Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Јеванђеље по Матеју 10, 32-33).
Евгениј Родионов се родио 23. маја 1977. године, растао је у јаког, али прилично мирног дечака. Са нешто више од годину дана је крштен.
КРСТИЋ ОКО ВРАТА
Од својих вршњака се разликовао по томе да је, према мајчином сведочењу, од малих ногу поседовао нарочиту моћ запажања. Обраћао је своју пажњу на оно поред чега су многи пролазили не примећујући ништа посебно. Са 11 или 12 година се вратио с летњег распуста са крстићем око врата. Од тада га више никад није скидао, било да је у питању купање у реци или сауни, или тренинзи на које је одлазио, похађајући спортску секцију, или код куће. На свим фотографијама са друштвом он је једини имао крстић, и то на доста дебелом концу.
После завршеног деветог разреда запошљава се у фабрици намештаја. 25. јуна 1995. године Евгениј је последњи пут изашао из своје куће, из свог села – у војску. Веома се поносио тиме да је добио да служи војни рок у граничарским јединицама.
ЗАРОБЉЕНИШТВО
У фебруару 1996. године су га заробили Чечени који су се сакрили у аутомобил Црвеног крста. Према наређењу команде које је забрањивало стражарима да пуцају чак и кад се налазе на бојној позицији, младић није могао да пружи отпор. То су лукаво искористили чеченски терористи. Заробили су стражара Родионова заједно с тројицом другова – војника Александром, Андрејем и Игором. Током три месеца заробљеништва присиљавали су их да приме ислам. Момци су одбили. Једино је на Евгенију био крстић око врата од кога се он никада није растајао. Терористи су тражили да га скине, Евгениј је одбио. То је код њих изазвало нарочит бес. Због коначног и бесповратног одбијања да скине са себе крстић терористи су почели Евгенија да страшно муче.
И ДАЉЕ ОКО ВРАТА
23. маја 1996. године у насељу Бамут, на свој рођендан, на православни празник Вазнесења Господњег, Евгенију су одрубили главу. Чак ни са мртвог војника терористи нису смели да скину крстић. По њему је мученикова мајка касније и препознала синовљево тело.
Евгениј је показао своју оданост Спаситељу Исусу Христу и није примио другу веру, одлучивши да боље прими мученички венац и, несумњиво, Господ је примио његову светлу Руску душу међу велике светитеље Своје.
Тело његово је лежало несахрањено две недеље… Заједно с Евгенијем су убијени, због одбијања да прихвате ислам, и тројица његових другова: војници Игор Јаковљев, Андреј Трусов и Александар Железнов. Очигледно да су они, иако неоцрквењени, разумевали прихватање ислама као издају својих блиских, пријатеља, породице, као издају своје Отаџбине.
МАЈКА
Евгенијева мајка, Љубов Васиљевна, кренувши из Подољска, десет месеци је тражила гроб свог сина, чудом успевајући да прође крај наоружаних до зуба Чечена. Најзад, њена потрага је уродила плодом, али терористи су јој затражили новац за откуп. Продавши своју кућу, предала им је новац. Терористи су јој дали обезглављено тело, а за синовљеву главу су тражили да посебно плати. Љубов Васиљевна је позајмила новац и поново им платила.
Евгенијево тело је мајка довезла у Отаџбину 20. новембра 1996. године на дан мученика Мелитинских, који су били војници-хришћани Римске армије. Због одбијања да се одрекну Христа претрпели су мученичку смрт – биле су им одсечене главе. Војника је било 33, а један од њих је носио име Евгениј.
У РАЗВРАЋЕНО ВРЕМЕ САЧУВАО ВЕРУ
20. априла (по новом календару) на гробљу села Курилово Подољског рејона, на празник Радонице – васкршњег помињања умрлих – на гробу Руског војника Евгенија Родионова је одслужен парастос. Почасна стража је испалила почасну паљбу, постављен је и крст од храстовог дрвета висине 4 метра.
Данас је гроб војника-мученика постао место народног поштовања – а пре свега оних мајки чије је синове задесила иста судбина.
Евгениј Родионов је примио мученичку смрт за Христа, за Веру Православну. То је веома редак подвиг. С једне стране, његова смрт изазива жалост, а са друге – доноси радост. Константин Велики је видео крст и рекао: овим побеђуј, тако и ми, видећи оно што се догодило кажемо: само ћемо Вером победити. Јер ако погледамо око себе – ништа нас друго неће спасити. Заиста, човек је живео међу нама у веома тешко доба, можда чак и теже од совјетског, када је било безбожништво. Безбожништво је лакше поднети, а развраћеност – теже. А он је у развраћено време сачувао Веру. Чини се да од њега нису много тражили – да скине крстић. Да се пред свима одрекне Христа. Његова смрт побуђује на многа размишљања. Ако постоје овакви људи у нашој земљи, значи да Русија није пропала и не спава, већ се у одређени тренутак буди. Ми можемо да живимо и побеђујемо само Вером.
Свети мучениче Евгеније, моли Бога за нас!
