Срећна свима – српска православна!
ПРАВОСЛАВАЦ по вери и крви, У свему сам увек био први. Кад се пева на Крсној нам слави, Када треба бити јунак прави…
ПРАВОСЛАВАЦ по вери и крви, У свему сам увек био први. Кад се пева на Крсној нам слави, Када треба бити јунак прави…
Огрејани ватром од светих бадњака, примили смо причест на дан Христа Бога, па у инат нечастивима и силама мрака, у весељу славићемо дан настанка твога…
У сплитскоме казамату, стари Драган писмо шара, да га шаље Републици, у њем’ ‘вако проговара…
Поново се Бадњак ложи, и пјевају пјесме старе, помињу се горски вуци, с Дурмитора и Динаре.
Кнез новога света – људска таштина, за крвава злата од стотину аршина! Не поља кашмира! Не срца честита! Од северног класја до крвавог Велебита!
Издани брате, од рода свога, ратниче славни плејаде нове, дошло је најгоре могуће доба, кад олош јунака издајником зове…
Не клони духом рањени Вуче, због ропства твога у тамној ноћи, сигурно знај једнога дана, истина мора на видјело доћи…
Упире поглед у тамно небо, небески ЧОПОР са земље тражи, усамљен Вук у тамној ноћи, можда на својој последњој стражи…
За кога сам крвав био бој, Мислио сам ја за народ свој, Отаџбина звала Србина, Да је брани од злих душмана…
Тужна вијест из Сирије, према Москви граду креће, да Сергеја Румјанцева, више жива видјет’ неће…
Милораде, команданте великану прошлог рата, прими поздрав и честитку од незнаног Твога брата. Срећна слава, команданте, честитај и Вуковима, и реци им у затвору да напољу још Нас има.
У забелској ноћи дугој, мјесец земљу обасјава, један јунак санак снује, рад би био да је јава.
Браћо моја соколови сиви, још у нама борбени дух живи. Памтим сваки осмех, свако лице, Припадника наше Јединице!
Неколико дана прије, ватренога крштенија, за девичку задужбину, докле сунце љетње сија…
Дух вечности кроз стихове збори, У сретање долазећој зори, Свете душе земне дозивају, Да осуде нечасну издају.
Запјева’ бих ал’ не могу, јер за пјесму доба није, докле бедем од Забеле, јуначину једну крије.
Не, ми немамо куће, родитеље, мајке, ми немамо снове, нити слушамо бајке. Ми смо браћа јуришног вода, Читамо карте а не бачени летак, и од брата поред себе немам другог рода, за себе чувамо последњи метак.
Сваког пута браћо драга, пијем чашу ја опору, кад се сјетим команданта, и запјевам о ЧОПОРУ. Није чаша испуњена, горким листом што га зову, него болом препуњена, сад слушајте пјесму ову.