Пише: Вук ЈСО
Данас је Дан победе.
Колоне мушкараца и жена поносно уздигнутог чела и још поноснијом испруженом десницом марширају широм Старог континента. Сунце се радосно смеши на живахну старину који се сетно сећа, како је то некада изгледало…
…а снег је под Стаљинградом био оволико велики и он, несвесно подиже још увек Чврсту руку да покаже, А ми смо газили и газили… Ех, та славна времена… Суза му заискри у крајичку ока, тек толико да се у њој огледа кристално плаво небо, прошарано челиком НАТО авиона и расплињујућим траговима кемтрејлса. Кристалније и од Кристалне ноћи.
Кристални дан Европе.
Главни улаз концентрационог логора Бухенвалд
Уједињена Демократска Европа слави.
Скоро 70 година је прошло од пораза до, скоро па апсолутне, победе. Тако мали корак, за тако велики циљ. Синула је на југу Златна зора. Коначно. Јобик је обележава ПрвоМАЈНским уранком. Сваког 20. априла. Тада се у Бугарској и Румунији свечано пале черге и синагоге. Мајнске ватре. Држе људи до традиције. У Балтичким земљама се из ормана ваде дедовске униформе и гланцају. Да се сијају. А у Украјини нису ни скидане. Само су дошивене нове, по мери Десног сектора. Крв је то.
Крв и част. Од Берлина до Атине.
Има и понека разлика… Некада су се мајски празници обележавали са три осмице, сада осмица има само две.
И све то под немачким покровитељством. Благокорећи поглед Велике мајке или Брата.
Но, ноо…
Коначно сви под Њеном влашћу. Deutschland über alles. И свако ће добити по заслузи. Jedem das Seine. Ма само ви ћутите и радите. Arbeit macht frei.
У јбт… Најежих се!
А како и не бих када никада и ништа добро од Немаца нисмо видели. А тек они називи за ауто делове gefüfna, gezeznä, cinculatör… Како их само онај мој механичар све попамти. И што су им називи немачкији то су и скупљи. Ипак, нећу да грешим душу, Немци шта год да направе, светско је: ауто, мотор, рат…
Мада, за онај, Велики, сада криве нас. А како ствари стоје, кривиће нас и за онај Други. Ништа мањи. Јесте, рећи ћу ја, ви сте имали технику… Џаба. Испаде да је ипак, битна – величина.
Где је више тај СТО, да бацимо, па да измеримо…
Ма криви смо што смо живи.
…и даље је Дан победе…
И сви машу.
Машу и српска дечица из својих косовских гетоа. Демократски осирочена. Узгајају се за доноре органа шиптарима
Машу и преживели српски старци из хрватских забити, да нико не може да каже да у њиховој лијепој нема Срба. Демократски протерани. Остављени у животу да попуне статистику и још понеку празну усташку јаму. Мислите да нема празних? Наћи ће већ Хрвати неку.
Машу и Срби из Словеније којих толико мало има да ни статус мањине немају. Демократски избрисани.
Машу и Јевреји својим комшијама у Украјини, Мађарској и још неким земљама Европе, док пакују ствари и спремају се пут Обећане земље. Прошли пут су их затекли неспремне. А нису ни имали куда да беже. Скоро сви су их подједнако мрзели. Сем Срба. Праведници.
Машу и Руси, једина сенка на тако величанственом Јубилеју, али им се од хладноће изгледа средњи прст укочио. А баш онако, својски машу. Својски машу и оружје пашу. Нема друге, него пут Берлина. А можда и даље. Греота да опет дочекују толике госте код куће. Смрзнуће се људи на кућном прагу.
Хрвати се већ вратили. По још.
Зато су ваљда, баћушке нешто научиле, па ће Западу у сусрет поћи. Јер друге им нема. Да освеже сећање комшијама.
Алцхајмер је, ипак, немачки производ. Као и гебелсовска истина.
Само сунце се једино сећа. И месец.
И да ли се ово сунце од туге помрачило?
Или су га НАТО ракете заклониле, да не проговори о Истини.
Одлично! Борићемо се у сенци! рекли би некада на то стари ратници… Миленијуми су прохујали, а они се још памте. Хероји се увек памте. И ратови.
А кукавице и злочинци би сада да све то промене.
Први рат је био Велики, други је био Светски, а трећи?
Кажу, ово је Други Хладни рат. Колико треба да се подгреје до трећег, Евроазијског или Интерконтиненталног…
Не питам. Преслишавам се. Наглас. А требао бих да ућутим. Јер једна од тековина Другог Светског рата је био и Информбиро. Друг Коба је ипак био Грузин. А друг Тито? Ни дан данас се не зна. Али знају се имена голооточана којима су кроз шпалире топлог зеца хлађене усијане проруске главе. Неспремне да прихвате да су по директиви Партије, а на препоруку западних „савезника“, њихови ослободиоци, преко ноћи постали непријатељи. Тако се и сада учи да су нас Руси увек остављали на цедилу, а они који су нас вековима понижавали, истребљивали, убијали… Наши највећи пријатељи.
Еее, преци ми се у гробу преврћу на помисао да су нам Турци, Немци, Мађари, Бугари… пријатељи. Вековни пријатељи. Мада, ако наставе тако да измишљају историју, преци ће се толико окретати у гробу да ће почети да индукују струју. Чиме бисмо решили енергетски проблем. А можда им је то и циљ? Умне неке главе…
…а кожни мантили су већ спремни. Шију се мантили, да прекроје историју. Многи ће оци отићи на службени пут.
Данас је Дан победе…
…А Рука на европском небу исписује MENE, MENE, TEKEL, UFARSIN
Quo vadis, Domine?
