Албанија над Србијом – како смо дотакли дно

Пише: пуковник Горан Јевтовић

vucic-rama-tirana

Током „историјске“ посете Р. Албанији Александар Вучић је гостујући на тамошњој „Топ ченел ТВ“[i], између осталог изјавио и следеће: „Људи треба да виде да смо ближи него што мислимо и надам се да ће боља сарадња променити те страшне предрасуде са којима смо се у прошлости суочавали“.

За председника Владе Републике Србије историјат наших односа последње сто две године са непријатељски настројеном (и од стране западних сила створеном) Албанијом, само су „страшне предрасуде“. И ништа више али ни мање. Нема злочина, нема агресије, нема отимања територије, нема људских жртава, огромне материјалне штете. Нема спонзорства у крви у отимању Космета. И страшно и срамно. Даље нема куд. Дно.

*

Као да је јуче било – јесен 1998.године, Метохија, Ђаковица, стара касарна, само неколико километара од државне међе. Званична посета јединицама Војске Југославије ангажованим на обезбеђењу државне границе према Албанији, од стране неколико српских министара предвођених потпредседником Владе, проф. др Војиславом Шешељем.

У делегацији и Александар Вучић, министар за информисање. Корпулентан, непоколобљив, угледан, са имиџом родољуба и екстремисте у одбрани Српства. Никада нећу заборавити његов поглед у правцу Албаније и упадљиво, неуобичајено ћутање тог поподнева. Као да је већ тада знао да ће једног дана прећи преко граничне црте, која се видела на хоризонту. Као што ће прећи преко сваке друге црте. Особито оне моралне.

Дочекали смо делегацију како приличи – војнички, срдачно, предусретљиво. Генерал Владимир Лазаревић, начелник штаба Приштинског корпуса је, према наредби команданта корпуса, генерала Небојше Павковића, од почетка те године руководио Истуреним командним местом (ИКМ) у Ђаковици. Одатле се не само командовало обезбеђењем (и увелико одбраном) границе, већ и противтерористичком операцијом широм Космета. Ђаковица са околином је тих месеци била једна од централних тачака светске геополитике и медијског извештавања. И маестралног спиновања у корист империјалног Новог светског поретка.

Лазаревић је у присуству нас десетак високих официра, својих помоћника, детаљно реферисао о безбедносном стању на терену, активностима Војске и МУП-а, достигнутом нивоу у супростављању терористима и сламању оружане побуне, даљим плановима, проблемима, захтевима према државном руководству и другим питањима. Пажљиво су слушали.

Посебно је апострофирао стање и догађаје у Албанији са чије територије је увелико, више од годину дана без прекида, трајала нескривена агресија. Свакодневни оружани напади на наше граничаре и бројне жртве, затим, обука састава терористичке ОВК, логистичко обезбеђење, наоружавање и опремање. И под командом војних и обавештајно-субверзивних инструктора водећих чланица НАТО (САД, В.Британија, Немачка, Француска) поодавно стационираних у земљи орлова, убацивање на нашу територију.

Нешто што модерна историја није забележила нигде у свету. Било је сукоба на бројним меридијанима, пограничних чарки, илегалних прелазака, кријумчарења. Али, такво оружано, брутално и непрестано насртање, гажење свих могућих међународних прописа и праксе, и то у миру, није регистровано након Другог светског рата.

Државна делегација је затим посетила караулу „Дева“ из састава 53.граничног батаљона. Тамо су могли да виде уживо како се са око 8.000 војника, системом „линијског и дубинског обезбеђења границе“, затим, ангажовањем противтерористичких састава и извиђачко-диверзантских јединица, уз изванредну обавештајну и контраобавештајну подршку, у садејству са снагама полиције, чува граница и сваки педаљ територије, разбијају терористи и неутралише оружана побуна.

И како се дипломатији даје погонско гориво и реална снага да на међународном плану брани интегритет и независност земље.

**

Седамнаест година након те посете, Александар Вучић се нашао с друге стране границе, у Албанији. Другог дана њему и осталим балканским марионетама, придружио се и председник Владе „Косова“, Иса Мустафа, на тзв. Бечком самиту уприличеном да би се замаскирало оно главно – да је та независна НАТО држава од стране Србије „де факто“ већ призната и стекла пуни легитимитет на светској позорници. Остаје још само да са наше стране уследи озваничење и „де јуре“. И да се оваквим сусретима српски народ навикне на „реалност“ и дигне руке од своје јужне покрајине.

Не знамо да ли је Вучић гледао у правцу границе и да ли се сетио 1998.године и оне посете Метохији када је, наизглед, бранио Србију, али зато смо два дана без престанка слушали просипање фраза о сарадњи, економском напретку, заједничком српско-албанском путешествију у ЕУ казамат, разумевању и љубави, стидљиво само истичући „неслагање око Косова“. А то неслагање биће „разрешено“ изградњом ауто пута Тирана-Приштина-Ниш. Како би се другачије освојио и југ Србије. Онај који је обухваћен мапом велике Албаније.

Осим што је ближу и даљу историју окарактерисао као време „страшних предрасуда“, ни једном другом речју се није дотакао онога што нам је Албанија деценијама чинила, чиме је пресудно утицала на нашу судбину. И без чијег упорног политичког, дипломатског, логистичког и војног агресивног ангажовања,независно Косово не би постојало ни као идеја, а камоли као држава.

Велика Албанија као пројекат само је логична надоградња напред наведеног. Без „Косова“, оваквог како је сада окупирано и отето, без потпуно отворених граница, тај пројекат не би имао никаквог смисла.

Ни једном речју није поменуо (ни том приликом, нити од када је устоличен на власти), да је Албанија 1999.године (баш као и БЈР Македонија) уступила НАТО снагама све своје капацитете – небо, море, територију, комплетну војну инфраструктуру, аеродроме, инсталације и пратеће садржаје, саобраћајне и све остале комуникације, како би се изводила оружана агресија. Не само за ваздухопловне и артиљеријско-ракетне ударе НАТО-а са дистанце, већ и за праву копнену операцију на фронту од око 100 километара. У свему томе јединице Албанске армије имале су значајан ангажман.

Дакле, „пуј пике, не важи“. Помирили смо се са џелатима, а нисмо тражили бар протоколарно извињење. Савременици смо „помирења“ на неправди, на лажима, на људским костима, на признању терора и политике отимања туђег. Баш онако како су нам вековима пре тога зулумћарски отели престони Скадар и остале територије некада Немањићке земље.

Без трунке обзира према бројним српским и осталим жртвама које су браниле суверенитет земље, Вучић је лаконски дефинишући прошлост као „предрасуде“, лукаво поручио између редова да се морамо самопонизити. И то се управо и догодило, као ефектна завршница својеврсног игроказа који је почео Раминим походом на Србију с јесени минуле године – од дрона на стадиону, преко изјаве о независности, самосталног обиласка југа централне Србије, до театралног уласка на „Косово“ из правца Бујановца.

Вучићев „пријатељ“ Еди Рама, премијер Албаније, председник је Социјалистичке партије те земље од 2005.године. Та партија је настављач оне чувене ултракомунистичке „Партије рада“ која је до 1991.године омогућавала диктатуру Енвера Хоџе а затим и Рамиза Аљије. Рама је наследио на председничкој функцији Фатоса Наноа – премијера Албаније од 1997.године, у време припрема а затим и извођења оружане агресије на СР Југославију.

Да ли је Вучић можда питао свог домаћина Едија – одриче ли се политике Албаније из наведеног периода, као и из времена када су на њеном челу били Сали Бериша, Реџеп Мајдани и остали лидери? Да ли ће сторнирати све оне резолуције, декларације, саопштења и у коначном, одлуке (бар две од 1991.године) о признавању „Косова“ као независне државе, то јест, о отимању 15 одсто територије Србије? Да ли је спреман, као премијер земље која тежи ЕУ, да поступи у складу са стотинама налаза мешовитих граничних и главне граничне комисије који су верификовани у УН, и плати одштету за бројне оружане инциденте, копнену агресију и људске и материјалне жртве које су нам нанели?

Наравно да га Вучић није питао, јер тако нешто нити жели, нити га је, у коначном, брига. Но, оно најважније, подразумева се да није ни смео да пита. Чак и када би покушао да превали преко усана тако нешто, западни ментори би моментално предузели мере санкционисања. А шта то значи, ми бар знамо како изгледа. Толико о „независности“ окрњене Србије и њеним „перспективама“.

И толико о до сада невиђеном понижењу – ако већ мора да се додворава лидерима великих сила и да без поговора извршава све задатке[ii], остаје горак укус због тога што је принуђен да се идентично и снисходљиво, мимо било каквих дипломатских критеријума, поставља и у односу на вође оних малих и ирелевантних државних творевина у окружењу.

***

Да се присетимо оног најважнијег и најупечатљивијег, како бисмо поткрепили напред наведене оцене и анализу. Па да видимо да ли је потребно подсећати албанске званичнике, али и оне ЕУропске чиновнике, у вези са ближом историјом или не. И да ли је могуће заборавити чињеницу да нам је Албанија призивала НАТО агресоре скоро десет година. И на крају нам их је довела.

У периоду од почетка 1991. до краја јула 1998.године, на Косову и Метохији је регистровано преко 1.100 терористичких акција, од чега је 1998.година рекордна са преко 800 догађаја, који су имали карактер масовне оружане побуне. Овом броју, који је уредно пријављиван у реалном времену са необоривим чињеницама, свим релевантним међународним институцијама – ОУН, ОЕБС-у и разним европским телима, треба додати неколико стотина оружаних и других инцидената на државној граници.

Народна скупштина Албаније признала је „Републику Косово“ 23.октобра 1991.године, као суверену и независну државу, као и привремену Владу Косова на челу са Бујаром Букошијем. Већ фебруара идуће године Албанија организује припремни састанак „Скупштине националног помирења и јединства свих Албанаца“, на коме се констатује да је потребно исправити историјску неправду, због које је албански народ подељен у више држава.

Крајем априла 1992.године Бујар Букоши је примљен у Тирани као премијер „пријатељске земље“, уз све државне и војне почасти. Одмах након тога, Албанија захтева од УН да упути посматраче на Косово и Метохију. Септембра те године, премијер Албаније А.Мекси, на 47. заседању Генералне скупштине УН, изјављује да је „Косово“ под окупацијом, а председник те државе С.Бериша, током разговора са генералним секретаром НАТО, Манфредом Вернером, инсистира да НАТО пошаље трупе на „Косово“ и стави га под своју контролу. Одмах иза тога у интервјуу аустријском листу „Курир“, отворено је запретио да ће се Албанија непосредно умешати у ратне сукобе на „Косову“, уколико се ратни пожар буде проширио на југ.

Марта 1993.године министар иностраних послова Албаније, Алфред Серећи, на форуму КЕБС-а у Бечу, захтева да се на „Косово“ упуте трупе УН и та територија стави под протекторат. То је у априлу исте године потврдио и Сали Бериша, заложивши се, не само за протекторат УН, већ и за НАТО трупе, како би се обезбедило мирно самоопредељење албанског становништва.

У јулу 1994.године за „шефа Представништва Републике Косово“ у Тирани, именован је Иљаз Рамајли, кога је званично примио и с њим разменио „акредитиве“, Алфред Серећи, министар иностраних послова Албаније.

Јануара 1998.године у Тирани је потписан „Протокол о сарадњи у области образовања, културе и спорта“, између Албаније и „Косова“.

Почетком априла 1998.године, Фатос Нано, премијер Албаније изјављује у скупштини те земље да се од „првих тренутака српске агресије на Дреницу и читаво Косово, албанска Влада интезивно и систематски ангажовала на одбрани косовске браће и сестара, у напорима да заустави, што пре и коначно, српску агресију.“

Крајем априла албанска Скупштина усваја „Резолуцију о Косову“ у којој се тражи распоређивање НАТО снага на територији Косова.

Почетком маја 1998.године председник Албаније, Реџеп Мејдани, изјављује у Стразбуру да СР Југославија чини геноцид, репресију, повреде права човека, да представља претњу миру и захтева интервенцију међународне заједнице у виду војног присуства и ангажмана, залаже се за изолацију СР Југославије, као и за право на самоопредељење „Косова“.

Већ средином јуна те године, председник Владе Фатос Нано, званично тражи од Хавијера Солане, генералног секретара НАТО, војно присуство Алијансе у Албанији, на граници са КиМ, при чему предлаже за почетак, мирне операције типа „Support to Diplomacy”. Истовремено, истиче захвалност своје Владе за одржане војне маневре НАТО-а на територији Албаније, под називом „Одлучни соко“.

Крајем јула 1998.године Влада Албаније доноси Декларацију у којој хитно тражи од Владе САД и од влада земаља Контакт групе, затим од НАТО, ЗЕУ и ОЕБС-а, предузимање мера ради заустављања „фашистичке агресије власти из Београда над албанским народом“.

Оваквих и сличних декларација, резолуција, одлука, захтева, изјава, до краја 1998. и посебно почетком наредне године, било је на десетине. Отворено мешање у унутрашња питања Србије и СРЈ, подстицање оружане побуне и отцепљења територије Космета.

За то време у Албанији су се јединице ОВК ужурбано формирале, обучавале, попуњавале и организовале за ратна дејства. На располагању су имале сасвим легално оружје и муницију која је однета из војних складишта Албанске армије током немира 1997.године. И то: преко 650.000 аутоматских и полуаутоматских пушака, више од 25.000 митраљеза различитих калибара, бар 20.000 пиштоља, затим, преко 700 минобацача, милијарду и кусур метака свих калибара, преко 80.000 минобацачких пројектила, више од сто хиљада противпешадијских и противтенковских мина, милион бомби, хиљаду тона експлозива…

У саставима ОВК налазило се преко 1.000 страних плаћеника, који су управо преко Албаније приспели на КиМ – од Саудијске Арабије, Јемена, Авганистана, преко Босне, Хрватске и других земаља, који су плаћани од 1.000 до 5.000, док је за инструкторе одвајано и до 30.000 немачких марака. Обука је вршена у касарнама Албанске армије у местима Драч, Дајти, Љабинот и другим центрима. Као и у терористичким базама у Тропоји и Бајрам Цурију, на северу Албаније.

Једно од значајнијих места за прихват терориста и оружја налазило се на породичном имању бившег председника Салија Берише, у селу Вици Дољ код Тропоје. Куће и бројни пратећи објекти су претворени у складишта за оружје, а на земљишту успостављена вежбалишта за обуку. Само током 1998.године ту ће боравити преко 5.000 припадника ОВК, и одатле ће атаковати на границу са Србијом. Током агресије 1999.године, Вици Дољ и Барјам Цури ће бити главне базе за напад на правцима караула: „Богићевица“, „Кошаре“, „Морина“, Маја Чобан, „Митар Војиновић“.

У Албанији је током оружане агресије 1999.године било ангажовано око 10.000 војника из САД, В.Британије, Италије, Француске, Немачке, Холандије и Данске. Рецимо, амерички контигент „Task Force Eagle“ бројао је око 5.300 људи, имао је војнообавештајни центар и логистичке јединице, 24 борбена хеликоптера „Апач“, 22 оклопна транспортера „Бредли“, 15 тенкова типа „Абрамс“ и више борбених авиона типа А-10.

Такође, тамо се налазило око 15.000 припадника ОВК, којима су садејствовале јединице Албанске армије, тежишно 2. пешадијска дивизија, као и снаге Милиције (полувојна формација), еквивалента 10-так хиљада бораца. Обавештајне активности кординирали су припадници најјачих западних обавештајних служби, а формиран је и обавештајни центар ОВК на тромеђи СРЈ, Албаније и БЈР Македоније.

Може ли се све напред наведено (и много тога ненаведеног) игнорисати, заборавити и на све „ставити тачка“? Онако како то чине све постпетооктобарске власти, чија је круна управо напредњачко-еспеесовска аутошовинистичка дружина.

Могу они да заборављају, али ми нећемо. У име хиљаде хероја који су положили своје животе.

****

И, на крају, знамо ко је све био у саставу српске делегације током посете Албанији и то је за похвалу, имајући у виду предстојећу изградњу ауто пута и све остале предочене нам бајке. Ипак, с обзиром је реч о једној тако специфичној земљи с којом смо били у рату из кога се она извукла некажњено, а са којом се сада под окриљем НАТО и ЕУ убрзано миримо, запало је за око да су изостали неки важни функционери, који су, једноставно, морали да путују у земљу црних орлова. Рецимо, господин Милован Дрецун, актуелни председник скупштинског Одбора за Косово и Метохију, новинар који је одликован највишим орденом за храброст у рату 1999. године.

За претпоставити је шта би радио у она два дана, поред тога што би се, из надлежности, састао са тамошњим председником скупштинског одбора за „Републику Косово“. Ступио би, на пример, у контакт са бившим министром одбране Албаније из ратног периода, Љуаном Хајдарагом, као и са тадашњим командантом 2. пешадијске дивизије из Кукса, бригадним генералом, Љамај Кудушијем (уколико су живи, подразумева се).

Можда би их чак убедио, на начин својствен само њему, да „скокну“ до севера земље, тамо негде у рејон Тропоје, да баци поглед на границу и на рејоне борбених дејстава где се водила борба на живот и смрт. Да евоцира ратне успомене на незаборавну епопеју. Али, с оне стране граничне црте.

И да домаћине обавести шта ће све још, што ни у сну нису могли да освоје у рату, чак и уз помоћ најјачег војног савеза у историји, влада коју заступа да им преда у „миру“. Разуме се, у име „ЕУ-интеграција“.

У име заузетог (и заборавног) шефа српске делегације.

[i] http://www.nspm.rs/hronika/aleksandar-vucic-nadam-se-da-ce-bolja-saradnja-srbije-i-albanije-promeniti-strasne-predrasude-iz-proslosti.html

[ii] А.Вучић у истом интервјуу: „Разговарали смо о конкретним пројектима и имаћемо конкретне пројекте. Господин Рама и ја ћемо заједно потписати захтеве и задатке који нам долазе од ЕУ и сигуран сам да ћемо добити подршку за конкретне инфраструктурне пројекте“.

 

Фонд Стратешке Културе




1 коментар

  1. zoran

    На жалост, ово је још један доказ какви су титови прекодринци и њихови потомци. „Удружење староседелаца Србије“, на челу са, сада покојним, Влајком Поповићем је наилазило на невиђене тешкоће и проблеме од тих устоличених партизанских хорди које и сада вуку конце у Србији и гурају је у пропаст.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *