Сребреница у Бачкој 2013. године

Пише Јован Пејин

Декларација изгласана у Скупштини Србије могла би се преименовати и у „Декларацију о Сребреници у Бачкој“, будући да она подржава ставове савремене политике Мађарске и њене националистичке владе, странака Фидес, Јобик или Омладинског покрета 64 жупаније, и такође помаже да наш северни сусед добије подршку тзв. међународне заједнице, пошто се овим документом – као идеолошка жртва – представља мађарска мањина у Војводини

Скупштина Србије усвојила је 21. јуна 2013. Декларацију о осуди аката против цивилног мађарског становништва у Војводини током 1944. и 1945. године, за коју се прво изјаснило 128, потом 114, па на крају поново 128 народих посланика. У дебати било је речи о брисању историје Другог светског рата на подручју Баната, Бачке и Срема на којима је током 1941-1944. године извршен злочин геноцидних размера од стране мађарске восјке и полиције и немзетера Мађара југословенских држављана. Ни Немци фолксдојчери, ни Хрвати нису седели скрштених руку, али о њима други пут.

ПРЕВИД ИСТОРИЈСКИХ ЧИЊЕНИЦА

Декларација игнорише „Улазак“ 1941, када су мађарски мањинци организовани у „народне страже“, а и без ове организације, Хортијеве хонведе дочекали са цвећем и мађарским заставама и насрнули на Србе: познате националне раднике, сељаке добре домаћине, добровољце из Првог светског рата и друге, и извршили прве злочине убиства, силовања, пљачке и започет изгон свих оних који нису били завичајни 31. октобра 1918. године у местима живљења. Непосредно по окупацији југословенске територије, као помагачи мађарске полиције немзетери су приступили масовном хапшењу Срба, малтретирању, протеривању и одвођење у логоре. „Народне страже“ су све време окупације вршиле ратне злочине над Србима, а затим над Јеврејима и Циганима. Били су стражари у логорима у Бачкој и Банату, а затим су помагали при интернацији Срба у Мађарску у логоре Шарвар, Барч, Нађкањижа и друге.

Декларација игнорише „Рацију“ 1942. године и злочине немзетера, које су водили римокатолички свештеници, адвокати, учитељи, лекари, апотекари и велепоседници иза леђа мађарске војске и полиције на подручју Бачке изведене у Новом Саду, Чуругу, Жабљу, Шајкашу, Тителу, Вилову, Мошорину, Србобрану и Старом Бечеју када је – према речима народног посланика мађарског парламента изречене 4. фебруара 1942. године Ендре Бајчи-Жилинског – убијено 6.175 лица Срба и Јевреја, али било је и Цигана, док је годину дана касније Нилс Хорнеј у Шведској објавио да је у питању око 10.000 душа. Нарочито су се Мађари окренули ка Чуругу, Мошорину и Жабљу где су немзетери извршили највећи број злочина на најмонструознији начин. Ова декларација, без обзира на мишљење посланице Дијане Вукомановић (СПС), представља недвосмислени покушај ревизије историје!

Срби памте и данас покољ 1703-1711, од стране Ракоцијевих куруца и 1848-1849. године од стране Лајоша Кошута и његовог генерала Дамјанич Јаноша, а да не помињемо Хортијевог министра председника владе Ласла Бардошија, који је на суђењу у Будимпешти поводом „Рације“ одржао говор и рекао да је ова акција мађарске државе, војске, полиције и немзетера била у интересу мађарског народа и државе. Последице су такве какве су и доживели смо да рад органа Војне управе за Банат, Бачку и Барању на кажњавању ратних злочинаца 1944-1945. године буде осуђен у Народној скупштини Србије јуна 2013. године! Да ли је то, питамо се, подршка српских посланика председнику мађарске владе Ласлу Бардошију, адмиралу Миклошу Хортију и недавно преминулом, два пута осуђеном злочинцу, капетану Кепиро Шандору? Подршка и за акцију војске, полиције и немзетера у Јужној Бачкој, посебно Чуругу, Мошорину и Жабљу.

Ово морамо да подвучемо пошто кажњавање немзетера октобра-новембра 1944. године није било „одока“!
Један број Мађара из речених насеља привремене власти су одмах уклониле у друга места из разлога њихове безбедности, а остали су само они који су извршили злочине који су убијали Србе буџама, секирама, вилама, тестерама, а неке жртве су биле срећне да су убијене из пушке. Жртве су убијане у својим кућама, двориштима, улицама или одвожени на Тису где су свучени до гола, ударани секирама у теме или једноставно везаних руку бацани под лед да се удаве. Чак су и деца била везана!

У Чуругу, Мошорину и Жабљу уништене су читаве породице, а српско становништво преполовљено!
Ови злочинци су кажњени по ратним законима. Поред мушкараца кажњене су и жене, не зато што су Мађарице, него зато што су подстрекавале мушкарце, своје мужеве и рођаке, да изврше злочине, а онима који су се колебали задизале су сукње да би им показале шта су кад не могу да убијају „дивље Раце“. Добро алкохолисани немзетери тада су ступали у акцију.

„РАЦИЈА“ – ПОСЕБНО ПОГЛАВЉЕ РАТНОГ ЗЛОЧИНА

Да би боље презентовали читаоцима друштвено стање међу Мађарима јануара 1942. за време „Рације“, навешћемо део записника настао радом припадника ОЗН-е у Србобрану о разговору двојице немзетера Пала Сенција и Пала Хорницког – Сенци: „Колико си Срба убио?“ – Хорницки: „Ниједног!“ – Сенци: „И ти си Мађар, зар не видиш колико је сати?“
Другим речима не ради се о невиним мађарским жртвама у маси. Ако се десило и неко намерно самовољно убиство, сносе одговорност они који су организовали „преки суд“ и спровели самовољне усмене пресуде. Не сумњамо да таквих случајева није било, али утврдите где се то десило и ко је поступио мимо ратних закона! Народни посланици у скупштини нису обратили пажњу на овај моменат, већ су донели паушалну „Декларацију о Сребреници у Бачкој“!
„Рација“ је посебно поглавље ратног злочина државе Мађарске и мађарске мањине. Фронт није постојао, нити су вођене било какве борбе у Бачкој, али војска је извршила опкољавање терена и извела етничко чишћење – мушкараца, жена и деце по избору локалних Мађара, суседа убијених, а који су и сами учествовали у злочину војске и полиције. Зато су Мађари на подручју Шајкашке у јужној Бачкој из Чуруга, Мошорина и Жабља где је „Рација“ оставила најболније трагове колкетивно сматрани за ратне злочинце. Овај поступак је недавно у Мађарској игнорисан од стране највиших политичких званичника. Мађарски политичари сматрају да покољ Срба није био злочин геноцидних размера, него легална акција војске и полиције на државној територији Мађарске!? Да подвучемо: то значи да савремена Мађарска анексију Бачке и Барање коју је извршила угронацистичка Мађарска 16. децембра 1941, и данас сматра као правно правоваљану и не обазире се на одлуке мировне конференције у Паризу 1946. године.
Мађарски официри који су били размештени са мањим хонведским јединицама у јужној Бачкој спречили су немзетере да се повуку са хонведима пред Црвеном армијом и локалним партизанским одредима октобра 1944. године, као и пред војском Четвртог хрватског корпуса који је војнички подржавао Војну управу Баната, Бачке и Барање под командом генерала Ивана Рукавине, иначе Хрвата. Немзетери су препуштени својој судбини управо од самих мађарских војних власти зато што су укаљали част мађарског оружја.
Судбина им није била лака, били су колективно кажњени, али број кажњених није утврђен. Број немзетера из Чуруга 3.000 и Жабља 2.000 је вишеструко увећан што је утврдио српски новинар Мартон Матушка, Мађар, на основу чињенице да у та два места једва да је био толико становника.
Поред реченог проблема у списковима стрељаних за нека места појављују се једна те иста лица. тако да испада да су појединци стрељани два пута.
Нећемо ништа да кажемо о жртвама Срба, њихово уништавање и изгон који су утицали да је Бачка била етнички добро очишћена, а њихов број према неким проценама смањен за трећину предратног становништва. На место протераних Срба насељени су Мађари припадници посебних заједница Чангови и Секељи, а у великом броју и домаћи пљачкаши.
Јовген Њаради, комесар подручја и председник Војног судског већа у Суботици 1944/1945. године изричито каже да међу пресуђеним ратним злочинцима немзетерима, члановима Партије стреластих крстова, њилашима (мађарски нацисти), Туранским ловцима, такође блиски нацистима, Партије мађарског живота, Имредијеве партије, чији чланови свештеници су се нарочито истакли у покољу у јужној Бачкој и других организација, нема ниједне невине жртве.
„Жртва“ Иштван Кевеш, римокатолички свештеник из Мошорина учествовао је у масакру Срба априла 1941, а затим јануара 1942. године када је између осталих недела пљачкао станове жртава. Свештеник у Чуругу Балинт Дуп априла 1941, изазвао је масакр Срба који су извршили хонведи уз помоћ немзетера, а затим као члан Одбора за Рацију извршио припреме за покољ организовањем немзетера, својих парохијана и дао упутства како да изведу масакр. Није било невиних Мађара у јужној Бачкој који су изведени пред лице правде, па макар то био „народни суд“.

БАНАТ, ФОЛКСДОЈЧЕРИ И МАЂАРИ

У Банату стање је било другачије, фолксдојчери су држали власт, а Гестапо је све контролисао, па и Мађаре. Међутим ЈВО је организовала обавештајну службу и у седишту Гестапоа у Петровграду/Зрењанину убачен је обавештајац који је прикупио спискове које су сачинили фолксдојчери повереници о Мађарима и сарадницима мађарске обавештајне службе Кемелхирато чији центар за Банат је био у Сегедину. Ови спискови доспели су у руке органа ОЗН-е за Војводину септембра или октобра 1944. године. Органи нових власти су хапсили по списковима шпијуне и злочинце, и поступили са њима по правилима службе, и предали их судовима који су донели пресуде према тежини почињених дела.
Октобра-новембра 1944. године стигла је савезничка мисија у Београд чији чланови су контролисали понашање и предузете мере југословеснких власти према Немцима и Мађарима!
У Банату су и Румуни потпали под надзор органа безбедности због активности националистичке организације из Румуније АСТРА, која је имала филијалу у Вршцу и водила великорумунску пропаганду и политичку акцију према српском Банату и источној Србији.
Поред чланова АСТРА-е гоњени су добровољци Легије св. Архангела која је учествовала у ратним операцијама румунске војске против СССР-а, а којих је било у селима са румунским живљем у Банату. Гоњени су Румуни припадници ХИП полиције, чувари логора у Чоки где су се заједно са Мађарима прославили по грубости према заточеним Србима, али Румуни нису колективно кажњени.
Фолксдојчери у Банату су такође учествовали масовно у малтретирању и гоњењу Срба. Довољно је подвући њихово понашање 4. августа 1941. године када је извршена рација и приведени грађани Кикинде читаве породице са малом децом. После издвајања из масе око 250 лица ови су пребијени са бикачама, ашовима, буџама, неколицина је убијено да би агенти фолксдојечери Кикинђани пробали пушке што је све пратила фолксдојчерска и мађарска светина уз повике: „Убијте српске кере!“, „Завршите са Рацима!“ и слично. Или да додамо док је вршен покољ у кикиндској „Курији“ на Божић 1942. године група фолксдојчера и Мађара са женама и децом гледала је стрељање са дворишних прозора и крај пропратила аплаузом!
Не чуди зато одлука чланова антихитлеровске коалиције да се фолксдојчери иселе из источне Европе, а овоме би требало додати да је совјетски министар Вјачеслав В. Молотов исто то тражио и за Мађаре са простора у суседним земљама, па и бивше Југославије, где су доспели као колонисти или извршили мађаризацију локалног становништва.

УЛОГА РИМОКАТОЛИЧКИХ СВЕШТЕНИКА

Непосрдно после окупације Мађарске од стране Совјетске војске 1944-1945. године римокатолички свештеници су у Бачкој и Банату почели да прикупљају податке о несталим и погинулим, а нарочиту су пажњу посветили процесуираним лицима Мађарима и Немцима осуђеним као ратни злочинци. Податке су прикупљали од рођака и пријатеља тајно и проследили их мађарском кардиналу Јожефу Миндсентију. При томе су направили збрку и помешали погинуле на Источном фронту заједно са заробљеним Мађарима, југословенским држављанима о којима нису знали ништа где се налазе и лицима процесуираним због ратних злочина у Бачкој и Банату. Такође ту су се нашла и лица која су се повула у западну Европу са остацима хортијевско-салашијевих хонведа, а укључени су и погинули војници Југословенске армије у завршним операцијама на западу Југославије. Њима се много касније придружио и директор Историјског архива у Сенти Јанош Добош који је на старој хартији да би била веродостојна правио спискове страдалих Мађара и достављао их у Мађарску, и даље на запад, што су уочили органи безбедности. Пошто је био члан СКЈ прво је покренуто његово питање у СКВ, али је процес прекинут пошто је у међувремену умро. Истрага је остала незавршена, а његовом смрћу избегнут је скандал.
Анкетни одбор који је имао задатак да утврди тачан број жртава у Војводини за време Другог светског рата утврдио је да нема колективне одговорности на основу националне и верске припадности због догађања 1941-1945. године… „пре свега почињена из идеолошких разлога.“
Ова поставка није тачна! Која идеологија је 1941, 1942. или 1944. године била преовлађујућа у Мађарској осим угронацизма, великомађарства и мржње према суседним народима? Став покрајинске анкетне комисије обара одлуке антихитлеровске коалиције о колективној кривици Немаца као народа, а посебно Вјачеслава В. Молотова да и Мађари сносе колективну одговорност за почињене злочине на европском истоку.
Истина о догађајима у јесен 1944, до пролећа 1945. године и касније је много другачија од оне коју потурају новинари, књижевници и политичари мађарски мањинци у Србији и њихови помагачи и спонзори из Мађарске о броју прогоњених, процесуираних и избеглих Мађара, али и Немаца.

СВЕСНО ПОТИСНУТА ИСТИНА

Нису Срби измислили колективну кривицу, него челници антихитлеровске коалиције Велика Британија уз асистенцију Вашингтона, Москве и Париза! Југословенске власти су поступиле према ставу вођства антихитлеровске коалиције.
Јасно је да се жртве рата мађарске мањине не могу наћи у десетинама хиљада. Једва, натегнутим пребројавањем стигло се до око, да заокружимо, 3.000 до 5.000 процесуираних и погубљених ратних злочинаца и шпијуна. Далеко је највећи број кажњен временским казнама!
Усвојену Декларацију у Скупштини Србије боље је преименовати у „Декларацију о Сребреници у Бачкој“, будући да она подржава ставове савремене политике Мађарске, странака Фидес, Јобик или Омладинског покрета 64 жупаније, њене националистичке владе и Мађара, и помаже да наш северни сусед добије подршку тзв. међународне заједнице пошто успешно представља као идеолошку жртву мађарску мањину у Банату, Бачкој, Барањи и Срему – Војводини. Срби су комунисти и убице који уништавају све оне који су дубоко привржени културној и политичкој традицији западне Европе и римске цркве.
Они учесници у расправи који су подржали Декларацију, а потом гласали за њено усвајање нису пошли од става да се мора утврдити истина, разлози и узроци гоњења немзетера, Туранских ловаца, њилаша, левенти и осталих, нити су анализирали угронацизам, ни великомађарство. Ово показује да су свесно потисли историјску истину!
Не ради се о цивилним жртвама мађарске мањине него о лицима цивилима наоружаним ножевима, секирама, буџама, гвозденим шипкама, левчама од кола, војничким и ловачким пушкама, савременим речником речено – терористима.

ТЕКСТ ДЕКЛАРАЦИЈЕ

– Полазећи од Устава Републике Србије по којем су људски живот и достојанство неприкосновени,
– Свесна чињенице да је након завршетка Другог светског рата појединим одлукама државних органа заснованим на принципу колективне одговорности према одређеном броју грађана Републике Србије учињена неправда,
– Уважавајући интерес грађана Републике Србије да се утврди пуна историјска и кривичноправна истина о догађајима током и након завршетка Другог светског рата, да злочини не остану некажњени и да се неправда никада више не понови, и подржавајући рад и ценећи резултате Међуакадемијске комисије Српске академије наука и уметности и Мађарске академије наука о утврђивању цивилних жртава у Војводини током и после Другог светског рата (1941–1948. године), са жељом да се затвори трагично поглавље заједничке прошлости Срба и Мађара,
– Уверена да је унапређивање духа толеранције и међусобног поштовања у најбољем интересу свих грађана Републике Србије,
На основу члана 99. став 1. тачка 7. Устава Републике Србије и члана 8. став 1. Закона о Народној скупштини („Службени гласник РС”, број 9/10),
Народна скупштина Републике Србије, на седници Шестог ванредног заседања у 2013. години, одржаној 21. јуна 2013. године, донела је

ДЕКЛАРАЦИЈУ

Народне скупштине Републике Србије о осуди аката против цивилног мађарског становништва у Војводини почињених 1944–1945. године
1. Народна скупштина Републике Србије најоштрије осуђује акте против цивилног мађарског становништва у Војводини почињене 1944–1945. године којима су одређена лица, из националних разлога, лишена живота, слободе или других права, без судске или административне одлуке.
2. Народна скупштина Републике Србије најоштрије осуђује одлуке Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини којима су проглашени ратним злочинцима по основу националне припадности становници општине Чуруг, среза жабаљског у Војводини, 22. јануара 1945. године, и по основу националне припадности становници општине Мошорин, среза тителског у Војводини, 26. марта 1945. године, не доводећи у питање индивидуално утврђену одговорност оних лица чија кривица је доказана.
Народна скупштина Републике Србије најоштрије осуђује и акте државних органа по основу националне припадности према становницима општине Жабаљ, донете аналогном применом одлуке од 22. јануара 1945. године, која се односи на становнике општине Чуруг.
3. Народна скупштина Републике Србије изражава своје уверење да је ослобађање од колективне одговорности која је након Другог светског рата наметнута појединим националним заједницама у Војводини одлукама тадашњих државних органа у интересу развоја духа толеранције и међусобног уважавања националних заједница и свих грађана који живе у Републици Србији.
4. Народна скупштина Републике Србије осуђује и страдања свих осталих невиних жртава, током и након Другог светског рата, на подручју Војводине.
5. Народна скупштина Републике Србије залаже се за пуну рехабилитацију свих невино оптужених и невино страдалих, не доводећи у питање индивидуално утврђену одговорност оних лица чија кривица је доказана или се докаже пред независним судовима и у законито спроведеном поступку.
6. Народна скупштина Републике Србије изражава пуну спремност Републике Србије да настави процес развоја демократије и поштовања људских и мањинских права и грађанских слобода, и позива све државне органе и грађане да дају пуни допринос стварању и јачању услова за заједнички живот заснован на равноправности грађана и пуном поштовању људских и мањинских права и слобода.
7. Ову декларацију објавити у „Службеном гласнику Републике Србије”.