Осим што говори о јединству вере и медицине, документарни филм „Бог има задњу реч“, садржи и сведочанства о чудесним исцелењима пацијената, које је савремена медицина, немоћна да их излечи, прогласила неизлечивим. Износе их лекари који су их лечили, потврђујући да је, као и у свему другом, Бог Тај који има задњу реч.
https://youtu.be/xlv7YUCnizY
Пријатељ Божији
Далеко опаснија је дијагноза пацијента званог Београд ког је напала тешка болест нео-либерализма. Изоловани аутошовинистички вируси храњени спољашњим факторима угрожавају национални имунитет, изазивајући честе опструкције рада виталних органа народног бића коме је као последица свега тога ампутирана с(а)вест.
Васељенска патријаршија донела је одлуку која ће изазвати тектонске покрете у православном свету. Супротно свим канонима и устројству аутокефалних православних помесних цркава, рођена је или боље речено оживљена попут Франкештајна тзв. Украјинкса православна црква, као какав кијевски мутант, супротно њеној природној подређености Москви.
Када год говоримо о славној прошлости, поносно истичући комплетно наслеђе нашег рода, некако лако сметнемо с ума да су сви наши светли периоди историје били утемељени на монархији и православљу.
Православци. Патриоте. У две речи стане суштина најпознатијег руског мото-клуба. Иако их повезују с особом из акростиха колумне, они су дружина коју окупља нешто друго на слово П – принципи!
Данас је Никољдан, дан када сваке године пола Срба слави, а друга половина иде на славу. Дан када се Светосавци окупљају око трпезе свечара, потпаљујући вечни пламен трајања нашег гордог племена.
Још не ступивши на свето тло, потврди се речју Истина стара два миленијума. Све сведочи Његову Истину, све одише Његовом љубављу. Закорачих, као у сан. Сваки камен, свако биће сведочи непролазност душе.
Под паролом демократских права и људских слобода иза којих не стоји ништа друго до брутални тоталитаризам и право на изопаченост, креатори новог светског поретка ударили су на брак и породицу као основну људску заједницу.
Смрт. Неминовно чека све људе. Долази и куца на врата живота свакога човека. Али ми, ипак, упорно одагнавамо и саму помисао на њу. Кажемо: „Важно је „данас“, „сада“ и „овде“, а после како год буде.
Често смо имали прилику да слушамо приче о великим јунацима и њиховим подвизима. Међутим већина тих прича задире дубоко у прошлост. Ретко када нам падне на памет да су такви људи били део и нашег времена и да су нам можда и ближи него што мислимо.
На надгробном споменику једног од највештијих ратника свога доба, Франческа де Саломонеа из Тревиза, стоји да га је за витеза прогласио рашки Краљ Урош (Краљ Милутин).
