ДА ЗАНЕМИШ: Ја сам злато Србије, али мене никад нећете чекати на балкону

„Мене нећете чекати на балкону. Ја спонзорима не зарађујем новац. Не продајем рекламе. Ја сам друга страна медаље, а Србија их је у једном дану освојила чак 80, а ви о томе нисте имали појма“, овако причу за „24 сата“ почиње уметник Никола Радосављевић (24) који се недавно вратио са Прашког квадријенала. Србија је на том надметању забележила историјски успех пред којим јој се Европа поклонила.

nikola radosavljevic foto nemanja knezevic
Никола Радосављевић, Фото: Немања Кнежевић

Отворено писмо овог уметника, којем су на планетарном успеху у Србији честитали само најближи, преносимо у целости.

„Борили смо се да покажемо шта знамо. Да покажемо шта Србија може. И успели смо. Србија је у једном дану добила 80 златних медаља у облику једне награде.

Нас 80 отишло је да брани боје Србије на једној врсти Олимпијаде и док је Праг због тога био спреман да затвори цео град – наша земља нам је затворила врата. А ми смо одлучили да идемо главом кроз зид. И срушили смо га. Срушили смо га тако снажно и неопозиво да је Европа устала у нашу част.

Препуна сала са 1.000 славних званица аплаудирала је једној малој земљи. Плашио сам се тренутка када ће овације престати. Знао сам да ме код куће чека тишина.

О мом „спорту“ се овде мало зна. Нема голова, туча и спорних трансфера играча. И оно што нас много више боли – нема гледалаца. Када гостујемо трибине су пуне. Празно је на домаћем терену.

Србија је вековима покушавала нешто да уради на том „стадиону“. Такмичили смо се са 60 земаља. Гледали смо како излазе у борбу. Уиграни Литванци, ухрањени Немци, подржани Швајцарци. Гледали ми, гледало оних милијарду посетилаца годишње. Они су имали новац и подршку – ми „дресове“ Србије. И част.

Знали смо да имамо знање. Да смо жртвовали сваки викенд. Путовали у други град, крпили крај са крајем. Радили сатима да зарадимо шансу да нас виде. Одрекао сам се великог дела свог живота верујући да ће бити вредно тога. Награда се не додељује сваке године из разлога што се не додељује свима. Даје се само онда када судије препознају изузетност. Чекали смо.

srpski tim na kvadrijenalu foto nemanja knezevic
Кустоски тим Србије на Квадријеналу, Фото: Немања Кнежевић

После месеци најжешћих припрема прозвали су наше име. Било нас је превише да сви станемо на постоље. Скочили смо до плафона. Грлили смо се и плакали. Злато. Не једно, не десет – осамдесет. Међу нама је било и искусних ветерана и студената и сви смо остали без текста.

Волео бих да вам кажем да се у највећим животном успеху осећао срећу, уместо тога преплавила ме туга несагледивих размера. Знао сам да што си ближе Србији даље си од себе. Знао да ће нам честитати маме и тате, тетке и тече. Знао да ће сви остали, чак и наши надређени – ћутати.

Не, ми нисмо „Орлићи“. Нисмо ни кошаркашице ни ватерполисти. И не желимо да будемо. И не треба. Уживамо у њиховим успесима и бодримо их као и сви ви.

Ја потпуно разумем зашто су они испред нас. Они доносе новац, а ми не. Али и ми доносимо вредности. Ми доносимо промене. И ми смо представљали Србију.

Знам да се наш „спорт“ не гледа уз чипс и пиво. Да захтева питања и преиспитивање. Тражи оно чега данас нема – тражи време. Ви бисте да се опустите, а уметност тражи да се препустите.

Дана 22. јуна 2015. године Србија је освојила златну медаљу за покретање дијалога на чувеном Прашком квадријеналу који често зову уметничком Олимпијадом.

Дана 22. јуна 2015. године представници Србије знали су да их нико неће дочекати на балкону.

Србијо, освојила си злато из културе. Скрајнуте, запостављене и проказане.

Не, не тражимо да нас чекате на балкону. Не тражимо баш ништа. Само немојте причати да код нас нема културе. Има је. Култура само нема вас.“

srpski tim na kvadrijenalu foto nemanja knezevic 3
Никола Радосављевић и наш тим на квадријеналу, Фото: Немања Кнежевић

 

24 сата




1 коментар

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *