На Бадње вече
Док куцам на глува врата, са Бадњаком у рукама, вечерњега Светог сата, дочекујем себе сама…
Док куцам на глува врата, са Бадњаком у рукама, вечерњега Светог сата, дочекујем себе сама…
Опет на нас крећу хорде црне, Па облаци усред зиме грме, Не чује се плач Српске нејачи, Ој, Европо од срамоте плачи…
Оном несоју по Црној Гори, што је прексиноћ градове излепио срамним плакатима са поруком „Никад више 1918.“, мора да је много дража 1941. година кад су их окупирали италијански фашисти, турили им јарам на врат, силовали им жене и ђевојке и потрли им и име и веру.
Само пет километара дијелило их је од Зловрха и ослобађања горе заточених 12 људи. Киша. Мирис ситне љепљиве кише мијешао се с мирисом бујних ливада. Тишина – велика и празна, пријетећа тишина треперила је над Жепом. Тристо српских бораца ишло је у сусрет опасности.
Појам „патриотизам“ је трајно оскрнављен. Иако изворно означава човека пуног љубави према отаџбини, држави из које потиче, данас се везује за битанге којима је до државе стало искључиво колико до послодавца. Волеће је до последњег динара!
Србија је, замислите, једина европска држава која није направила попис својих жртава из Другог светског рата, а континуирано се одлаже и изградња споменика жртвама геноцида у НДХ и отварање одговарајуће музејске поставке на простору Старог сајмишта.
Да ли има хероја и у нашем времену, или они сви припадају искључиво прошлости? То је питање, драга браћо, које нас увек онда узнемирује, кад год погледамо по једноликој маси људи, заузетој ситним бригама и загрејаној ситним страстима.
Поштовани војводо Степановићу, желим да Вам се извиним у своје име јер немам права да то урадим у име свих Срба, а требало би…
Сећам се 1999. године, у рату и одмах после рата, имали сте насмејана, сретна лица, пуна наде. Гледао сам вас, и знао сам да нас могу уништити али победити не.
Ова пјесма Браћо моја драга, овог дана путује до Хага, највећему од свих Генерала, којег мајка Србија је дала!
Тата, крваре ли Бадњаци док горе, крваре ли зоре…? Зашто у снегу трагови људи на зверске личе, чему то онај над мајком кличе? Зашто мама ћути, зашто се не љути?
Прошло је 25 година од једног од најмасовнијих и најмонструознијих злочина из прошлог рата – од убиства 56 Срба у Горњој Јошаници код Фоче, који су страдали…
Данас је Никољдан, дан када сваке године пола Срба слави, а друга половина иде на славу. Дан када се Светосавци окупљају око трпезе свечара, потпаљујући вечни пламен трајања нашег гордог племена.
Увек је Србија имала оне који су непоколебљиво давали пример како се воли Отаџбина. Онако како су то радиле праве српске војводе. Војин Поповић је био сигурно један од њих.
У колумнама је суштина и порука готово увек концентрисана на самом крају текста, али је у овој, насупрот томе, наслов најважнија вишеслојна порука.
Ноге су ми се јуче одсекле на гробљу Семизовац близу Вогошће. Исти бол, исти страх, иста мука коју сам осетио и прошле и претпрошле године на разрушеном српском гробљу у јужном, албанском делу Косовске Митровице.
Хашки трибунал се ужурбано спрема за 22. новембар, за изрицање последње пресуде „капиталцу“ кога су дуго „ловили“, па да и званично престану са постојањем и у историји остану забележени као суд који је судио свима, а осуђивао Србе.
Покушавајући да напишем неколико реченица о сопственој фасцинацији Његошевим ликом, делом, трајањем, актуелношћу, само бих несвесно слагао мисли наших великана који су одавно апсолвирали своју очараност оцем српске поезије, а које сам покупио читајући редове које су записивали у сличном заносу откривања Цетињског Тајновидца.
Марш „Стазама егзодуса“ одржава се данас у оквиру обиљежавања 22 године од прогона Срба из Возуће, насеља у долини ријеке Криваје и са јужног дијела Озрена.