђорђевића и пензионисањем неподобних старешина игенерала као што је рецимо Срђан Новаковић.

Финансијски проблеми и трошење буџетских средстава можда могу бити разлози за критику, алито не могу битиаргументи министра одбране дафорсирањем лобиста и шверцера наоружања и опреме као што јеЈугоимпорт СДПР-а (који је рак рана српске привреде) у склапању уговораса Арапским Емиратима. Југоимпорт СДПР објективно није у стању нити ће икада бити устању да испуни тај уговор! Никаква материјална корист за државу не може бити изговор за незаконито деловање и поступање, па тако ни у случају продаје Војне установе Карађорђево путем непосредне погодбе, која је била драстичан пример противзаконитог посла. Ови и многи други нагомилани проблеми у Војсци Србије, Министарству одбране и у војној индустрији Србије, због општег стања у држави, не могу се лако и брзо решити. Време ће показати хоће ли војска преживети, или ће остати само бледа успомена на некада славну српску војничку традицију…

Оде и последњи пријатељ

Захваљујући потпуном одсуству адекватне спољне политике усклађене са војно-безбедносним интересима, дошло је до погоршања односа сајединим балканским савезником Србије – Грчком.

 

Извор: Таблоид




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *