Метак да га рани, ВУК ће да те брани!
Душу да ми моју, Разапињу мати, Нећу дати злима, Да Србијом ходе, Док се битке воде, Вук ће да се злати, У злаћаној борби, До Србске слободе...
Вапај Срђанове душе
Припадници Jединице, после збрињавања рањених, схватили су да нема Срђе и Рајковића, за којег нису знали да је убијен. После подношења извештаја, Милорад Улемек, пуковник ЈСО, тражи дозволу за извлачење Перовића и Рајковића. Међутим, није му омогућено!
Срећан ти рођендан, брате
Ој, Звездане, Беретку накриви, још су „Момци из Бразила“ живи. Сваки од Њих исту жељу има, да се опет вратиш Вуковима.
Момци из Бразила
Руке су ми биле скроз лепљиве од крви, једва сам се држао на ногама. Кад смо се други пут вратили с транспортерима, горе су већ били поређали погинуле. На светлости фарова од „ладе ниве“ колеге тих мртвих прилазили су и покушавали да их препознају. Видео сам Вучину како ме гледа избезумљено.
Неопходна рехабилитација ЈСО
Акција „Сабља“ и ванредно стање после убиства премијера Ђинђића, оно што Зоран Живковић и читава досманлијска структура и данас представљају као низ фантастичнх акција и одлука, понос и дику, послужила је истовремено и за прогон стотина политичких неистомишљеника и обрачун са криминалцима невољним да раде за одређене структуре.
Зашто ме гониш?
Зашто ме гониш вољени Роде? Ратника храброг из прошлога рата, зашто допушташ да душмани ходе, и улазе на твоја „велика врата“?
Срећна слава Јединици
Милораде, команданте великану прошлог рата, прими поздрав и честитку од незнаног Твога брата. Срећна слава, команданте, честитај и Вуковима, и реци им у затвору да напољу још Нас има.
Сага о јуришном воду
Не, ми немамо куће, родитеље, мајке, ми немамо снове, нити слушамо бајке. Ми смо браћа јуришног вода, Читамо карте а не бачени летак, и од брата поред себе немам другог рода, за себе чувамо последњи метак.
Кад Гром зове – громови бију
Сваког пута браћо драга, пијем чашу ја опору, кад се сјетим команданта, и запјевам о ЧОПОРУ. Није чаша испуњена, горким листом што га зову, него болом препуњена, сад слушајте пјесму ову.
Незаборављени вук (2. део)
Црвену беретку поносно је носио и непријатељима пркосио. Заклетву давно даде, за Србију спреман и да херојски паде...
Незаборављени вук
Вук чује Отаџбине зов и први креће у ров. Кукавица? За њега то не важи, Он први је био на стражи...
Радујте се прогнани
О изгнани правде ради, страдалници рода свога, у невољи сјетите се благих речи Христа Бога. Небеско је Царство Ваше, не бојте се изгнаници, нек' утјеха Ваша буде, у тој једној реченици...
Витез србског рода
Запјеват' ћу браћо моја, док ми горке сузе теку, о Звездану мрком вуку и храброме Улемеку...
Расформирани
Вучја сва су утихла чула, Чула попут ове ноћи потмула. Потмуле тмине што прети режањем, Режањем кад њивом живота не жањем...
Поход распетих
Последњи поход распетих, последња небеска војска, последњи јуначки строј, последња команда „за мном“, последњи лет орла, последњи српски бој!
Повратак отписаних
Само два дана од последњег постројавања ПТЈ и њеног званичног расформирања уследили су позиви свим припадницима расформиране Јединице да се хитно јаве на дужност...
Синови издате Србије
Синови добри издате мајке, јунаштво се Ваше сад не цени више, издајници ови на власти што су, заједно Вас с' мајком „низ воду пустише“...
Брату Гумару
Душко Маричић, што га Гумар зову, јунак силан без мане и страха, газио је храбро када је требало, стазама победе, пепела и праха...
Капетану Драгану
Сетимо се оних ратних дана, Сетимо се храброг капетана, Сетимо се Крајине и Книна, Сетимо се храброг српског сина...