Зовем се, вели, Мишо, тек толико да би донекле открио идентитет. Човјеку у рату име ништа не значи, он је само број на невидљивом, али стално промјењивом списку живих и мртвих.
Ово је мајка Сока из Прњавора. Жена са лицем туге. Мајка која чека сина. Старица која се нада. Она која се не предаје. Мајка која умире у нади. Сока. Храбра и усамљена.
Био је Велики рат, а у њему млади ратник Видосав Марјановић из Шљивовице, узданица своје самохране мајке Станојке. Ни гласа с фронта од сина она годинама није чула: да ли је жив, сваког дана се питала.
Мајко, при помисли на Тебе, осећам се некако тешко и туробно, не знам како, али осећам да ниси добро. Волео бих да сам крај Тебе, сад, и да ти принесем воде. Све ове године моје службе човечанству нису ми донеле ништа до увреда и понижења.
Нада Милић за време НАТО бомбардовања Србије и после њега изгубила све троје деце. Близанци Срђан и Бобан погинули на Космету 1999. у року од десет дана, а најстарији син Горан умро годину дана касније
Шта је то мајка? Мајка је биће најсличније Богу. Питање, које сам често постављао себи и одговор који сам добио приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан на стрељању једног разбојника.
Ту су биле присутне и четири жене обучене у црно. Официри су се потајно надали да ће неког од њих подићи и учинити славним. Али, генерал је прозвао четири старице...
„Они су на хероину, или вотки…“ Била сам запањена. „Ккко је на хероину? Коме – водка?“ Он је одговорио: „Дете, тако да не вришти. Жена ће да седи цео дан с њим, замислите како би оно могло да буде досадно?“