Нацизам за неупућене

Пише: Владимир Димитријевић

hitler-obama

ХИТЛЕР СЕ ПОНОВО РАЂА

Увод

Срби слабо читају, а мисле да све знају. То нас је много пута коштало! Зато смо решили да, за Вас, прелистамо неке књиге о нацизму, да бисмо Вас подсетили да нацизам и фашизам нису плодови нашег дрвета, него Запада, онаквог какав је био и какав ће, у најскоријој будућности, бити. Читајте пажљиво! Добро информисан човек је упола спасен човек!

Хитлер, син Запада и претеча ЕУ

Хенри Форд, угледни индустријалац и један од кључних америчких богаташа, веома је утицао на нацистички покрет својом књигом Међународни Јеврејин. Године 1923. Хитлер је изјавио да Форда доживљава као „вођу нарастајућег фашистичког покрета у Америци“. Поменуо је његову књигу и у Мајн Кампфу као дело које је веома утицало на његов мисаони свет. Форд је тврдио да су Јевреји лукави и подмукли упропаститељи, а да је обдарена и вешта англосаксонска раса „предодређена да влада светом“. Хитлер је стога, још у раној младости, одбацио религиозни антијудаизам као безвредан. Јеврејин је њему као и Форду био и остао Јеврејин – по раси, макар се обратио у хришћанство.

Хенри Форд је, због свега тога, усрдно почео да финансира нацисте. Син Рихарда Вагнера, Зигфрид, и његова жена учествовали су у пребацивању Фордовог новца Хитлеру. (Хитлер је иначе обожавао Вагнера, и говорио да онај „ко хоће да схвати националсоцијалистичку Немачку мора познавати Вагнера“.) Године 1938, Хитлер је одликовао Хенрија Форда Великим крстом немачког орла највишег реда. Био је то први Американац који је добио највеће одликовање доступно неком ко није Немац. Хитлер га је одликовао због стварања „аутомобила потребних масама“.

А Британци? Алфред Розенберг се, почетком тридесетих година 20. века, у Енглеској састајао са Џефријем Досоном, издавачем и најутицајнијим човеком Тајмса. Розенберг и Досон су сматрали да Британци и Немци треба да сарађују. Чланци у Тајмсу су убрзо то пријатељство и потврдили; рецимо, 3. фебруара 1933. ова угледна енглеска новина писала је: „Нико не сумња у искреност хер Хитлера. Већ то што га скоро 12 милиона Немаца слепо следи говори много о његовом личном магнетизму“. Розенберг је ступио у везу и са Монтагју Норманом, шефом Енглеске банке пуних 21 годину – дуже него ико у њеној дотадашњој историји. Овај моћни човек био је „нагонски пронемачки настројен“ (Ендру Бојл). Норман је тесно сарађивао са кључним човеком Хитлерових финансија, челником Рајхсбанке, Хјалмаром Шахтом. Чим је Хитлер дошао на власт, 1933, Норман је нацистичком режиму почео да даје зајмове. Лондонска Шредер банка такође је помагала Хитлера.

Розенберг се срео и са лордом Бивербруком, власником Daily Express-а, Sunday Express-а и Evening Standard-а, трудећи се да га придобије за нацистичке ставове.

У то време, Британија је сматрала да би „нацистички режим у Немачкој успоставио стабилност у средњој Европи, управо оно што је Британији требало“ (Џејмс и Сузан Пул).

Виконт Ротермер, власник Daily Mail-а, ковао је нове немачке властодршце у звезде. Он је 1930. хвалоспевно писао о нацистима и урадио интервју с Хитлером. Овај енглески племић, снажно антикомунистички настројен, новчано је помагао „Британски савез фашиста“ и величао његовог вођу, сер Освалда Мозлија. Престао је јавно да хвали нацистичке идеје тек кад су Јевреји запретили да код њега више неће давати огласе. Но, 10. јула 1933, Daily Mail је писао да ће се „мања дела појединих нациста утопити у великој добробити коју нови режим доноси Немачкој“. Ротермер је веровао у савез Немаца и Британаца, а његове новине су се, сваког дана, продавале у два милиона примерака!

Британски краљ Едвард VIII – после абдикације војвода од Виндзора – такође је био Хитлеров симпатизер. Сер Хенри Ченон је у свом дневнику записао: „И он иде путем диктатора, настројен је пронемачки, против Русије је и против сувише лабаве демократије. Не бих се чудио да он намерава да постане умерени диктатор“. То је био кључни разлог за његову, изнуђену, абдикацију, а брак са грађанком Симпсон само повод. Хитлер је то добро знао. У јесен 1937. у Лајпцигу, бивши краљ је рекао да је оно што је видео у Немачкој чудо које је немогуће схватити осим кад се појми да је иза тога „један човек и једна воља – Адолф Хитлер“.

Сер Хенри Детердинг, моћник из нафташког лобија, састао се у мају 1933. са Розенбергом у Лондону. Био је на челу Royal Dutch – Shell компаније, и имао удео у многим нафтним подухватима – од Румуније до Ирака и Ирана. Детердингови економски интереси у Русији били су, доласком бољшевика, угрожени, па је и он био спреман да финансира нацисте, који су му обећали помоћ у враћању монопола на нафтна поља у од Немаца окупираној Русији. Друга нафташева жена била је нацисткиња, а он је до 1936. и даље помагао Хитлеров режим. Британски држављанин холандске крви био је прави пример аријевца заинтересованог за победу „аријевске идеологије“.

Не треба заборавити ни велике финансијере са Вол Стрита. Вол Стрит је двадесетих година 20. века, са добром зарадом за себе, подстакао стварање банкарског комитета чији је челник био амерички банкар Чарлс Дју. Да би Немачка платила ратну одштету, били су расписани међународни зајмови. Немачка је од 1924. до 1931. платила 36 милијарди марака одштете, а добила је зајмове у вредности од 33 милијарде марака. Вол Стрит је уложио паре у IG Farben (хемијска индустрија) и Ферајгните Шталверке (индустрија челика), главне произвођаче Хитлерових ратних потрепштина. Ентони Сатон, у свом класичном делу Вол Стрит и успон Хитлера, каже да је немачка ратна индустрија настала „на основу америчких зајмова и, у извесном смислу, америчке технологије“.

Незаборавни Standard Oil дао је Немачкој технологију за добијање синтетичке нафте из угља.

Пол Варбург, из Америкен И. Г, са својим компањонима, дао је за IG Farben400.000 долара; Џенерал Електрик је приложио 60.000 долара, итд. Аверел Хариман, из Гаранти Траст компаније, човек од поверења Лењина и бољшевика и први амбасадор САД у Совјетији, учествовао је и у пребацивању новца младом нацистичком режиму, преко Хитлерових финансијера Хендрика Јозефа Коувенховена и Јохана Гренингера.

Ту је и Ернест Сеџвик Ханфштенгл (звани Пуци), Американац немачког порекла, који се на Харварду дружио са будућим председником САД, Френклином Д. Рузвелтом. Он је компоновао СС маршеве и финансирао Фелкише Беобахтер. Кад је 1941. пао у немилост немачког режима, вратио се на северноамерички континент. Канађани су га заробили, али је Рузвелт интервенисао да га пусте. Амерички амбасадор у Немачкој, Виљем Дод, записивао је у своје дневнике много занимљивих појединости тог доба. Ентони Сатон, у својој студији Вол стрит и Хителеров успон, каже: „Из дневника Виљема Дода (…) сазнајемо да је у току 1933. године низ банкара и индустријалаца са Вол Стрита прошао кроз амбасаду САД у Берлину, изражавајући своје дивљење Адолфу Хитлеру – нестрпљив да пронађе начине за пословне активности са новим тоталитарним режимом. (…) Ајви Ли, Рокфелеров агент за односе са јавношћу се, према Доду, „истовремено показао као капиталиста и као бранилац фашизма“.

И за време Другог светског рата, Фордова компанија била је у пословним везама са нацистичким поретком; Рокфелерова Чејс банка у  Паризу сарађивала је с Немцима, а клан Рокфелера је имао везе са IG Farben до 1942. године. Сви ови подаци су пажљиво уклоњени од очију јавности, да се на суђењу у Нирнбергу не би знало шта се стварно збивало. Нацисти су у Нирнбергу представљени као марсовци, а не као плод западног капитализма и његових метастаза. А шуровање „западних демократија“ с Хитлером? Или, Олимпијада у Берлину 1936? А тек Чемберлен и Даладје?

И, наравно, велики маг европске политике, Винстон Черчил, који је Србе продао Титу. Сетимо се шта је овај писао у првом тому својих мемоара (Други светски рат), о Хитлеровим раним данима: „Ове недаће нису га одвеле у комунистичке редове. Сасвим супротно, и то му служи на част, гајио је снажно и абнормално осећање расне лојалности и страсно и мистично дивљење за Немачку и немачки народ“. О Мусолинију Черчил вели: „Од Дучеа сам примио најтоплије изразе захвалности. Штавише, у сукобу између фашизма и бољшевизма није било никакве сумње на чијој су страни моје симпатије и убеђења. У двема приликама 1927, кад сам се састао са Мусолинијем, наши лични односи су били присни и неусиљени“.

Енглески публициста Родни Еткинсон у својој књизи Зачарани европски круг / Корпоратне елите и нови фашизам такође је указао на чињеницу да Хитлер није био случајна појава западног капитализма, и да многе његове идеје живе и данас, пре свега приликом стварања Европске уније. Кључни нацистички економски теоретичар, Хајнрих Хунке, у делу Европска економска заједница (1942) писао је да „економско уједињење представља судбину свих Европљана“. Хунке је сматрао да су „будућност и степен европске сарадње условљени увођењем јединственог економског програма“. Дакле, Србима опет долазе вечни пријатељи, Германи. Ко год је читао књигу аустријског социолога и историчара Ханеса Хофбауера Проширење Европске уније на Исток (Филип Вишњић, Београд, 2004) знаће о чему је реч.

Јер, још у доба Четвртог крсташког рата, уместо борбе са Арапима, папине германске и романске војске су окупирале Цариград и осакатиле Византију, која се од тог ударца никад није сасвим опоравила. Средином 13. века Германи су почели да заузимају просторе Чешке, Моравске, Помераније, Паноније и Трансилваније; стигли су и до пољског Кракова и карпатског лука. На Русију су, с папиним благословом, јуришали Швеђани и немачки тевтонски витезови, које је, све скупа, тукао Свети Александар Невски. После битке на Мохачу 1526, Хабсбурговци су кренули у инвазију на чешки Праг и горњу Мађарску (Пресбург). Кад су Турци пали под Бечом 1683, цела Мађарска се нашла под германском влашћу, а замало и Србија (по којој су се, скупа са војском Беча, одмах размилели католички „ловци на душе“ да обраћају „несједињене Србе“ римском престолу). Половином осамнаестог века, Хабсбурзи држе Галицију и Буковину. Марија Терезија у Банат доводи Немце, а 1878. АустроУгарска окупира Босну и Херцеговину… Сећамо се и Поћорека и Макензена: две германске империје, аустријска и немачка, насрнуле су на малу Србију, убијајући трећину њеног становништва. А Хитлер је свом специјалном изасланику за Балкан, Нојбахеру, говорио да народ какав су Срби „не сме да живи уз Дунав“. Немачка је, по Хофбауеру, у жудњи за ширењем своје капиталистичке моћи, данас потчинила скоро целу источну Европу, настављајући Хитлерову економску политику у тој области.

Сетимо се, нацисти су основали Централни орган за европску привреду великог простораНемачко светско економско друштвоИнститут за светску привредуРајхскомесаријат за привреду великог простора, итд. Од нациста потиче и идеја о „регионализацији Европе“, као и идеја о „Економском савету европских држава. Вернер Дајц, један од главних нацистичких економиста, говорио је: „Ако хоћемо да предводимо европски континент економски, што нужно и безусловно произлази из економске снаге европског континента као језгра беле расе, не смемо, из разумљивих разлога, јавно то проглашавати немачким економским великим простором. Морамо увек изнова говорити о Европи, јер немачко вођство произлази само од себе и из политичке, економске, културне и техничке огромне тежине коју Немачка има, као и из њеног географског положаја. Херман Јозеф Апс, члан управе Немачке банке, која се много окористила нацистичким продором на Исток, октобра 1940. говорио је да европски простор пружа „богате и исплативе могућности“ захваљујући политичком развоју догађаја, јер у том тренутку Немачка под влашћу држи скоро целу Европу, на овај или онај начин. Тај Апс је остао у игри дуго после Хитлеровог пада. До 1976. је био председник надзорног одбора већ поменуте Немачке банке, а од 1976. њен доживотни почасни председник. Јоаким фон Рибентроп, нацистички министар спољних послова, рачунао је да ће у марту 1943. бити створен „Савез европских држава“ чиме ће се постићи трајан мир. А ево неколико реченица Нацрта представке Министарства спољних послова о стварању Савеза европских држава: „Уједињење Европе које се у историји већ одавно оцртава представља нужан развој. (…) Европа је постала сувише мала за међусобно изоловане и зараћене суверенитете. (…) Решење европског питања може се наћи само на федеративној бази пошто се европске државе могу ујединити само слободном одлуком која произлази из увиђања неопходности уједињавања у заједницу суверених држава. (…) Савез европских држава мора бити заједница по могућности свих европских земаља“.

На шта вам ово личи, браћо Срби? Да поновимо: није ово РТС пропаганда „евроатлантских интеграција“. Ово је Рибентроп. И није то 2010, већ 1943. Стари добри Германи поново јашу у Србији. Ево шта каже Ханес Хофбауер о стању после „петооктобарске револуције“ 2000:

„У банкарски систем у Србији од смене режима 2000. умешале су се нове, глобалне банке из иностранства. Најуспешнији међу њима је аустријска Raiffeisen Zentralbank (RZB). Већ непосредно после октобарског заокрета 2000. ова банка је била на лицу места и у марту 2001. добила, као прва инострана банка, државну дозволу за рад. Почетком 2004. она са 500 намештеника већ држи 18 филијала у земљи. Њен успон почива у суштини на три стуба: на богатом постојећем капиталу у иностранству, на удаљеним потенцијалним конкурентима са сцене и на тренутку наступа управо кад је уведен евро. Од затварања великих државних банака Раифајзен банка је извукла корист већ и због тога што је могла да преузме једним ударцем на стотине искусних и школованих банкарских службеника који су се нашли на улици. Из њихових редова Аустријанци су изабрали најбоље. А увођење евра 1. јануара 2001. довело је у аустријску банку на хиљаде клијената који су морали да своје немачке марке, до тада скриване у сламарицама, претворе у евро. ‘Кад смо дошли, били смо сасвим ликвидни јер су нас због промене  у евро преплавиле приватне муштерије’ – с поносом истиче главни менаџер RZB Оливер Регл. За неколико месеци Раифајзен банка је могла да саопшти да је придобила 20% укупне клијентеле у Србији, за шта би у нормалним околностима, како искрено признаје Регл, била потребна цела једна деценија“.

А ускоро ће и Телеком бити продат нашим „историјским пријатељима“. Немцима, по свему судећи. 

Дарвинисти: од САД до Трећег рајха, и натраг

Вулгарни ничеанац Хитлер био је дарвиниста. Он је јасно рекао да „држава мора да се постара да само здрави рађају децу“ – једино тако ће се створити надљуди достојни живота. У тексту Џорџа Стајна, Биологија и корени нацизма, овај истраживач тврди да је нацизам први покушај организовања заједнице на начелима биополитике „потпуно сагласне са научним чињеницама дарвинистичке еволуције“. А еволуциониста Артур Кит, у својој књизи Еволуција и етика, тврдио је да је Фирер „свесно покушавао да усагласи немачку праксу са теоријом еволуције“. Нису само Јевреји и Словени то осетили – законом из 1933. године, 350.000 ментално заосталих и умно поремећених, и око 30.000 Рома стерилисано је разним методама, од кастрације до електричних шокова у гениталије. На другој страни, аријевци par excellence, есесовци, парили су се са девојкама намењеним за рађање „чисте расе“ – брак је престао да важи, а људи су постали само биолошки материјал.

Ко год би хтео да Дарвина ослободи одговорности за погрешну интерпретацију његовог основног става, наилази на саме Дарвинове тврдње. У својој књизи Порекло човека Дарвин је тврдио да ниже расе треба да нестану, и да бели људи немају потребе да их штите. Такође, веровао је да су домороци Африке и Аустралије исто што и гориле и сматрао је да ће те расе нестати. Сви рани дарвинисти били су расисти и писали о супериорности беле расе над другим расама. Херберт Спенсер је говорио да су нецивилизовани одрасли на нивоу деце цивилизованих, а Хавелок Елис је говорио како Африканац, одрастајући, постаје „глуп и тупав“.

Хитлер се није појавио ниоткуда. Цео Запад га је припремао. Британија је свој колонијализам правдала „борбом за опстанак“. Сам Дарвин је велики део својих идеја добио од Малтуса, који се бавио растом популације, и чије су идеје нашле одјека у британском друштву под паролом „Сломи сиромашне“. Деца од осам и девет година приморавана су да раде по 16 сати дневно у рудницима угља, а на хиљаде људи је умирало у беди и прљавштини – зато што је Малтус устврдио да се бедници брзо множе, и да на свету неће бити места за све. Дарвин је „борбу за опстанак“ видео у природи тек пошто је, као „опстанак најспособнијих“, Малтус видео у друштву. Пре него се прстом упре у Хитлера, сетимо се да је амерички председник Теодор Рузвелт, у свом делу Победа Запада социјалдарвинизам прогласио философијом Америке. У тој књизи тврдио је да је расни рат са Индијанцима неизбежан, и то до истребљења. Рузвелт је сматрао да америчку државу не обавезују никакви уговори према Индијанцима јер су они „примитивна раса“. Хенри Ферфилд Озборн, еволуциониста, тврдио је да је интелигенција одраслог црнца на нивоу једанаестогодишњег детета homo sapiens-а (белаца). Године 1875, у јужним државама САД донети су закони о апартхејду, одвајању белих и црних свуда – по болницама, затворима, гробљима; било је апартхејда у школама и лифтовима. Од 1890. до 1901. око 1300 црних људи било је линчовано, амерички „научници“, попут Р. Б. Бина мерили су људима лобање да би доказали савршенство беле расе. Међутим, злочини над Абориџинима у Аустралији права су хитлеровска прича. Дарвинизам је буквално оправдао покољ ових несрећника. Социјал-дарвиниста X. К. Рузден је 1876. тврдио да убијањем Абориџина и Маора белци испуњавају „неумољиви закон природног одабирања“ док је 1890. потпредседник Краљевског друштва Тасманије, Џејмс Бернард, рекао да је „процес истребљивања аксиом закона еволуције“. Абориџини су ловљени као дивље звери. Одсецане су им главе, и трована храна. Користили су их као експерименталне животиње. Едвард Ремзи, надзорник аустралијског музеја у Сиднеју, објавио је музејски каталог у коме су Абориџини били престављени као „аустралијске животиње“, а он сам се бавио хватањем „примерака“ за „научне огледе“. Мисионар из Новог Јужног Велса гледао је покољ групе Абориџина, одраслих и деце, после чега је „десет најбољих лобања“ послато преко океана, „научницима“. Од 1910. до седамдесетих година 20. века око 100.000 абориџинске деце одузето је од родитеља; белопута деца давана су на усвајање белцима, а тамнопута стављана у сиротишта.

Без Америке се не може нигде, па ни у области еугенике. Први еугенички закон донет је 1907. у Индијани (САД). До 1930. године 31 америчка држава имала је еугеничке законе који су у репродукцији спречавали „умоболне, пијанице, епилептичаре, дегенерике“. До јануара 1935. присилно је стерилисано 20.000 људи. На претпоставкама еугенике стварани су тестови за имигранте, по којима је 80% имиграната из источне Европе (Пољака, Јевреја, Руса) сврстано у малоумне, и на основу тога 1924. донет закон о ограничавању усељења Источноевропљана с њихове генетске инфериорности. Закон је важио до 1965, двадесет година по Хитлеровој смрти.

Америка је, рецимо слободно, могла бити узор Хитлеру. Године 1904, еволуциониста-истраживач Семјуел Вернер ухватио је у Конгу Пигмеја Ота Бенгу, ожењеног и оца двоје деце. Бенга је окован у ланце, да би на светској изложби у Сент Луису био приказан као „карика еволуције“ најближа човеку. Затим је, са горилом и орангутаном, био изложен у зоо-врту Бронкса у Њујорку, као представник „најстаријих људских предака“. Око 40.000 посетилаца зоо-врта седмично понашало се према Оту Бенги као према мајмуну. Он им је био главна атракција. Директор зоо-врта, др Виљем Хорнадај, еволуциониста, на питање новинара да ли би баш тако требало поступати с јадним Бенгом, одговарао: „Ако је мала особа у кавезу, то је зато што му је ту најудобније, и зато што не знамо шта друго да радимо с њим. Он није ни у каквом смислу затвореник, мада би тешко ко могао рећи да би ваљало дозволити му да лута по граду а да га нико не надгледа“. (Прођу ли те, читаоче, жмарци кад ово читаш, и кад се сетиш „беле шенгенске листе“ или „спољњег зида санкција“?)

И амерички истраживач Арктика, Роберт Пири, довео је са свог пута групу Ескима, које су изложили у Америчком природњачком музеју. Једном дечаку, Минику, умро је отац, чије су кости остале изложене као „примерак врсте“. Миник је тражио посмртне остатке свог оца, да би их сахранио, али је управа Музеја то одбила. Еугенику су ценили и први „планери породице“. Маргарет Сејнџер, „мајка сексуалне револуције“, залагала се за кастрирање свих ментално заосталих, али и црнаца. Америчким еугеничарима је сметало што се у Немачкој под Хитлером ипак рађа много више деце него што бе требало, па је челник Америчке федерације за контролу рађања упозоравао: „Ми смо такође свесни проблема изградње једне расе, али ми се бринемо о квалитету наших људи, не само о количини“. То јест, ми нисмо против расистичке еугенике, него само против метода које нацисти примењују – популација у Немачкој ипак расте пребрзо. Глобални капиталисти, злочинци са Вол Стрита који су својим крвавим парама помагали и хитлеровце, одавно цитирају Дарвина као своје оправдање. Својевремено је професор са Јејла, Грејем Самнер, говорио да дарвинизам у друштву значи: „да бисмо уздигли једног човека, гурамо другог надоле“, а социјал-дарвиниста Вилијем Милнер је тврдио да су милионери победници борбе за „опстанак најспособнијих“.

Капитализам је у дарвинизму нашао своје оправдање. Амерички „научник“ Е. А. Рос је тврдио да је и „религијски култ милосрђа“ створио „склониште под којим су се идиоти и кретени скривали и множили“. Чувени богаташ Ендру Карнеги („миротворац“ – Карнегијева фондација за светски мир) тврдио је да закон конкуренције можда јесте незгодан за појединца, али је одличан за расу, јер обезбеђује „опстанак најспособнијих“, а један од Рокфелера је тврдио да је капиталистичка конкуренција „закон природе који се не може избећи“. Карнегијев институт и Рокфелерова фондација и даље дају велику новчану помоћ научницима-еволуционистима.

Људи су међутим увек били и грешни и зли и немилосрдни. Али, знали су шта је грех и зло, и именовали их. Но Дарвин им је за све то дао „научно оправдање“ – побеђују најспособнији. А најспособнији су најсуровији, најнечовечнији. Српски народ је, у овом тренутку, на удару америчких социјалних дарвиниста, спремних на истребљење свих слабијих народа и држава, маскирано причом о људским правима и демократији. И опет имају „научнике“ који овог пута оправдавају лов на Србе као што су некад оправдали лов на Абориџине. Када је Америка са својим сателитима 1999. бомбардовала Србију, професор социологије и философије на Универзитету државе Мериленд, др Џон Хјуер, тврдио је да је америчко друштво – друштво будућности, а српско – прошлости.

По Хјуеру, Американци улазе у постхумано доба, „када ће сви аспекти друштвеног живота бити сведени у предвидљиве шаблоне и рационализовани, а све нијансе међуљудских односа претворене у рутинске процедуре и препуштене плаћеним професионалцима попут адвоката, психолога и бирократа“. По Хјуеру, „Американци су прототип људи будућности, Срби атавистички остатак прошлости“.

Ако то не схвате, Срби ће нестати, каже он.

„Германско хришћанство

Када је Хитлер дошао на власт, међу немачким лутеранима јавио се такозвани покрет „германског хришћанства“. Он није био плод нацистичке завере, него самоникли правац у оквиру немачког протестантизма.

Немачка државна протестантска заједница, такозвана „Немачка евангелистичка црква“, састојала се од лутерана, реформата и унионистичких групација, које су имале јединствену бирократску структуру и чији су чланови плаћали „црквени порез“ који је скупљала држава. Када је Хитлер дошао на власт, покрет „германског хришћанства“ преузео је власт у протестантској заједници. Од непосредне Фирерове контроле били су изузети такозвани „слободни лутерани“ и методисти, а с Ватиканом је Хитлер потписао конкордат.

Нова власт у „Немачкој евангелистичкој цркви“ одмах је кренула у „дејудеизацију“ хришћанства. Основан је Институт за изучавање јеврејског уплива на немачки црквени живот. Један од теолога германског хришћанства, др Ернест Бергман, на својим предавањима је тврдио да Христос није био Јеврејин, него припадник „аријевске расе“.

Донета је одлука да се службе лише сви пастори који не признају националсоцијализам, као и сви пастори јеврејског порекла. Чак је тражено да се Стари Завет избаци из употребе пошто је „јеврејски“, као и да се црква очисти од јеврејског духа.

Наравно, међу искреним протестантима ово је изазвало згражавање. Одмах је основана „Црква исповедајућа“ која се супротставила „германском хришћанству“. Они су позвали вернике на усрдну молитву и поверење у реч Божију откривену у Светом Писму, и у Бремену усвојили декларацију од шест тачака. У првој је речено да је Христос Реч Божија, откривена нам Светим Писмом, а одбачена сва друга и другачија откривења о Христу као лажна. У другој је истакнуто да је Христос господар целог људског живота, у трећој да је Глава Цркве и да Црква не сме да се препушта доминантним идеолошкополитичким струјама, у четвртој да Црква треба да служи, а не да се бори за власт. Пета тачка била је усмерена директно против нацистичке државе – хришћани верни свом схватању слободе и Јеванђеља истакли су да држава „не сме постати једини и тоталитарни поредак људског живота настојећи да собом замени позвање саме Цркве“. Шести члан објављује да Црква нуди бесплатну благодат Божију кроз Свето Писмо и сакраменте, и да самовоља не може заменити Божанско дејство у Цркви.

Свети Николај Жички, један од најобразованијих људи свог времена, изврсно је схватао да покушај паганизације хришћанства потиче из мутних извора протестантске такозване „библијске критике“ и одушевљавања јеретичком Ренановом визијом Христа као сократовског учитеља. О томе је писао у свом огледу о „Кули од слонове кости“, људождерској култури без Бога. И заиста, кључни идеолог „германског хришћанства“ био је дијалектички теолог Емануел Хирш, који се и данас сматра једном од најзначајнијих личности немачке теологије 20. века. Он је био егзистенцијалиста и није веровао у Васкрсење, сматрајући ту причу „каснијим уметком“ који хришћане из садашњости окреће ка будућности, лишавајући их конкретних циљева постојања. Критиковао је одвајање хришћанства од културе у име вере, и био искрени нациста.

Хитлеров однос према хришћанству је јасан. У Мојој борби он каже како су немачки протестанти увек покушавали да буду патриоте, али им то није успевало, њихов однос према Јеврејима будући позитиван на основу догматике хришћанства. Зато су нацисти „германске хришћане“ сматрали корисним будалама. Нацистички однос према хришћанству јасно је формулисао Мартин Борман:

„Националсоцијалистички и хришћански поглед на свет су неспојиви. Хришћанске Цркве су засноване на народном незнању и труде се да то незнање одрже у што већем делу популације; само на тај начин хришћанске цркве могу сачувати своју власт. Насупрот томе, националсоцијализам почива на научним темељима“. (Не подсећа ли нас ово на „религију као опијум за масе“ на једној и „научни социјализам“ на другој страни?)

Хитлер је, после решавања „јеврејског питања“, намеравао да реши „црквено питање“. Говорио је: „Рат ће се окончати. Последњи велики задатак нашег доба биће решавање црквеног питања. Тек тада ће нација бити сасвим сигурна… Кад сам био млад, мислио сам да је једино средство: динамит. Тек касније сам схватио да са таквим стварима не треба журити. То мора да сатрули као гангренозни уд. Морамо доћи до тога да за предикаоницама нема никог осим будала, и да међу верницима буду само бабе. Здрави млади људи су са нама“.

Хитлер се хвалио да има шест дивизија есесоваца равнодушних према религији, али кадрих да се суоче са смрћу са свом озбиљношћу. Нацисти су настојали да замене хришћанске обреде и символе својим: принудна окупљања омладине била су недељом ујутру, кад се иде у храм; ко је хтео, могао је да се венча и сахрани уз употребу нацистичких ритуала. Једна од песама „Хитлерове омладине“ (Hitler Jugend-a) гласила је: 

„Ми смо срећна Хитлерова омладина; 
Не треба нам хришћанска врлина;
Јер Адолф Хитлер је наш посредник
И наш искупитељ.
Нема ни попа ни ђавола
Који може да нас спречи
Да се осећамо као Хитлерова деца.
Не следимо Христа, него Хорста Весела!
Доле с тамјаном и светом водицом, 
Уз песму идемо за заставом Хитлеровом; 
Само тако смо достојни својих предака.
Нисам ни хришћанин, ни католик.
Са СА одредима идем кроз ватру и воду.
Цркву препуштам коме је мило. 
Кукасти крст ме усрећује на земљи,
За њим ступам марширајући 
Узми и мене, Балдуре фон Ширах*!“ 

(*вођа Hitler Jugend-а, нап. В. Д.).

Хитлерова антијеврејска мржња и православни однос према Старом Завету

Једна од највећих лажи коју „другосрбијанци“ намећу Српству јесте да  Хитлеров расизам, оличен у мржњи према јеврејском народу, има било какве везе са хришћанским схватањем Старог и Новог Завета, и хришћанским месијанизмом који је, тобож, „антисемитски“. После Аушвица, хришћани су, наводно, криви за Аушвиц јер су, примајући Нови Завет, маргинализовали и гетоизовали Јевреје који га нису примили.

Хитлеров учитељ, окултиста Дитрих Екарт, 1924. објавио књижицу Бољшевизам од Мојсија до Лењина – Разговор између Адолфа Хитлера и мене. За Хитлера, Стари Завет је књига која води Лењину, и у којој се описују Јевреји као поробљивачи човечанства. Хитлер показује Екарту Стари Завет, и каже: „Ево, ево рецепта по коме Јевреји увек припремају своју паклену чорбу“. По Хитлеру, није Господ побио прворођене у Египту, него су то учинили сами Јевреји, удружени са локалним олошем. „Главна хуља“ у Египту је био „чедни Јосиф“ који је у туђу земљу довео свог оца и браћу. Говорећи о томе како наивни немачки учитељи плачу читајући деци причу о Јосифу, Хитлер је, по Екарту, „мрачно гледао Књигу мржње“ (Стари Завет). Будући Фирер говори о Исусу Навину као убици невиних народа, а пророка Исаију назива „опседнутим“, јер каже да се „Господ разгневио на све народе (нејевреје); затреће их, предаће их на покољ“ (Ис. 34, 2, 9, 12), и додаје: „Између Исаије и Исуса Навина прошле су стотине година, но за све то време паклена мржња Јевреја према нејеврејским владарима није се за трунку променила“.

За Фирера, Христос није имао никакве везе са Старим Заветом, а за све је крив апостол Павле, који је Римском царству донео идеје: „Сви су људи једнаки! Братство! Пацифизам! Нема више части!“ По Хитлеру, „тако је Јеврејин тријумфовао“, и додаје: „Требаће још пуно времена да се хришћанство опорави од Павла! О какве смо ми наивне душе! Јеврејин побије стотине хришћана; изненада примети да је остатак постао само још ватренији. Тада му се упали добро позната лампица: претвара се да се преобратио. Заузима значајну позу и мотри. И мада се готово свим својим доктринама разликује од осталих апостола, ми предано слушамо његове проповеди“.

Хитлер и Екарт су замерали Мартину Лутеру што је на немачки превео „сатанску библију“ Старог Завета, јер су и њега насанкали Јевреји.

Ко зна православног Србина, свестан је да је за њега Јосиф Праведни слика чедности и чистоте и праслика Господа Исуса Христа; зна да је за њега Исус Навин велики слуга Божји, који је увео народ у Земљу Обећану и због чије вере је Бог зауставио сунце, да би Израиљ у борби победио. Зна да му је Исаија „старозаветни еванђелист“, а апостол Павле „уста Христова“, чудесни тајник Богочовеков. Зато је заиста срамно доводити Хитлерову паганску антијеврејску мржњу у везу са хришћанском критиком јудаизма заснованог на одбацивању Христа као Бога. Зар због Хитлеровог паганизма Срби треба да се одрекну верности Месији Старог и Новог Завета? Наш основни став је: Срби су, као и сви народи који су прихватили Исуса из Назарета, нови Израиљ, који баштини свештено наслеђе древног Израиља; но, очито је да некима смета ово откривење о богоизабраности православних, Цркве Божје, чији смисао није у господарењу светом, него у служењу свим народима (сетимо се говора Достојевског о Пушкину и руског – православног – схватања свечовештва као служења свима у идењу за Христом).

Култура за масе

Најпознатији медиолог 20. века Маршал Меклуан, у свом делу Медијум је порука, поручио је: „Поново смо почели да уобличавамо примордијални осећај, племенска осећања од којих су нас одвојили векови писмености“. Као што је показао Најл Поустмен у својим студијама о утицају телевизије, снага слика у модерној цивилизацији много је већа од снаге речи: језик се обраћа уму, а слике осећањима. Читање захтева усредсређеност и логично расуђивање, док ТВ програм изазива тренутну реакцију. У свом делу Учење као делатност очувања, Поустмен каже: „ТВ ‘образовање’ је несавладиво. Можете да га не волите, али се морате сложити с њим. Нема начина да се покаже да су слике рекламе за Мекдоналдс лажне, или, пак, истините. Речи као ‘истинито’ и ‘лажно’ долазе из другачијег симболичког универзума. Претпоставке су лажне или истините. Слике то нису“. У књизи Забављајући се до смрти, Поустмен указује на чињеницу да ТВ све своди на забаву: од религије, преко политике, до спорта, што има катастрофалне последице по демократско друштво, које мора бити дијалошко.

У свом делу Моја борба, Хитлер се показао као „прамедиолог“, тврдећи да филм има велику будућност кад је индоктринација масе у питању. Слика „просветљује“ много брже него текст.

Фашистички мислиоци су доводили у питање и језик као средство комуникације – што чине и постмодернисти. Пол де Ман, који је од фашисте постао постмодерниста, једном је рекао да је „најсубверзивнија педагогија она која доводи у питање језик“.

Нацисти су, зна се, спаљивали књиге; то се десило и на Универзитету у Фрајбургу, где је Хајдегер био ректор. У САД се то, деведесетих година прошлог века, десило на Универзитету Стенфорд, где су студенти спаљивали класике хуманистичких наука, као „мртве беле мушкарце“ и „евроцентрике“. Док су класици горели, млади постмодернисти су певали!

Америка данас светом влада уз помоћ Холивуда. Као што рекосмо, то није случајно: и нацистичка немачка је знала вредност филма. За време Трећег рајха снимљено је 1.363 филма. Зна се какве су ефекте имали филмови попут Јеврејина Зиса, који су подстицали на мржњу. Зна се колико је режим улагао у Лени фон Рифенштал и друге режисере-пропагандисте.

Холивуд је научио лекцију. Скоро да нема акционог филма у коме Руси или Срби нису злочинци.

 

РУЖИЧАСТИ КУКАСТИ КРСТ

Хомосексуализам у нацистичкој партији

У овом тренутку се, у затворима, оптужени за удар на геј параду у Београду 10. октобра 2010, налази на десетине младих људи, с којима се НАТО измећари на власти обрачунавају као са неком врстом неонациста у Срба. Подразумева се да су педери с параде у Београду били „невине жртве дискриминације“, и баштиници традиције по којој су хитлеровци гонили хомосексуалце само због њихове „сексуалне оријентације“.

Али, да ли је баш тако?

Књига једног протестанта и једног Јеврејина, Скота Лајвлија и Кевина Ејбрамса (Scott Lively and Kevin Abrams: The Pink Swastika / Homosexuality in the Nazi Party, Founders Publishing Corporation, Keiser, Oregon, 1997) бави се једном од кључних тема лево-либералне пропаганде – судбином хомосексуалаца у нацистичкој Немачкој.

Студија почиње разматрањем покрета за права хомосексуалаца пре појаве Хитлера. Хомосексуално подземље било је веома снажно у Немачкој у првим деценијама 20. века. Оснивач покрета за права содомита је немачки адвокат Карл Хајнц Улрихс, кога је као четрнаестогодишњака завео његов тридесетогодишњи учитељ јахања. Шездесетих година 19. века Улрихс је почео да шири идеју да су хомосексуалци „трећи пол“. Његова „научна теорија“ састојала се од тврдње да је хомосексуалац „женска душа у мушком телу“ и обратно. Пошто је хомосексуализам урођен, не сме бити криминализован. Његов следбеник, немачко-мађарски писац Бенкерт (псеудоним Карољи Марија Кертбењи) сковао је појам „хомосексуалан“ у анонимном писму министру правде Пруске. До тада је у употреби био појам „содомити“ (или педерасти) те ћемо и ми тај, старији појам користити у овом тексту.

Улрихс је, позивајући се на Платонову Гозбу, содомите назвао „уранистима“ јер су они, тобож, под покровитељством музе Ураније. Милитантни содомити Немачке крајем 19. века радо су користили паролу „Уранисти свих земаља, уједините се!“ Покушавајући да декриминализује содомију, Улрихс се, бар јавно, борио против педофилије. Утицај первертита у Немачкој био је све већи. У једном писму Марксу, Енгелс вели: „Педери су почели да се пребројавају и открили су да су прилично бројни у нашој држави. Једино им недостаје организација, али изгледа да и она постоји, мада скривена“.

Семјуел Ајгра, немачки Јеврејин који је 1945. објавио студију о германским хомосексуалцима и њиховом утицају на политику, назвао ју је „немачки национални грех“. У истој наводи да је познати сексолог Крафт-Ебинг, аутор дела Рsychologia Sexualis још 1891. упозоравао да је у Немачкој содомија у порасту. Начелник одељења специјалне полиције у Берлину од 1905. до 1919, Ханс фон Тресков, у својим мемоарима је изложио да је у том периоду било бар 10.000 хомосексуалаца у том граду и да су легално издавали свој лист Die Freundschaft (Пријатељство).

Магнус Хиршфилд

Улрихсово дело продужио је јеврејски лекар и хомосексуалац Магнус Хиршфилд, који је наставио борбу за декриминализацију содомског чина.

Са Максом Спором и Ерихом Обергом формирао је „Научно-хуманистички комитет“, основао низ организација и издавао Годишњак за међуполне варијетете. Године 1910. сковао је термин „трансвестит“ који је данас веома у моди.

Хиршфилд је ширио причу о „трећем полу“ и веома утицао на јавно мнење да постане „толерантније“ према изопаченом полном понашању. Године 1919. основао је Институт за изучавање сексуалности у Берлину. Скупио је огромну збирку књига, слика, медицинске документације и повео кампању да подигне свој углед „научношћу“ установе. Гостујући лекари су у Институту обављали прегледе, лечили од венеричних болести и давали савете низу грађана.

Нови Хелени

Поред Улрихса и Хиршфилда, који су содомите представљали као феминизоване и предодређене „женскошћу“, у Немачкој се јавио и покрет маскулизованих изопаченика, који су се позивали на мужевност понашања античких Грка, пре свега Спартанаца, тврдећи да је хомосексуалност врлина правих ратника. Често су говорили о Платоновој апологији хомосексуалности (мада старији Платон, у Законима, 841А-841Б, истиче значај породичног живота и осуђује содомију). Ово је утицало на идеологизацију хомосексуализма као ратништва међу немачким милитаристима. Многи од њих су помињали одред тебанских ратника састављен од 150 хомосексуалних парова, или Спартанце, који су у војску узимали 12-годишње дечаке и стављали их на располагање старијим ратницима, да их обучавају и сексуално „користе“. Ко у овом правцу размишљања не види зачетке нацистичког култа младих? У студији Национализам и сексуалност, историчар Георге Мос каже: „Грчка омладина, битан национални симбол у прошлости, владала је суверено у доба Трећег Рајха. Хитлеров укус био је под утицајем препорода неокласике, која је увек укључивала слике обнажене омладине“. Чак је и Вилхелм Рајх, у Масовној психологији фашизма, описао култ содомитског милитаризма заснованог на античким узорима. По њему, нацистички идеолози попут Розенберга снажну државу су доживљавали као „мушку државу засновану на хомосексуалној основи“.

Сукоб са Старим Заветом

Нацисти су себе сматрали најбољим изданцима аријевског паганства, какво је хеленистичка култура. С друге стране су били Јевреји са својим Старим Заветом. Док су Грци били хероји који су неговали педерастију, Јевреји су били подлаци који су неговали култ својих породица и убијали хомосексуалце.

Заиста, старозаветни Израиљ је мрзео овај грех више од свега.

Римокатолички стручњак Патрик Г. Д. Рилеј уочава да је ту био кључ сукоба између хеленизма и јудаизма у доба уочи Христовог доласка.

У свом огледу Хомосексуализам и Макавејски устанак он показује да је Антиох Епифан, у свом покушају да Израиљу наметне идолатрију, у Јерусалиму подигао и гимназион (вежбалиште) у коме је упражњаван и хомосексуализам, а многи јудејски младићи су ишли тамо. Јеврејски првосвештеник, који је издао израиљску веру, приносио је жртве и Хераклу, једном од знамења хомосексуализма. Све то подигло је Макавеје на устанак.

Немачки хомосексуалац-милитариста био је Адолф Бранд, покретач часописа Елита. У часопису су свагда биле у првом плану теме о чистоти расе, али и фотографије нагих младића у немачком пејзажу. Бранд је написао поему Натчовек у којој је величао мушкост, а изјављивао је да му је циљ „обнова грчких времена и хеленских критерија лепоте после столећа хришћанског варварства“. Године 1903. Бранд је хапшен због објављивања слика нагих дечачића у часопису, али је до 1931. његова публикација достигла број од 150.000 претплатника. Са још двојицом содомита, основао је „Заједницу елите“ чији је циљ био „обнова хеленског витештва“. Стара Грчка и ренесансна Италија били су им узори, док су хришћанство кривили за гушење хомосексуализма.

Педерастија је естетска, а нормална полност само прокреативна, тврдили су „елитисти“. Фридландер, Брандов сарадник, писао је чак и ово: „Схватимо најзад да не може бити добар учитељ онај који не воли своје ђаке! (…) Вечна је истина: само добар педераст може бити потпун педагог!“„Мушкарчине“ су 1920. основале „Друштво за људска права“. (Звучи познато, зар не?)

Између хиршфилдоваца и брандоваца подела је ишла и на политичком плану: хиршфилдовци су били социјалдемократе, а брандовци нацисти.

И касније ће ова подела имати трага на односе нацистичког режима према хомосексуалцима.

Платон, Спарта, Хитлер

Још је Платон у Држави поставио основе идеалне заједнице којом владају краљеви-философи. Платонове идеје имале су свој праизвор у спартанском уређењу; а Спарта је била посвећена педерастичком ратничком култу. Платон је сматрао да државу треба претворити у свеопштег господара, уклонити породицу и приватну својину.

Човек коме се Хитлер нарочито дивио био је пруски владар-војник Фридрих Велики, „оснивач савршене пруске бирократије“. Историчар Еуген Вебер у Разноликостима фашизма каже да су нацисти с дивљењем разматрали егалитаристички елитизам Спарте и логоре Фридрихове пруске војске. Фридрих Велики је био хомосексуалац. Одржавао је везе са бароном Фридрихом Тренком, грофом Кајзерлингом, грофом Герцом и неким Барберинијем. Мрзео је жене. Иако је био ожењен, није подносио брачни живот. Приморавао је своје официре да се не жене.

Вера у обнову „витешке прошлости“ актуелизовала је пријатељство између Адолфа Хитлера и Ернста Рема. Рем је основао  јуришне одреде, и био им на челу све до своје смрти. Рем је по чину био капетан. Био је веома способан, одлучан, вешт. Окупљао је младиће спремне на жртву, често хомосексуалце, и наоружавао их. У својим раним данима, шефови нацистичке партије су се углавном окупљали у једном хомосексуалном бару у коме је Рем увек имао резервисан сто. Други битан хомосексуалац из раног Хитлеровог окружења био је Рудолф Хес. Али и остали нису били полно здрави – што Хитлеру није нимало сметало: Балдур фон Ширах, шеф „Хитлерове омладине“, био је бисексуалац. Ханс Франк, Хитлеров адвокат и касније министар правде, јавно антихомосексуалан, био је склон содомији; Хитлеров ађутант, Вилхелм Брукнер, бисексуалац… Валтер Функ, рајхсминистар економије, познати хомосексуалац… Херман Геринг је волео да се облачи као жена и шминка… Јулијус Штрајхер, нирнбершки гаулајтер и убица Јевреја, отпуштен је из школе у којој је својевремено био професор због педерастије. Алберт Шпер, Хитлеров архитекта, волео је фирера „платонском хомосексуалном љубављу“.

За самог Хитлера нема доказа да је био хомосексуалац, али да је имао перверзан полни живот сигурно је. Постоје бар четири жене, међу којима је и његова сестричина Гели, с којима је одржавао полне односе. Али, ти односи су били тако ужасни да су ове несрећнице после њих покушавале самоубиство. По свему судећи, у питању је био некакав застрашујући мазохизам, спојен са копрофилијом.

Постоје индиције да је будући Фирер, пријатељ Вагнерове породице, напаствовао једног од његових малолетних унука. Мусолини га није волео, свог савезника називајући „ужасним полним изопачеником“.

Карл Келнер и Теодор Рајс

Првобитни назив сексомагијског реда ОТО, који је основао др Карл Келнер, имућни металург, био је „Ритуал Мемфиса и Мицраима“. Келнера је наследио Теодор Ројс који је 1912. објавио: „Наш ред поседује кључ који отвара све масонске, херметичке тајне, поименице учење сексуалне магије, а ово учење објашњава без изузетка, све тајне слободног зидарства и свих система религије“.

Тврдио је да је у тајне упућен на Далеком Истоку где је упознао „мантру леве руке“. Исте године кад је Ројс објавио да поседује све тајне магије, основан је расистички окултни ред ОТО, чији су оснивачи били „ариософи“ Гвидо фон Лист и Јорг Ланц фон Либенфелс. Гвидо фон Лист је већ у 14. години презрео хришћанство, и почео да зида храм Одину. Сматрао је себе наследником представника „Реда Армана“, древних жреца германске религије. Бавио се црном магијом, приносио жртве (можда и људске) и, уместо крста, узео као знак свастику – кукасти крст.

Због свега тога морао је да побегне из Беча у Берлин, где су његове књиге постале веома читане међу окултистима-шовинистима.

Др Јорг Ланц фон Лебенфелс био је римокатолички монах, кога су из манастира избацили због неморала. Основао је свој ред, Ред нових темплара, и издавао часопис Остара, који је Хитлер стално читао. Хитлер се са Лебенфелсом сретао 1909. Од њега је упијао идеје о чистоћи аријевске расе и логорима за ниже расе.

Од ових праваца развило се још једно друштво – Туле, које је основао Рудолф фон Зеботендорф. Друштво је имало и своју политичку партију – Немачку радничку партију, коју ће преузети Хитлер. У Тули су били Рудолф Хес, Хајнрих Химлер и Рајнхарт Хајдрих. На челу друштва су, поред Зеботендорфа, били Дитрих Екарт и Карл Хаусхофер. Екарт и Хаусхофер су веома значајни за обликовање Хитлеровог погледа на свет. Екарт, наркоман и црни маг, у Хитлеру је видео будућност. С њим је урадио књигу разговора, Бољшевизам од Мојсија до Лењина, и за будућег фирера 1923. рекао: „Ево га онај чији сам ја само пророк и претходник“. Пред смрт је изјавио: „Немојте ме жалити: ја сам утицао на историју више од било ког Немца“.

Карл Хаусхофер, члан јапанске окултне дружине Зелени змај, био је доктор наука и оснивач геополитике, коју је замислио као учење о могућностима ширења немачког „животног простора“.

Рудолф Хес, један од најближих сарадника Хитлерових, био је Хаусхоферов студент. Хес је 1920. награђен за рад на тему Какав мора бити човек који ће Немачкој вратити њену ранију славу? У њему је писао: „Када више нема никаквог ауторитета, једино га човек из народа може поново успоставити… Уколико је диктатор дубље повезан с масама, утолико ће боље умети њима да влада“. С оваквим погледом на свет, Хес ће постати Хитлеров секретар.

Келнер, Ројс, Заботендорф, Екарт, Хаусхофер – сви су знали тајну сексуалне магије и тантризма. Они су обликовали Фиреров поглед на свет. Али, шта је тантризам?

Често се по новинама писало о „сатанистичким оргијама“ и „тантри“. Да, оне заиста постоје, а оно што се у име „просветлења“ чини превазилази уобразиљу нормалног човека. Да о томе не бисмо говорили по подацима из друге и треће руке, враћамо се самим окултним писцима. У свом огледу о „сексуалном окултизму акваријанског доба“, под насловом Љубав под контролом воље, окултиста Живорад Михајловић Славински каже: „Веза између секса и херметизма, која се заснива на идеји да се енергија сексуалног узбуђења и оргазма може усмерити ка остварењу култних и мистичких циљева, изгледа Западњацима тешко прихватљива или чак перверзна. При томе се заборавља да сличну изопаченост виде ортодоксни Хиндуси у хришћанском ритуалу причести, у коме се користи за њих богохулна супстанца – вино – као симбол Христове крви. Међутим, репресија полног нагона није била одувек присутна, већ се јавила устоличењем хришћанства као званичне религије“.

Славински наводи примере из античке Грчке, средњег века и новијег доба који показују како је „лепо бити неспутан“. Затим прелази на ОТО и његовог оснивача, који је тврдио да је „кључ за све масонске и херметичке тајне учење сексуалне магије“. То што је за полни чин сатаниста Кроули користио речи католичке мисе, Славински сматра „нормалним“ у окултном свету, а то што су га због таквих ствари прогласили сатанистом „плод је морала с почетка века“. Сперма са вагиналним секретом за њега је, каже Славински, била сакрамент. За извођење таквих обреда, „жена је најпогоднија током менструације, јер је тада еманација њених енергија најјача“. Ове технике сексомагијског лудила могу водити и у смрт. Једно од Кроулијевих упутстава о „еротокоматозној луцидности“ налаже да се онај који обред врши полно исцрпљује док не падне у сан од умора, да би се затим из сна опет пробудио полним дражењем, што се наизменично понавља – а циљ је да његов дух разговара са „Богом“. „Иницијату се онда може дозволити да заспи, или се поступак може понављати док смрт не прекине све. Најповољнија је смрт која се догађа током оргазма, и названа је mors justi“, каже Кроули.

Овим су се надахњивали многи протонацисти.

Зашто је Хитлер прогонио хомосексуалце?

Хитлер је уз себе, међу најважнијим људима, имао хомосексуалце; касније их је, на државном нивоу, прогонио. Био је окружен и окултистима али је и њих, кад је дошао на власт, прогонио. Затворио је Теозофско друштво, укинуо антропозофске организације, ударио на масоне, забранио Централну астролошку службу.

Прогонио је људе од којих је преузимао идеје – и Хаусхофер, оснивач геополитике, и Зеботендорф били су у логору. Зашто? Зато што су били конкуренти. А конкуренте треба жртвовати.

Окултиста Славински с тим у вези каже: „Свако живо биће, а посебно људско, представља батерију психичке енергије. Приликом ритуалног убиства, сва енергија жртве на располагању је оператора. Нацистички злочини, несхватљиви ортодоксним историчарима, у ритуалном убиству имају једноставно и, по мом мишљењу, право објашњење. Геноцид Јевреја, Словена и Цигана био је ритуална жртва у масовним размерама. На то нам указује ова једноставна чињеница: уколико је Хитлер дубље тонуо на фронтовима, утолико је јаче притискао своје потчињене да убрзају ‘коначно решење јеврејског питања’.“

Уместо конкурентских окултних група, Хајнрих Химлер оснива црномагијски ред есесоваца. У замку Вевлсбург опрема собу за састанке са вођством SS-а по узору на двор краља Артура и округли сто за гралске витезове; у просторији испод замка намерава да упали вечну ватру, и да на дванаест стубова око ње стави дванаест урни с пепелом SS генерала, кад погину или умру. Есесовци носе ритуалне бодеже и прстење с мртвачком главом, а њихов знак је зиг, древна германска „руна моћи“. Есесовци су надзорници концлогора, пагани који славе старогерманске празнике, венчавају се по посебним обредима и имају право да плоде девојке које се чувају у нарочитим институтима, да би новорођену децу преузела нацистичка држава на обуку за „вишу расу“ (око 90.000 такве деце рођено је у Немачкој за време Хитлера).

Покрет содомита на Западу знао је да је главни начин да данас стекнеш моћ претварање себе у жртву. Бивша „жртва“, кад се дочепа медија и власти, може да ради шта хоће. Зато се хомосексуалци проглашавају страдалницима попут Јевреја. Међутим, чињенице о судбини хомосексуалаца под влашћу Хитлера говоре другачије. Историчар Гинтер Грау је аутор књиге Скривени холокауст? у којој је детаљно изучио све што се хомосексуалцима десило у Немачкој. Чак и часописи попут Тhe Harvard Gay and Lesbian Review (лето 1995.) признали су научну озбиљност његових закључака. Према Грауу, у Немачкој је убијено највише 5.000 хомосексуалаца, а стална пропаганда против њих, пре свега Химлерова, била је само за јавну употребу. Др Џудит Рајсман у свом тексту Ружичаста свастика и ревизионистичка историја холокауста каже: „Да су хомосексуалци третирани као Јевреји, 2-3 милиона од 2-3 милиона немачких хомосексуалаца изгубило би посао, радна места, имовину, а већина би остала и без живота. Морали би да носе ружичасте троуглове пришивене на рукав кад су на јавном месту (…) Да међу немачким хомосексуалцима није било толико нациста, 2-З милиона људи би остало без дома, било бачено у гета, послато на принудне радове па убијено у гасним коморама, а њихово злостављање би подробно било описано“.

Но, свега тога није било.

Шта се, у ствари, десило?

Закон против содомије у Немачкој је постојао много пре нациста. Тачка 175 је налагала затварање ухваћених содомита. Када је дошао на власт, Хитлер је забранио постојање хомосексуалних барова и купатила, као и покрет за њихова права. Али разлог је био, како кажу историчари Острајхус и Кенеди, политички: „Хитлер је користио оптужбу за хомосексуализам пре свега као средство да уклони политичке противнике, унутар партије и изван ње“.

Познати вођа содомита-десничара, Бранд, никад није ухапшен и прогоњен од режима. Хомосексуалци-левичари јесу.

Хитлеровци су кривичном законику додали параграф 175а, који им је давао за право да кажњавају свако „сумњиво понашање“ које личи на хомосексуализам, и на стотине нормалних људи је, под том оптужбом, прогоњено и затварано. Еуген Когон у својој књизи Теорија и пракса паклакаже да је Гестапо оптужбу за хомосексуализам користио кад није имао никакву другу основу за прогон непослушних католичких свештеника и критичара режима. Содомисти који су им били потребни остављани су на миру. Једног од њих, јавног изопаченика Густава Грундгенса, лично Геринг је поставио за директора Државног позоришта, а 1937. Химлер је без његове личне дозволе забранио хапшење било ког глумца под оптужбом да је хомосексуалац.

Чак је и наследник Магнуса Хиршфилда на месту челника „покрета за геј права“, Курт Химер, био ослобођен логора после девeт месеци. Писац Данке је 1942. послат у логор као хомосексуалац – али зато што је говорио против режима, а не због своје „сексуалне оријентације“.

Историчари су пажњу посветили и „Хитлеровој омладини“. У првих шест месеци 1940. било је 10.958 преступа које су направили хитлерјугендовци. Највише (преко 5.000) било је крађа; а на другом месту је содомија – 901 случај. Многи ухваћени у преступу нису били кажњени. Најстрожа казна за ухваћене била је само избацивање из покрета.

Још један разлог за прогон хомосексуалаца био је могућност уцењивања од стране изневерених „љубавника“ – појава веома честа у Вајмарској републици. Јавна компромитација изопачених нациста који су били у додиру са содомитима могла је имати штетне последице по „имиџ“ представника „чисте расе“. Постоје индиције да је Хајнрих Хофман, званични нацифотограф, позицију стекао знајући у какве се све перверзије Хитлер упуштао с његовом ћерком Хени.

Институт за сексуална изучавања Магнуса Хиршфилда затворен је 6. маја 1933. у зениту сукоба „мушкарчина“ са „женицама“ у оквиру хомосексуалног покрета.

Хиршфилд је имао податке о многим изопаченицима међу нацистима. Из Института су однета два камиона документације. Документација је, скупа с књигама Хиршфилдове библиотеке, спаљена 10. маја 1933. То спаљивање је снимљено као доказ „моралног препорода“ Немачке.

Најпознатији случај који хомосексуалци наводе као доказ Хитлерове „хомофобије“ је „Ноћ дугих ножева“, 28. јуна 1934, када је убијен Ернст Рем, са низом  вођа који су били содомисти.

Хитлер је од најранијих дана нацистичке партије знао све о Рему. Ремова изопаченост му никад није сметала. Ствар је у другоме: Фирер је добио обавештење да Рем, уз помоћ припадника  , спрема пуч против њега. Да би то спречио, Хитлер је наредио ликвидацију Рема и око хиљаду других противника. „Смеђе кошуље“ су, са 300.000 1933, порасле на 3 милиона пре обрачуна 1934. Рем је одбијао да се потчини команди Вермахта, па је чак и одредио Јулијуса Ула да изврши атентат на Хитлера. У „Ноћи дугих ножева“ нису убијани само ремовци, него и други политички противници, међу којима и католички политичари попут Клаузнера. Неки историчари истичу да је један од разлога обрачуна са јавно познатим изопаченицима жеља нациста да се приближе италијанским фашистима. Приликом нацистичке јунске посете Венецији 1934, Мусолини је упозорио Хитлера да је понашање неких од његових пратилаца недопустиво. Мусолини је био сексуално либералан, али је мрзео „германски порок“ – содомију.

Међутим, од тринаест  официра блиских Рему и хомосексуалаца, само седморица су убијена – остали су и даље били у игри. За освету, 1934. и 1935. ремовци верни покојном вођи убили су око 155 есесоваца. Када су и они елиминисани, мање се причало о „завери изопачених“. Хитлер је у свом најближем окружењу задржао полно изопачене Геринга, Штрајхера, Франка, Шаубу, Емилеа, Вагнера, Брикнера и Вебера, као и Рудолфа Хеса. Знао је да му је и министар економије, Валтер Функ, такав. Есесовски генерал Алберт Ферстер, крвави џелат пољског народа, био је хомосексуалац, што Фиреру није сметало да му буде шеф окупиране територије.

Један од разлога због којих је Хитлер наредио убиство аустријског канцелара Енглберта Долфуса (25. јула 1934.) је чињеница да је Долфус страним дипломатама у Бечу почео да дели полицијске извештаје по којима је Хитлер, од 1907. до 1912, био мушка проститутка у Бечу. Мусолинијев лист Народ Рима је, после убиства Долфуса, објавио гневан текст „Педери и убице владају Берлином“. Вођа Долфусових убица био је хомосексуалац Ото Планета.

Што се содомиста у концлогорима тиче, ствари су биле другачије него како „Gay rights movement“ тврди.

Маја 1994. „екскурзија“ америчких изопаченика посетила је Јад Вашем у Јерусалиму. Група Јевреја који су преживели логоре дочекала их је гневним демонстрацијама. Један старац је узвикнуо: „Мој деда је убијен јер је одбио да има однос са командантом логора. Ви обесвећујете ово место…“

Скот Лајвли и Кевин Ејбрамс у књизи Ружичаста свастика не поричу да су хомосексуалци страдали у логорима. Али, они тврде да се то уопште не може поредити са страдањима Јевреја. Зашто?

1. Хомосексуалци као целина никад нису били део плана за потпуно уништење.

2. Они који су страдали, страдали су од злостављања и тешког рада, а не у гасним коморама.

3. Хомосексуализам је био кажњаван и пре Хитлеровог доласка на власт, а Јевреје пре Хитлера нико није дирао.

4. У односу на број хомосексуалаца у Вајмарској републици, мали број њих је био у логорима: од 5.000 до 15.000. Многи од њих су били лажно оптужени. Око 1% хомосексуалаца у окупираној Европи умрло је у логорима, док је 85% европских Јевреја страдало.

5. Многи управници логора и чувари били су содомити. Дакле, хитлеровски став није био начелан.

Многи содомити били су мучитељи логораша. Ели Визел је у Аушвицу имао надзорника који је насртао на децу. Макс Биелас, један од заповедника Треблинке, имао је читав „харем јеврејских дечачића, не старијих од седамнаест година“.

Примо Леви, у књизи Опстанак у Аушвицу, каже да су млади хомосексуалци, спремни на „сарадњу“ с чуварима, углавном остајали у животу. Капои, логораши-повереници управника, старешине барака, масовно су били содомисти. Др Едмунд Берглер је о томе нарочито писао – криминалци хомосексуалне орјентације су били главни мучитељи нормалних заточеника. О томе пише и Раул Хилберг у Уништењу европског јеврејства.

Хомосексуалци који су злостављани и убијани били су углавном феминизирани. „Мушкарчине“ су били мучитељи. Капо Лудвиг Тине је у Аушвицу убијао и по сто дечака дневно, претходно их силујући. У томе је личио на „Плавобрадог“, познатог средњовековног кољача деце Жила де Реа, такође содомита који је осуђен за убиство преко 150 дечака које је претходно силовао.

Историчар Ректор каже да су есесовци чак снимили и филм о оргијама с дечацима који су бичевани, а затим убијани.

У студији пољског социолога, Ане Павелчинске, Вредности и насиље у Аушвицу, говори се о приморавању логораша од стране капоа-хомосексуалаца да удовољавају њиховим жељама, што је доводило до мржње према свима који су у логору на одећи носили „ружичасти троугао“. Хомосексуална проституција била је један од начина за преживљавање.

Еуген Цукерман, Јеврејин који је преживео боравак у шест логора, изразито се успротивио изједначавању хомосексуалаца са осталим жртвама логора. Не треба заборавити, говорио је он, да су први логораши из редова хомосексуалаца били Ремови јуришници, које је Химлер послао у заточење да би се обрачунао са SA трупама. И Хилберг је тврдио да је поређење страдања хомосексуалаца са судбином заточених Јевреја „травестија“.

Али, у доба медијске моћи содомита, та травестија замењује истину.

Како је у САД?

Године 1975, шеф Америчке нацистичке партије, Френк Колин, тражио је да организује марш својих присталица кроз Скоки, предграђе Чикага у коме су живели Јевреји, многи од којих су преживели Хитлерове конц-логоре. Четири године касније, 1979, откривено је да је Колин педераст који је насртао на дечаке од 10 до 14 година, због чега је осуђен на седам година затвора.

На челу Националсоцијалистичке лиге из Сан Дијега (основане 1974.) налази се Расел Вејч, који је у партију примао само хомосексуалце, истичући да је циљ странке борба за сексуалну, социјалну и политичку слободу. Његов часопис The Advocate величао је нацистичку одећу, изражавање и „плавокосу“ лепоту аријеваца, ругао се „женскићима“, дебелима и „црњама“, претио неистомишљеницима, и романтизовао фашизам.

Фасцинација америчких „гејева“ фашизмом није од јуче. Позната лезбејка, Гертруда Стајн (књижевница) била је обожавалац Хитлера, 1937. тврдећи да би он требало да добије Нобелову награду за мир.

Немачки новинар, Елмер Краусхлар, још 1997. је у Шпиглу тврдио да у његовој земљи јача покрет хомосексуалаца-скинхеда, и истицао пример једног од вођа немачког нацизма, Михаела Кунена, који је као „геј“, умро од сиде 1995.

Уосталом, прва организација за „геј“ права у САД био је амерички огранак немачког Друштва за људска права, чији је члан био и вођа SA трупа, Ернст Рем. Амерички огранак Друштва за људска права основао је 1924. Американац немачког порекла, Хенри Гербер; он је издавао и часопис Пријатељство и слобода. Хапшен 1925. због сексуалног злостављања дечака, Гербер је, у часопису Chanticleer, тридесетих година 20. века објављивао текстове у којима изражава мржњу према хришћанству и капитализму због њиховог гушења „сексуалних слобода“. Поводом убиства Ернста Рема, изражавао је дивљење према њему и његовим „SA момцима“.

Седамдесетих година 20. века, „геј“ милитанти су певали: „Згазити државу и породицу!“ Године 1969, када су „гејеви“ почели масовно да упражњавају секс на јавним просторима Њујорка и Сан Франциска, власти су покушале да реагују. 27. јуна те године, „гејеви“ су напали полицију која је покушала да обави претрес у једном њиховом бару у Њујорку (иначе, бар Стоунови, контролисала је мафија). Дан када су „ненасилни гејеви“ претукли полицајце од тада је „Gay Pride Day“.

У то време, придруживали су им се и леви идеолози попут Херберта Маркузеа, који је тврдио да се „гејеви“ боре против „регресивне репродуктивне сексуалности“.

Радикализација хомосексуалног покрета уплашила је Друштво америчких психијатара; под претњама и оптужбама да су „ратни злочинци“, они су 1973. прогласили да хомосексуaлизам није болест.

„Гејеви“ се ту нису зауставили – тражили су легализацију педофилије. Основали су удружење NAMBLA (North American Man/Boy Love Association).

Моћ хомосексуалаца у САД је толика да угрожава слободу говора: 12. априла 1996, око 400 „геј“ милитаната у Медисону у Висконсину дуго је спречавало представљање књиге Ружичасти кукасти крст, тако што су заузели локални протестантски храм, уз покличе: „Сломите хришћане!“ и „Вратите нам лавове!“ После интервенције полиције, део милитаната се разишао, а део остао да врши нужду у подруму храма.

Дакле, содомити немају историју пуну ружичасте толеранције, нити је (бар једном делу њих) нацизам био стран. Они који су на власти у Србији, одговорни за нереде 10. октобра 2010. у Београду, би то морали знати док трућају о „људским правима“ и „нацистима међу нама“.

Окултни корени геноцида

Хитлер је био окултиста, и то је ноторна чињеница. Истребљивање Словена, Јевреја и Рома било је нека врста жртвовања паганским боговима Германства, зарад победе у Рату светова. О томе пише Нејџел Пеник, у својој књизи Хитлерова тајна наука:

„Ранији антисемити, чак и у Немачкој, тежили су само да Јевреје одстране са својих територија. Хитлерова вера у расу која долази га је навела да верује да нови Herenvolk не може да се развије док је и један једини Јеврејин жив. Његова мистична мржња према свим номадским народима, поготово Циганима и Јеврејима, за разлику од народа ‘укорењених у крви и тлу’ довела је до најстрашнијих злочина. Као представници утврђеног света против несуштаственог, реда против нереда, владе против анархије, хипер-ауторитативни нацисти су тежили да униште све облике ‘скретања’ од њиховог Новог светског поретка. Јевреји су вековима живели, па чак и цветали у свом номадском битисању, а за нацисте је то представљало јеретичко одрицање њиховог централистичког ауторитета.

Јануара 1940 године је започела прва етапа плана елиминације јеврејства. Одлучено је да сви Јевреји у ‘Великом Рајху’ буду депортовани у Пољску. ‘Пројект Ниско‘, како се овај план звао, је брутално истргао из корена читаве јеврејске заједнице и послао их у пољски град Лублин. У том граду је живело 72.000 нејевреја и 40.000 Јевреја, али је у њега натрпано још четврт милиона Јевреја који су ту помрли од зараза и глади. Оне, који су имали довољно среће да побегну у део Пољске под совјетском окупацијом, стрељала је Црвена Армија као ‘дезертере’.

Двадесетог јануара 1941. године се у берлинском предграђу Ванзе сусрело петнаест високих нацистичких званичника. Њима је Химлеров заменик, Рајнхард Хајдрих  изложио ‘коначно решење јеврејског питања’ – геноцид. Служба за расе и поновно насељавање је ликујући јавила да се Естонија већ „ослободила Јевреја“ и да се ће нови методи, који се сада смишљају, ‘ослободити Европу’ од њих. Роберт Леј, Министар рада у Рајху, је већ рекао да ће ‘Пољска за педесет година бити цветајућа немачка земља, без иједног Пољака или Јевреја у њој’. Химлер, Хајдрих, Ајхман су направили шему по којој је требало истребити укупно 11 милиона Јевреја а затим 30 милиона Словена. Под Јеврејима које је требало убити су подразумевани они који су живели у земљама које је тек требало освојити – Британију, Ирску, Шведску, Шпанију, Португалију и Швајцарску. Систематско и потпуно истребљење јеврејства, укључујући и најмање дете, требало је бити изведено индустријском прецизношћу. Цигане је такође требало сатрти, али то је био сићушан проблем у поређењу са ‘јеврејским питањем’. Пуковник Виктор Брак, Хитлеров саветник за еутаназију, сарађивао са др Волтером Калмејаром и др Ерхардом Вецелом, који су предлагали гас као најделотворније и најисплативије средство за уништење Јевреја.

Пројекат је постављен као конкурс и немачка индустрија жустро се надметала за наградне уговоре. Најзад су конкурс за грађење специјалних крематорија високог капацитета, који су могли да спале 2.000 тела сваких дванаест сати, добили Топф и Компанија из Ерфурта. Они су добили уговор јер су смислили ингениозан начин за уштеду горива – њихови крематоријуми су користили масноћу људског тела као део горива. Немачка корпорација за наоружавање је добила жељени уговор за изградњу гасних комора – које су се у конкурсу називале ‘погребним ковчезима’, док је гас, Zyklon-B, дериват цијанида, обезбеђивала Немачка корпорација за борбу против штеточина.

Нацистичко руководство је на тај начин желело да ‘рашчисти терен’ за стварање Расе шестог цивилизацијског степена, без обзира на људске патње. Транспортовање Јевреја из Западне Европе је сматрано неопходним јер већина француског, холандског, белгијског, данског и норвешког народа није могла да се помири са масовним  убиствима својих сународника у сопственој земљи. Само су хрватски фашисти учинили нацистима услугу убивши 20.000 својих јеврејских сународника. Нису могли ни да претпоставе да би и хрватски Словени ускоро кренули за Јеврејима у гасне коморе, да је било по Химлеровом.

Овај језив програм је започет новембра 1941. Тог месеца је др Гебелс објавио преко радија: ‘Јеврејство сада проживљава тешку, мада потпуно заслужену судбину. Нема потребе ни за каквом самилошћу а још мање за жаљењем’. Тог истог месеца, у разговору са грофом Галеацом Ћаном, италијанским министром спољних послова, Херман Геринг је рекао: ‘Ове године ће између двадесет и тридесет милиона људи умрети од глади у Русији. Можда је добро што ће тако бити јер се неке нације морају десетковати’.

Пољски Јевреји у Варшави били су присиљени да живе у делу означеном као гето и 1942. је почело систематско депортовање Јевреја одатле у Аушвиц. Јануара 1943. скупљено је 6.500 Јевреја. Ово је био знак за тек основани јеврејски покрет отпора, под вођством Мордекаја Ањелевича, да ступи у акцију. Убијен је немачки капетан полиције у Гету. Бесан што су се ‘подљуди’ одупрли помисли владајуће расе, Химлер је издао наредбу да се цео гето очисти од Јевреја и да се свака зграда сравни са земљом.

Два СС батаљона, предвођена тенком и наоружана бацачима пламена и пољским топовима, су 19. априла 1943. у три ујутро ушла Гето. Тај датум је значајан. Командант, бригадефирер Штроп, се надао да ће истребљење Јевреја у Гету бити поклон Хитлеру за његов следећи рођендан. Међутим, није рачунао на покрет отпора. Скоро истог тренутка кад је тенк ушао у Гето, разнео га је молотовљев коктел. Иако је је јеврејски покрет отпора имао само 1.500 људи наоружаних двема машинкама и неколико стотина пиштоља, њихова разјареност је запрепастила биткама прекаљени СС.

Много су веће шансе, ипак, имали нацисти. Ањелевич је убијен, 8. маја 1943, а 15. маја је нестао и последњи јуначки отпор. Од преживелих, 7.000 Јевреја одмах је побијено, других 7.000 је послато у логор смрти Треблинку, а 15.000 у логор смрти код Мајданека. Организација Тот, која је користила робовску радну снагу, преселила се у Гето и почела разарање. Нацистима није било довољно што су истребили народ, морали су чак да му униште и зграде. Сто деведесет хектара Варшаве сравњено је са земљом помоћу експлозива и мануелног рада. Било је толико остатака разорених зграда да је постављено 17 километара уских трамвајских шина како би се они изнели из града. Чудно је када се размисли о толикој количини бескорисног рада уложеног у уништење Варшаве, у доба када је Немачка почела да губи рат.

Строп је схватао ову целу ужасну епизоду као крсташки рат. Сам себи је честитао лепо укориченим фотографским сведочанство свирепости које је поносно уручио Хитлеру. ‘Прљава охола СС свиња’, рекао је за њега генерал Јодл на Нирнбершком суђењу ратним злочинцима три године касније, ‘написала је хвалисави извештај од 75 страница о малој експедицији убијања, када велика војничка кампања против добро опремљене војске стаје на тек неколико страница’. Јодл, који је припадао обичној немачкој војсци, није могао разумети да је у очима СС-а уништење варшавског Гета било више од обичне ‘експедиције убијања’. Њима је то представљало значајну акцију у тежњи за стварањем Новог поретка, предуслова за појаву Расе шестог цивилизцијског степена. Химлер се хвалио да може сатрти једанаест милиона Јевреја и био је смртно озбиљан. За њега је то био крсташки рат који је имао првенство над свим осталим – чак и над ратним акцијама. Ово је било најочигледније при крају рата када је Химлер присвајао возове како би транспортовао Јевреје и Цигане у Аушвиц, Треблинку и било који од деветнаест логора смрти које је држао СС. Сваки воз, који је ишао по изанђалом и уништеном железничком систему, носио је војне залихе од животног значаја, међутим Химлер је свом програму геноцида давао првенство чак и над опстанком саме Немачке. Геноцид је био магијски чин захваљујући којем ће историја света заувек бити промењена, чак и ако Немачка не преживи. Елиминација Јевреја и са њима и њихове културе и религије би оставила вакуум за појаву демонских снага које контролише Трећи Рајх, или које њега контролишу. Химлер је себе сматрао учесником физичког Армагедона. Срећом, био је на страни губитника.“

За крај

Наравно, не треба заборавити ни ко је дао кључни допринос у сламању Хитлера и његове окултне власти. Била је то Русија – иако поробљена безбожништвом, и даље под благословом својих Светих Предака. Матеј Арсенијевић, у својој студији Божанска и васељенска тајна Светог Великомученика и Победоносца Георгија каже:

„Борис Леонидович Пастернак (1890-1960), 1944. године пише песму Оживела фреска у којој поистовећује незнаног јунака Великог отаџбинског рата са Светим Георгијем Победоносцем. У време отаџбинске битке за Стаљинград, руски херој се присећа фреске коју је видео, некада давно, у своме детињству, а на којој ‘сијаше над аждајом лик Георгијев’. Пастернаков херој у немачким тенковима препознаје исту ону аждају са фреске на којој је био изображен Свети Георгије, и светогеоргијевски се заветује да ће, изгонећи непријатеља из Русије, отићи, ако треба, и до накрај земље…

У вези са овим требало би поменути и мало познату чињеницу да је Други светски рат фактички завршен победом руског оружја у Берлину, 6. маја (у поноћ 7. на 8. мај је само формално објављен крај рата), дакле, на православни Ђурђевдан, који је те, 1945 – зар случајно? – пао на Васкрс! Тај дан је био и имендан – зар случајно? – руског генерала Георгија Константиновича Жукова (1896–1974), који је лично командовао операцијом заузимања Берлина и убијања аждаје нацизма у њеном леглу. То је онај исти Георгије К. Жуков кога је, по сведочењу његове кћери Марије Г. Жукове, у детињству својом руком благословио Преподобни Старац Нектарије Оптински, прорекавши му да ће једнога дана ‘постати велики руски војсковођа, кога ће пратити победе’. То је онај исти Георгије К. Жуков који је 1925, као командант коњичког пука Црвене армије, тајно дошао у посету прогнаноме Преподобном Нектарију Оптинском, у селу Холмишчи код Козељска. То је онај исти Георгије К. Жуков који је своју петогодишњу кћер Марију водио у Свето-Сергијевску Лавру и тамо јој причао о великој победи коју је руски кнез Димитрије Донски, са благословом Светог Сергија Радоњешког, 1380. године извојевао над Монголима у славној Куликовској бици. То је онај исти Георгије К. Жуков који, уз благодатну помоћ свог Небеског Заштитника, у најкритичнијим тренуцима битке за Москву, у касну јесен 1941, није спавао ни једне једине секунде током пуних дванаест дана и дванаест ноћи. Тог Жукова је многострадални Руски народ, због његових заслуга за одбрану Русије у Великом отачаственом рату 1941–1945, још током рата прозвао ‘спасиоцем Русије’. Како сведочи архимандрит Јован Крестјанкин, управо је по Жуковљевом личном наређењу, дуж прве линије фронта, у одсудним тренуцима борбе, била ношена Казанска икона Мајке Божије. Жуковљевом заслугом је у борби од нациста била ослобођена и чудотворна Гербовецка икона Мајке Божије (која се данас чува у Кијеву). Од тог Жукова се, у име Русије, 1974. опростио руски песник и нобеловац Јосиф Бродски песмом Жукову у спомен:

„Хита ка смрти Жуков пламени,
Ратник пред којим многа је утврда пала…

Није, зато, нимало случајно што се велики руски вајар Вјачеслав Михаилович Кликов (1939–2006) – неуморни руски патриотски делатник и председник Међународног фонда словенске писмености и културе – у стварању и изради споменика Маршалу Георгију К. Жукову, који се од 1995. налази на Мањежном тргу испред Историјског музеја (у оквиру комплекса Црвеног трга), руководио управо светогеоргијевским мотивом убиства аждаје. Кликов је приказао Жукова, у маршалској униформи, на коњу који копитама гази орла нацизма који, сломљених крила, лежи поражен на земљи, онако како, у иконографском приказу, Свети Георгије пробада и коњем гази убијену аждају. На постаменту споменика испод, у бронзи изливеног, грба Москве на коме је приказан ‘Свети Георгије који убија аждају’, пише: ‘Маршалу Жукову’. Благодарни Руски народ је подигао споменик четвороструком хероју Великог отаџбинског рата на месту на коме је 24. јуна 1945. била одржана Парада Победе, на којој је маршал Жуков, заједно са маршалом Рокосовским, јашући на коњу, извршио смотру победничких руских трупа, под чијим су се ногама налазиле поражене и заробљене, по земљи побацане и погажене заставе немачког Вермахта. О исправности Кликовљеве светогеоргијевске стваралачке интуиције сведочи и писмо које је маршал Г. К. Жуков примио од једне Рускиње педесетих година 20. столећа:

„Драги Георгије Константиновичу! …Није случајно дан Георгија Победоносца пао на Пасху, онда када је освојен Берлин. Дан вашег Ангела! Древни руски празник!… Георгије Победоносац је сакрушио аждају, а ви сте, Георгије, сакрушили аждаје нашег живота – Хитлере и разне Берије…’ (М. Г. Жукова, Маршал Жуков – сокровенная жизнь души; Непознаний мир веры, Сретенский Монастмрь, 2005). Занимљиво је, у вези са овим, и то да се у Жуковљевом личном имену – Георгије и, по оцу, Константин[ович], на необичан начин, пројавила очигледна, премда тајанствена, духовна веза и са тајном Светог Георгија који је победио аждају – римског императора Диоклитијана – и са тајном Светог Цара Константина који је победио аждају паганске империје и паганства.“

Нови нацизам Новог светског поретка ће пасти, ако Бог благослови да буде будућности и ако Његов Други долазак није пред вратима, исто као и Хитлеров нацизам и његов „Нови поредак“ – који је пао!

Да васкрсне Бог и развеју се непријатељи Његови!

 

Извор: vidovdan.org




2 коментара

  1. taras buljba

    Predivan tekst g. Dimitrijevica.
    Malo pre sam slucajno na kanalu bijeljinske IN TV pogledao emisiju u kojoj je gost bio novinar lista DAnas, Dragoljub Draza Petrovic. Na 34min 42 sec izrecena je odlicna konstatacija o odnosima Eu prema Srbiji. Predlazem da pogledate i slatko ce te se nasmejati. Posto nisam neki maher, ukucajte samo „Sasvim licno Dragoljub Draza Petrovic“ i videcete i sami na 34,42.

  2. Национални Социjалиста

    Добар текст, али имам малу примедбу. Jевреjа ниjе страдало шест милиона, него 350 000, то jе доказао Jирген Граф. Рат се водио да би се уништили Словени.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *