Тајанствени инцидент изнад Сахалина 1983.
Пре тридесет година изнад совјетског далекоисточног острва Сахалин залутао је необични путнички авион, кога су совјетски пилоти, после више упозорења, оборили. Људски и материјални остаци пронађени у мору, званична верзија и верзије припадника совјетске војске показују да је мистерија овог „боинга 747“ далеко од разјашњења.
У ноћи пред 1. септембар 1983. на небу изнад совјетског далекоисточног острва Сахалин десио се необичан инцидент са путничким авионом „боинг 747“ компаније „Korean Air“.
Званична верзија догађаја, које се у најмању руку држe владе четири земље – Кореје, Јапана, Русије и САД – заснива се на врло једноставним објашњењима.
Путнички авион компаније „Korean Air“ „боинг 747“ имао је редован лет KAL-007 на линији Њујорк–Сеул са слетањем у Енкориџу на Аљасци ради допуне горива.
Путања је водила преко Тихог океана уз заобилазак територије Совјетског Савеза. Међутим, одмах после полетања у Енкориџу авион је почео да одступа од своје очекиване путање, а у тренутку његовог пада на југозападу Сахалина то одступање је износило негде око 500 km.
Према подацима истраге Организације међународног цивилног ваздухопловства (ICAO), посада авиона је погрешно подесила аутопилот и није проверавала свој тренутни положај ослањајући се на аутоматске системе.
У 4:51 по локалном времену авион је ушао у совјетски ваздушни простор изнад забрањене зоне на полуострву Камчатка где се налазила совјетска ракетна база.
Према званичној верзији, совјетска противваздушна одбрана је помешала „боинг“ са америчким шпијунским авионом RC-135, који је исте ноћи, наводно, надзирао лансирање совјетске балистичке ракете. RC-135 на радарима изгледа исто као и путнички авион.
Ради пресретања корејског авиона изнад Камчатке полетели су ловци МиГ-23 и наставили су да га прате све до изласка из совјетског ваздушног простора.
У 6:13 „боинг“ је поново прешао совјетску границу, овај пут изнад Сахалина. У сусрет су му кренули пресретачи Су-15. У 6:24 пилот ловца-пресретача Генадиј Осипович испалио је две ракете које су обориле авион.
Његови остаци су пали у море са висине од око 9 km у подручју острва Монерон југозападно од Сахалина.
Судећи према званичној верзији, до несреће тог путничког авиона довео је невероватан број подударности. Међутим, сведоци тог догађаја са совјетске стране износе многе нелогичности које указују на то да упад „боинга“ у совјетски ваздушни простор, у најмању руку, није био случајан и доводе у питање званичну верзију.
Нешто другачија верзија истог догађаја, према мишљењу совјетског војног руководства, јесте да је упад „боинга“ био део обавештајне операције чији је циљ било откривање радарске заштите Далеког Истока Совјетског Савеза.
У овом случају је важно напоменути да су значајне области совјетског Далеког Истока заиста биле затворене територије. Поред ракетних база, тамо су се налазиле базе совјетске ратне морнарице (све су то и данас објекти од посебног значаја), базе подморничке флоте, радарске станице, базе авијације дугог долета и други тајни војни објекти.
Прво питање које су поставили стручњаци и учесници у том инциденту са совјетске стране јесте како је тај авион могао да скрене са свог курса.
„Боинг 747“ је у то време био опремљен најсавременијим навигационим системима који су на више начина дублирали један другог (вршили исту функцију), тако да је необјашњиво то да одступање од редовне путање није одмах уочено.
Поред тога, врло је чудно то да америчке и јапанске службе контроле ваздушног саобраћаја нису ниједном покушале да ступе у контакт са авионом на лету КАL-007 како би обавестиле његове пилоте да су скренули са курса.
Друго питање је да ли је било путника у авиону.
Необјашњиво је и то да након пада путничког авиона нису објављени спискови настрадалих, као што обично бива у таквим случајевима.
„Корејци су морали да објаве списак путника, а они то нису урадили. Ко онда може да тврди да је у авиону било путника?“, каже Александар Шчербаков, војни стручњак и пробни пилот.
На месту несреће је пронађено свега око 30 фрагмената тела настрадалих. Много мање него што би се очекивало у случају да је било преко 200 људи, како се наводи.
„Уверен сам да у авиону није било путника. Они нису могли да просто нестану, или да се растворе у морској води“, каже Анатолиј Корнуков, који је 1983. био командант 48. ловачке дивизије Далекоисточног војног округа (ДВО).
Они који су учествовали у потрази за настрадалима запазили су и да је нађени пртљаг такође био врло необичан. „Наочаре, пудријере, празне женске ташне. Сви пронађени предмети стали су у свега шест кутија“, присећа се Корнуков.
Према мишљењу историчара Александра Колесника, необичан пртљаг „потврђује верзију да је у питању била провокација и да су путници искрцани у Енкориџу“.
Став да се радило о провокацији подржава и Филип Бобков, који је у то време био заменик председника КГБ-а: „То је била добро испланирана операција. Путника није било, само посада.“
На закључак да је тај лет био обавештајна операција, према мишљењу непосредних учесника тог догађаја, наводи, на први поглед, занемарљив податак да је авион задржан 40 минута у Енкориџу.
Кашњење је сасвим уобичајена појава и не изазива посебну сумњу, али је упечатљиво то да је авион тако ушао у ваздушни простор Совјетског Савеза у исто време када и амерички сателит „Ferret-D/Farrah“.
Тадашњи начелник Управе посебних одсека Ратног ваздухопловства Совјетског Савеза Василиј Алексејев износи исте закључке: „Његов лет је био усаглашен са налетом америчког сателита. Сви системи противваздушне одбране Далеког Истока Совјетског Савеза били су разоткривени.“
Иван Третјак, који је 1983. командовао јединицама ДВО, истиче да су совјетски обавештајци успели да пресретну шифровану поруку од „боинга“ ка сателиту: „Могу да видим подморнице у дубини. Добро се виде. Правим снимке.“
Треће питање је зашто корејски авион није одговарао када су покушали да ступе у контакт са њим, као ни на маневре и ватрено упозорење совјетских ловаца.
Поврх тога, приметивши ловце, пилоти „боинга“ су почели да маневришу врло неуобичајено за један путнички авион, према наводима пилота Генадија Осиповича.
„Боинг“ је смањио брзину на 400 km/h, као да је покушавао да избегне пратњу. А при тој брзини Су-15 пада у ковит.
Како истиче генерал Махмут Гарејев, сврха провокације, ако је то била провокација, јесте откривање радарских система Далеког Истока Совјетског Савеза: „Американцима је било важно да их открију и због тога су морали да прелете преко њих. Војни авион би одмах био оборен.“ „Боинг“ је тада у совјетском ваздушном простору провео неколико часова.
„Никада нисам помислио да бих могао да оборим путнички авион. Било шта, али само не то!“, тврдио је Генадиј Осипович касније.
Коначно, чак и да се ради о шпијунској операцији, веома је необична чињеница да је мисија била очигледно самоубилачка, а то је доста необично за војске западних земаља. Екипа авиона који је улетео над строго чуване територије СССР-а свакако није могла да се нада да ће отуда отићи жива.
Без потпуног откривања тајних докумената немогуће је са сигурношћу говорити о томе шта се заправо догодило на небу изнад Сахалина у септембру 1983, али сведочанства учесника тог догађаја наводе да се присетимо филма Берија Левинсона „Ратом против истине“ (енг. „Wag the Dog“).
Toje bila dobro isplanirana spijunska afera i te kako u ono vreme super uz onu tehnologiju i sve ostalo.A jos je ispitivanje nekih uredzaja koji su tada stvoreni.
Tacan navod.Mi smo to odmah znali jer smo tada imali odlicne strucnjke za tu vrstu poslova i medju nama nije bilo dileme.