Како постројити шпијуне

Пише: Мирослав Лазански

Јесу ли две војне и једна цивила „тајна” служба довољне за Србију или је то превелик финансијски терет за ову земљу? Да ли треба објединити све три агенције у једну или ујединити само Војнообавештајну агенцију и Војнобезбедносну агенцију? Каква су искуства суседних држава на том плану? Неке од тих дилема биле су присутне у јавности протеклих дана, али да би ствари биле јасније, можда треба рећи да нам са Запада неки центри моћи и сада приговарају „како у Србији још није извршена реформа сектора безбедности, односно обавештајних и контраобавештајних служби”. Рефрене тих приговора можемо да чујемо и од неких наших политичара, тако да је „рукопис приговора” прилично препознатљив.

Стари Генералштаб у Београду: ВБА и ВОА за сада су, бар грађевински, под истим кровом (Фото Д. Јевремовић)

Стари Генералштаб у Београду: ВБА и ВОА за сада су, бар грађевински, под истим кровом (Фото Д. Јевремовић)

Дакле, Србија је, заправо, делом наследила систем обавештајних и контраобавештајних служби бивше СФРЈ. У то време имали смо као војне службе, обавештајну и контраобавештајну службу, односно Управу безбедности, или чувену 12. управу ССНО-а, док је Савезни секретаријат за спољне послове имао своју обавештајну службу, односно СИД. Републике су имале своје службе државне безбедности ДБ, а на нивоу Федерације био је савезни ДБ. Распадом СФРЈ у Србији су остале две војне службе и републички ДБ, који касније постаје БИА, док је СИД у тишини укинут. То је трајало годинама, истина у међувремену је било и „нијанси” у архитектури безбедносне заједнице. Наиме, у време „владавине” генерала Неђе Бошковића постојао је обавештајно-безбедносни сектор, чији је начелник био генерал Бошковић. Сектор су чинили Војнообавештајна управа, Управа безбедности, Одељење аналитике и Логистика (техника, возила…). По командној линији начелници тих управа и одељења одговарали су директно начелнику Генералштаба војске, док су по стручној линији били одговорни начелнику Сектора за обавештајно-безбедносне послове, односно генералу Бошковићу. Сектор је, у ствари, био кровна конструкција војних служби, нека врста њихове координације, при чему су обе службе задржале своје специфичности. Јер, док је ВОА пре свега „офанзивна” служба, ВБА је „дефанзивна”. Методе и циљеви војних служби могу бити комплементарни, али и не морају.ВОА „ради”, пре свега, у иностранству, ВБА покрива терен код куће. Школовање за обавештајног официра и за контраобавештајца није исто. Разлике иду чак и до тога да није пожељно да седе у истој канцеларији.

Но, заговорници фузије у обавештајној заједници износе као аргумент конкуренцију служби у прибављању информација, као и да би државни врх у том случају добијао „јединственије извештаје” и да би све то онда било и јефтиније. Здрава конкуренција увек је добродошла у обавештајно-безбедносном апарату једне земље. Више различитих очију више види, а „јединствени” извештаји могу да одведу и на криви пут. Више извора и боља аналитика која високостручно, а не аматерски, финализира извештаје за државни врх, кључ су добрих одлука за државни врх. Што се тиче цене, обавештајно-безбедносни послови никада и нису били јефтина игрица. Све кошта, па и национална одбрана, јер нема јефтине одбране, има само добре и лоше…

Једну варијанту координације на нивоу кровне конструкције обавештајно-безбедносне заједнице имали смо и у време када је генерал Александар Димитријевић био саветник министра одбране за обавештајно-безбедносне послове, што значи да идеје о тој врсти координације и нису нешто посебно ново у тој области. Но, ако питате садашње и бивше обавештајне и контраобавештајне „асове” о идеји уједињења војних служби у једну, ретко ко од њих ће рећи да је то добра ствар, сви су мање више врло скептични.

С друге стране, идеја да имамо само једну националну безбедносну агенцију, односно да се војне службе претопе у БИА, на граници је лудости, јер тога нема нигде у свету. Гурати све у исти оквир ради штедње имали смо прилику да видимо када смо пре више година укинули Ваздухопловно-технички институт и све припојили Војнотехничком институту. Технологије камиона и авиона не иду заједно, па су нам најбољи стручњаци рекли „до виђења браћо”.

А страна обавештајно-безбедносна искуства, пре свега искуства држава око нас? Финансијски моћне државе имају техничко-технолошке капацитете да и не морају да се првенствено и искључиво ослањају на људе, имају ЕЛИНТ шпијунажу путем сателита у свемиру, док ми имамо само људе, ХУМИНТ операције. Земље око нас постројиле су се и у тој области онако како је тражио НАТО. Колико знам, ми још нисмо ушли у НАТО.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *