Историја највеће преваре у људској цивилизацији (1.)

Пише: Ивона Живковић

Данас у Србији јасно видимо да о многим стварима у нашем животу одлучује неко други, и то је обично неко у чије име говоре „демократски изабране владе“. Али те „демократске власти“ готово никада не раде у интересу народа, већ искључиво моћних капиталиста. Чим седну на власт, напрасно се преобрате у њихове слуге. Као да им неко преко ноћи украде здрав разум. Ко уствари одлучује у наше име и у име већег дела човечанства?

Моли се богу држи се новца

Вера у бога као у највећег моћника који је створио Свет и обликовао га оваквим какав данас познајемо толико је стара и укорењена у нашој свести, да се већина људи никада није запитала зашто је Свемоћни Створитељ поделио људе на мали број енормно богатих који имају огромну моћ и велику већину која мора да ради од данас до сутра како би себе одржала у каквом таквом животу. Имајте на уму да само мањи проценат људи који данас живи на овој планети има стални и непосредан приступ чистој води, има кров над главом (склониште) и може да се колико толико школује, те има приступ телекомуникацијама и има вишак хране и материјалних добара. Животни стандард у градовима у Европи, на пример, битно се разликује од живота у бројним селима Индије, Јужне Америке, Кине, Африке, али и Србије, где људи иако од бога створени као људи живе попут животиња борећи се свакога дана за голи опстанак.

Ако је бог правичан, како нас уче све цркве, и створио човека по сопственом лику да влада на Земљи, зашто га није учинио свуда истим и зашто сви нису у могућности да владају, макар сопственим животом?

Занимљива је и чињеница да готово сви људи свих религија појам бога везују за моћног створитеља, при чему се само разликују интерпретације разних цркава о томе како ОН делује и како се према ЊЕМУ ваљано треба односити. А ту интерпретацију у свим црквама дају свештеници. Тако су они су посебна класа која се налази као посредник између људи и бога или богова) и присутни су у свим црквама.

У немогућности наше непосредне комуникације са Великим Створитељем (јер ваљда нисмо томе дорасли) ту су они да нам својом ученошћу и мудрошћу у томе помогну и да говоре у наше или у божије име.

Али, и поред њихове велике и свесрдне „помоћи“беда и несрећа са којом огроман број људи на планети константно живи је и даље доминантна. И поред огромних технолошких достигнућа, и огромног знања, и фантастичке мреже комуникација и огромне количине рада коју милијарде људи на планети свакодневно улажу – благодет и рајски живот су резервисани само за екстремно мали број људи тј. врховну елиту.

Где ми који чинимо већину грешимо? Да ли се недовољно молимо богу или од бога тражимо нешто што нам он не може пружити? Многи људи траже срећу, али шта је срећа до само лични осећај да вам нешто годи?

Оно што некога чини срећним, другоме доноси несрећу, рећи ће вам често духовни посредници. Ако од бога тражите да вам подари више новца, исти ти духовни посредници ће вам објаснити да материјалне ствари бога не дотичу, јер бог новац није измислио, већ људи. Да, рећи ћете, али овај свет неким чудом ипак функционише тако да људи без њега не могу да живе. Чак хиљадама година људска заједница ипак почива на једном мерилу вредности – а то је материјално богатство. Неко га има у изобиљу, а неко нема уопште. А новцем се могу приуштити сва богатства.
Наравно, ова филозофија о богу и новцу би могла да буде бесконачна јер су вешти духовници разрадили читав систем учења којим ће вас убедити да новац људе не чини срећним, те да је спокојан и миран живот у здрављу и весељу ипак најважнија ствар у животу.

Некада су зато свештеници морали пред народом да иду у похабаној одећи лишени сваког материјалног богатства, па је тако измишљен аскетски монашки ред свештеника. Монаси су били слика и прилика „срећних људи“ само зато што су били „у контакту“ са богом. И тако је народ у њих имао поверење. А некоме је управо то и било важно – вера у цркву и вера у бога.

Али, ми ћемо овде управо повезати ова два појма, оба веома апстрактна- бога и новац. на жалост о повезаности ова два појма у школи нас никада не уче. А они се савршено вековима допуњују и функционишу управо за добробит елите.

Ако сте добри и послушни бог (или краљ као бог ан земљи) ће вас наградити, а ако нисте следи вам паклена казна. У стварности то функционише овако: када имате материјална добра можете себи приуштити рај на земљи, а када га немате ви живите у паклу. Неко тешко ради читавог живота да би зарадио цркавицу, а некоме новац као да пада са неба. Као божија награда. Дакле, шта урадити да вам богатство пада са неба? Поента је управо ту што се НЕКО сетио да богатсво убире баш тако – са неба из ваздуха, а да при том од себе направи бога створитеља читаве људске заједнице и највећег богаташа на земљи. И то своје сазнање је наравно сачувао као тајну, и посветио би ову тајну само одабраним својим наследницима и заклетој браћи по крви и по сабљи и што је најважнији по грамзивости и лоповлуку.

Да формулишемо јасно: свет у коме ми данас живимо је свет у коме влада новац (и као култ и као сушта потреба) и тај свет су створили по свом интересу у свом грамзивом духу ти досетљиви „богови на земљи“, а који заправо потичу од највећих превараната, илузиониста, криминалаца, мафијаша, шићарџија, манипуланата и лопова који су овом планетом икада ходали. Они су створили „божје законе“ који данас владају на земљи (пакленом дужничком ропству за већину људи) и они управљају и одржавају овај свет са мало богаташа и много задужене сиротиње.

И тај свет је почео да се ствара још у древном Сумеру када се како нас учи историја“ појављује прва организована друштвена заједница која је имала развијену трговину, државну управу и вишак хране и друге робе. Али, ова заједница је имала још нешто – манипулаторе са новцем и корупцију.

Колика је моћ продаваца новца тј. банкара (како се данас зову) и како они већ хиљадама година тероришу све живо на овој планети тема је књиге „Вавилонски јад“ (Бабyлониан wое) канадског војника, капетана Дејвида Естла (1916-2008). Он је књигу написао трагајући за тим ко је изопачио све друштвене вредности данас. Подсетимо да људи који раде најмање или не раде уопште су најбогатији, да су непроизводне активности као глума, спорт, пилотирање, певање и сл. енормно плаћени, док се истински послови као рударски, грађевински, земљораднички плаћају најмање.

Живот без ова три последња је немогућ. Све је окренуто у систему вредности наопачке. Огроман број људи и даље ради робовски за бедне наднице, док њихови послодавци – капиталисти убиру огромно богатсво. И ту се ништа није променило хиљадама година. Променила се само наша илузија – што данас мислимо да смо слободни људи, да на демократским изборима о нечему одлучујемо, и нисмо више робови без права гласа. А онда смо разочарани када схватимо да влада уопште не ради оно што нам је обећала, већ служи истим капиталистима које је својим предизбормим паролама критиковала. И онда стижу следећи критичари власти, и ми гласамо за њих и они нас опет варају и тако у круг… И тако је у свим данашњим демократским друштвима…Ко ту у ствари одлучује, ко заиста има моћ, и да ли смо уопште ми слободни људи?

Естл то управо и открива. Праву моћ над нашим животима има једна мала недодирљива и тајна класа завереника који већ хиљадама година тако функционишу и они су потпуном мраку наше свести, док им је моћ заиста божанска.
Они контролишу наше знање, наше школе, наш ум, све медије и једноставно контролишу читав социјални крвоток- а то су разгранати финансијски послови читавог света. Глобализам, а пре тога либерализам је њихова измишљотина за покоравање свих људи на свету и контролу апсолутно свега од чега наш живот зависи, а то су најзад храна и вода и наше здравље.

Историја не бележи токове новца

Естл се тако запитао, проучавајући историјске уџбенике о древним цивилизацијама, зашто се у њима веома мало или готово никако не помиње начин како је функционисала робно новчана трговина древних цивилизација Сумера, Асирије, Вавилона, Египта, и касније Грчке и Рима. Они малобројни истраживачи који су се бавили само историјом новца и банкарства и те како су открили у оскудним списима да су племенити метали били коришћени као новац у робној размени хиљадама година пре Нове ере, али најпопуларнији истроријски уџбеници су ово једноставно изостављали као небитно.

У популарној књизи на енглеском „Асирија“ од Џастроуа, Естл примећује да не постоје референце о новцу уопште. У Брестедовој „Хисторy оф Егyпт“, у књизи од 600 страна новац је само кратко поменут на две стране. О ископавањима у Месопотамији такође има мало података о томе како је коришћен новац у градовима-државама.

Значајније им је било да напишу како су грађене куће, из чега се јело, шта се јело, како се облачило, како су људи сахрањивани, али трговина и финансије су једноставно игнорисане. Тако учимо историју и у школама: знамо за све могуће ратове, године њиховог избијања, али токови новца су непознати: ко га је ковао и издавао, ко је држао руднике сребра, злата и других племенитих метала, ко га је преносио и дистрибуирао, ко га је чувао, ко пљачкао, ко је одређивао његову вредност и размеру легуре у новцу… Једноставно је изостављено. Ако се данас све врти око продаје новца са интересом, да ли је и тада било тога?

„Ко год контролише количину новца у некој земљи он је апсолутни газда читаве индустрије и трговине. И када схватимо да је читав систем веома лако контролисан, на овај или онај начин, од стране неколико веома моћних људи са врха, неће нико морати да вам каже одакле потичу периоди инфлације и депресија“, речи су Америчког председника Џејмса Гарфилда, који је неколико недеља након што је ово јавно изрекао – убијен, 12. јула 1818.
Тачно пре двеста година. И ништа се од тада није променило. Дејвид Естл у поменутој књизи управо то и открива да се хиљадама година у овој сфери ништа није променило. Они који су једном добили моћ да одређују количину и вредност новца у оптицају, још у време древног Сумера, наставили су то да раде до данас. И то је тајна вештина која се хиљадама година преноси са генерације на генерацију Просветљених (Илумината) све до данас. И страх од бога, и велелепни храмови, и цркве и свештеници и тајна друштва, и религиозни обреди… „Дозволите ми да издајем и контролишем новац у једној држави и неће ми бити важно ко доноси законе“, позната је реченица банкара Мајера Амшела Ротшилда 1838.

Новац је само симбол

Али, подсетимо још једном шта је тачно новац. Новац је измишљен као помоћно средство у трампи. Пошто је ношење велике количине робе у размени временом постајало веома непрактично, неко се досетио да измисли симболичну замену за вредност – парче метала на пример, које би се касније могло поново заменити за робу. Због своје постојаности злато је добило предност, али су у почетку у други племенити метали имали своју симболичну вредност у зависности који је метал било могуће користити. Ове симболичне замене за вредност у трговини увело је једну нову вредност у људску цивилизацију, а то су племенити метали.

У време древног Сумера се тако један број људи почео да бави обрађивањем племенитих метала, а њихово убацивање у трговину су углавном за рачун краљева обављали гоничи робова и трговци робљем, који су били наоружани и путовали су у караванима дистрибуирајући и робове потребне за рад. И сасвим је логично да је неко још тада дошао на идеју да новац прикупља, да га убацује у трговину и када нема робу за замену, да мења састав легуре и његову тежину или да једноставно новац продаје и позајмљује.

„Од рушевина Лагаша, града-државе у древном Сумеру 2400-те године пре Нове ере, где су археолози ископали посед банкара који је био много већи од краљевог па надаље кроз познате империје – Египта, Асирије и древне Грчке, сваки је окончао у пламену због махинација увек тајних међународних финансијера…“, записао је Естл.

Реч банкар потиче из средњег века из Ломбардије где су локални мењачи новца који су радили на уличним тезгама – банкама, када би били ухваћени у својим финансијским марифетлуцима били изложени ломљењу тезги. Тако је настала и реч банкрот.

Уствари ови манипулатори са вредоншћу новца постали су толико моћни и вешти преваранти да су краљеви почели да зависе од њих. Тако Естл тврди да многе легенде о древним краљевима одударају од стварности. „Они су углавном били гласноговорници и војне сабље полутајних и тајних друштава која су контролисала материју новца“.
Инструмент ових тајних друштава су били сви племенити метали, чије снабдевање су контролисали робовласници јер су контролисали руднике у којима су гонили на рад своје робове. Само рударство до тада није било тако профитабилно, као трговина радном снагом која је била тражена чак и када су се већ увелико топили метали. Радна снага и данас незамењива, јер сам новац не може ништа да прави и гради.

Оно што се данас назива страним инвестицијама је у ствари замена новца (симбола за вредност) за радну снагу (праву вредност) уз једну перфидну превару – а то је да поред тога што сте уступили радну снагу (на пример Фијату да склапа аутомобиле у Крагујевцу) морате да вратите и инвестицију, тј. неку вредност адекватну вредности кредита тј. инвестиције.

Овакве стране инвестиције су данас чиста банкарска превара и пљачка и да би оне могле да се обављају потребно је на власт у некој земљи (као и у Србији) довести лаковерне, коруптивне и неуке будале (ово је сувише блага реч за то на какве све банкарске трикове наседају ови људи). Ефекат је да је Србија тотално опљачкана и то чисто преваром једног приватног банкарског картела који се зове Европска банка за обнову и развој), а да тога они уопште нису свесни.

Читава идеја стварања институције која ће самостално одређивати вредност племенитих метала по тежини и који ће бити одредница плаћања у размени добара, у домаћој и међународној размени добара, одрађена је једном фантастичном завереничком игром, јер су креатори ове идеје очигледно одмах схватили како се овом институцијом може манипулисати. Као кад би сте пронашли алхемијску формулу за злато. Тако је божанска моћ практично дата оном ко би добио могућност да емитује новац , даје му вредност, дистрибуира га (коме хоће и колико хоће) и практично контролише читав робноновчани бизнис. А да при том ништа не производи и не размењује, већ се само уграђује у туђи рад. И то је суштина данашњег банкарства, највеће организоване и озакоњене пљачке која се систематски одвија већ хиљадама година.

Издвојили су се тако чувари новца и трговци посебне врсте названи – мењачи новца. Они су вршили замену новца у међународној трговини усклађијући тежину и саставу легуре по званично усвојеном и прокламованом стандарду, а заправо су тежили да то кришом мењају.

Тако се још у Сумеру богатим човеком сматрао онај ко је имао код себе велику количину тих сребрних јединица (новчића) које су коришћене у трговини, али и онај ко је ко могао да контролише прикупљање и складиштење свих племенитих метала.

На жалост то је и данас мерило за богатство. Није богат онај који уме да ствара, већ онај који има симбол замене за вредност- новац.

Храмови као књиговодствени центри

„На жалост обични људи никада нису поставили питање о разлогу постојања велелепних храмова осим као места где је воља богова спровођена преко његових слуга – свештеника. Да су директно повезали новац и божију вољу видели би да је „линија комуникације од бога ка људима ишла преко преко свештеника и краљева (божијих синова како су себе називали) управо зато што је морала да буде пресечена и кришом замењена њиховим сопственим испреплетаним циљевима и интересима“… Санкције од бога на небу као одлучујућа сила иза онога што је означавано као правична размена добара, било је замењено вољом оних класа које су временом почеле да контролишу „божије дарове“ тако што су дистрибуирали новац и одређивали трговачке путеве и развој или пропас древних цивилизација.

Њихови главни дилери били су гоничи робова, наоружани чувари каравана, и заправо криминалци и друштвени маргиналци. Ко год није имао знање и вештину да нешто произведе, приклањао се темпларима нудећи своје криминалне и преварантске услуге. Тако је религија са својим обредима у ствари одувек била инструмент прочишћења за међународне трговце који су се бавили поред продаје робова и креацијом новца. А заправо су били криминалци, примећује Естл.

Исклесане рецке на плочама или зидовима храма говориле су можда о величини дуга и кредитоној задужености као и о приспећу камате са одређеним датумом. И сваки пут када би кренуо неки караван натоварен златом почињало је да тече банкарско одбројавање дуга. Онај ко би пљачком донео злато у храм, био би награђен процентом и постајао би део великог криминалног братства које је ово благо чувало.

Нека „браћа“ су тако била вешти криминалци и насилници, а нека веште рачунџије и политички саветници краљева који су само уз њихову помоћ могли да прикупљају злато и друге драгоцености и да народ користе као робове исисавајући им радну енергију и дарујући их новчићима. Тако су караванџије и криминалци добилли улогу брокера злата и других племенитих метала који је био коришћен у размени добара и временом су почели да одређују количину злата сребра или бакра у новчаним легурама. И то је зачетак банкарства. Краљеви (синови божији на земљи) који су овим криминалцима (чуварима храма или темпларима) дозволили да раде акаунтинг, односно да одређују количину и тежину злата и сребра у новцу брзо су постали њихове слуге.

И то се управо и догодило још у древном Сумеру и Акаду када су ови темплари постали привилегована класа, јер су имали приступ у храм. Они се на исклесаним сликама у храму приказују као људи дивовске величине, у односу на обичан народ. Пропадањем Сумера они су своје тајно знање о томе како се перфидно новцем може манипулисати вероватно преносили преко тајних ритуала просветљенима и бизнис је пренет даље у Вавилон, па у Египат и даље…

Мада су пошасти и несрећне политичке одлуке проузроковале разарање античке Грчке (која еј у ствари банкротирала), Естл убедљиво описује овај процес у коме су банкари зграбили сваки грчки град-државу, осим Спарте, уносећи у њу огромну количину сребрних новчића који није био везан за размену добара. И тако су уништили привреду. Њихова велика тајна да из ничега (из ваздуха) стварају „вредност“ коју онда мењају за стварне вредности које производи људски рад, остала је пракса која је данас веома легализована и веома распрострањена, а то је данашње банкарство.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *