МИШЕВИ и ЛАВОВИ

Пише: Ненад Благојевић

На свету има лавова, али нажалост свет много више познаје мишеве. Вероватно је то последица тога што се мишеви некако увек брже множе, па их више и има. Када се довољно намноже показују своје право лице. Тада полако добијају на храбрости, и користе сваку прилику док доброћудни лавови спавају да покажу какви су у ствари. Питате се ко су лавови, а ко мишеви? Лавови су они који кроз живот ходају чврсто, часно, са срцем које је увек уз правду и душом пуном вере, углавном живе на истоку. А мишеви, мишеви су њихова супротност, ходају погнуто, крију поглед, душе немају, срце им је у петама ако га и имају, мисли испуњене пакошћу, станиште супротно од истока, наравно на западу. Каква је разлика између живота лава и миша, таква је разлика између „Истока“ и „Запада“.

misevi-i-lavovi

Треба зато да знамо одакле долазе немири западног човека. Шта је то што им мисли увек испуњава злом? То је она одлика слабих, одлика кукавица без душе, одлика безвредних, а то је пакост. Она особина која улази сaмо у оне без вере и шири се као вирус, неумољиво уносећи несрећу у срце. Као и за све друго и за ову болест Запад је решење видео у материјалном, у новцу којим ће платити лек. Мислећи да се од болести могу излечити куповином лека, Запад је грабио материјално уништавајући све духовно око себе. Сада имају материјално, али немају шта да купе. Лека нема, оно што их је могло спасити уништили су грабећи материјално.

Једину светлост сада виде на истоку. Тешко им је то да признају, а још теже им је што не могу то да нам одузму. Једино истински срећне и љубављу испуњене људе препознају у православним душама. Покушавали су то да купе опет не схватајући да је то немогуће, да се то не продаје. Да то није ствар новца већ искључиво поседовања чисте душе и стања ума. Успео је Запад додуше неке мање јаке да привуче новцем себи, да их зароби у своје канџе материјалног. Али и ту су само поново били сведоци познатог. Они који су се продали губили су снагу, срећу, моћ, губили су душу. Запад је постајао богатији само за још једно тело без душе, за још један безвредан скелет. Никако не желећи да прихвате истину због дубоког блата у коме су, неспремни да признају своју грешку и бар да покушају да се промене, тону све дубље у живо блато својих грехова. А све је тако једноставно, само треба имати људскости и то прихватити. Потребно је само бити човек, остати частан и праведан, онакав какве нас је Господ створио.

„Када би се сви држали љубави, ова земља би била Рај. Али кад би се сви држали бар оног што је мало мање од љубави – јер љубав је веза савршенства – када би се макар држали принципа: „што желите себи, то чините другима; што не желите себи, то не чините другима“, онда би земља ако не би постала баш Рај, била близу Раја.“

ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПАВЛЕ

Код њих се љубав зове – интерес, западни принцип је да принципа нема. Ако се и на моменат држе неког правила то чине само докле је то у њихову корист. То је онај пут мишева, то је пут људи без вере и душе, то је пут данашњег Запада. Пут светосавски са њим нема додира, лавови иду потпуно другим путем.

МИШЕВИ ЧЕСТО ЗБОРЕ О ЛАВУ

Мишеви често зборе о лаву.
Мишеви туђе животе живе.
Ал` су без даха од свога страха.
Лава не воле. Ал` му се диве.

И миш никада неће да призна
Како се лаву искрено диви.
Миш сања често славу и престо.
Ал` грицка, шушка и тако живи.

Причају како познају лава
И да су јачи, безбрижно леже…
Ал` чим се лавља појави глава
Настане тајац па се разбеже.

Спори, а мисле како су брзи,
У својој злоби мишеви труну…
Неко је рођен само да мрзи.
А неко рођен да носи круну.

Недељко Попадић

Док они покушавају да живе отимајући наше животе, у ствари показују да су способни само да мрзе. Тачно је да нас не воле, али знају да имају много разлога да нам се диве. И баш као што је мишу тешко да призна колико се диви лаву, тешко је и Западу да призна колико се диви и колико је светосавац у праву. Крију се иза силе и броја, мисле да могу победити јер их има више, јер звецкају оружјем. Можда би и могли да смо ми као они, да немамо вере, поноса и храбрости. Али душа се не може победити ни бројем ни оружјем.

Они су ти који су пуни страха од смрти. Мишеви су ти који се плаше, и у страху живе. Живе живот умирући. Србин, светосавац зна да живот треба водити часно, праведно, храбро. Тада нема потребе за страхом, такав човек се не плаши смрти. Не плаши се јер Србин зна да може умрети само онај чија су дела за заборав. Онај кога се потомци стиде, онај кога историја жели да избрише. За Србина је важно да свој пут сам може да изабере.

sveti-antonije-veliki

Све што светосавац жели је да му нико не намеће пут, јер он има свој који је давно изабрао. Онај пут којим ходе лавови. Пут који је пун испита и тешкоћа али је и пут части. Наравно да је било и других избора али они нису били прави. Знао је то Србин увек, зато је и ишао само онуда куда су ходили и његови преци. Други би на том путу посустали, сели и плакали. То је зато што у себи немају вере, немају части. Србин се чешће од других са тугом и недаћама сретао али никад није дозволио да му оне запоседну срце. Господ свакоме даје да понесе само онолико колико може. Зато светосавац не плаче и не жали се, већ се радује. Радује се што му је терет већи јер зна да га Господ више вреднује, зна да га Бог још увек није оставио.

„И српска душа је такође у знаку мистичности. Она измиче светском методском испитивању и бунтовно се одупире, не дајући се анатомском сецирању. Она има нагле скокове који збуњују, и само дубоко познавање српске историје може је објаснити. Српска душа је толико јака, да је ништа не може сломити. Она има тако висок осећај части, да он у њој живи патрифициран. Срби су поносити. И у највећим мукама они не плачу. О, где се срце човечје лакше не отвори и разнежи него у болу и тузи? Па ипак, ма како страно изгледало, ретко ћете видети Србина да плаче.“

Француска књижевница Женина Клапје – „Легендарна Србија“; Париз 1918

А зашто би плакао? Плакање и посустајање су одлике слабих, оличење људи без вере и душе. Плакање је за оне који су незахвални, незахвални што им је дато да живе. Оних који не схватају да је живот дар али да се за тај дар мора борити, да се мора доказати да га заслужујемо. Онај ко је рођен као Србин мора да покаже да схвата дар којим је награђен, да докаже да је вредан часне прошлости. Ако то успе биће награђен оним највреднијим што је Запад давно изгубио – испуњеношћу душе и достојанством. Баш онако како су тиме били награђени и наши преци.

Они други, они мишеви, они који су увек желели да буду нешто друго, остаће ускраћени. Они који су рођени као Срби а на то нису били поносни, показују само колико су безвредни. Незахвалност за оно чиме су награђени је последица њиховог кукавичлука. Кукавичлука који им је заузео душе када су због материјалног оставили духовно. Србин није лако бити, али зато онај ко то успе за живота да остане, обезбедио је јасан пут вере, истине и части за своје потомке. Обезбедио је својим потомцима да кроз живот не иду погнути као мишеви, већ усправно као лавови онако како су и нама наши стари оставили.

Не опстају најбескрупулознији, најбројнији, најопаснији, то је само привид. Опстају они које вера не напушта, они који се не предају, они који због тешкоћа никад прави пут не остављају. Ништа не може спутати човека са часним и праведним циљем. Ништа не може зауставити човека са вером. Али исто тако човеку без вере не може ништа помоћи. Такав човек, човек без циља иде у непознато, иде путем у неизвесно. Тамо може наћи свашта, али оно што сигурно неће наћи је срећа. Тада ће се осетити као онај миш који је рођен само да мрзи, мрзи јер је отишао погрешним путем, а сам је тај пут бирао. Србин ће зато задржати право на слободан избор, право на свој пут. Нећемо напустити свој пут светосавља, задржаћемо право на живот, наставићемо да живимо живот лава.

 

Фонд стратешке културе




1 коментар

  1. даренс

    Зар мишеви нису постали они што су узели мађарске пасоше да лакше оду на запад…,значи продали су припадност и веру…

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *