Србија

Кад се демократија изопачи у владавину олоша

Код нас је демократски поредак здружен са својеврсном окупацијом и великом поквареношћу и странака и људи на власти – каже Коста Чавошки.

 

У радијској емисији Атлантис ултра, под покровитељством Двери, 27. новембра гостовао је академик Коста Чавошки и разговарао са новинарком Биљаном Ђоровић. Преносимо неауторизоване делове из овога разговора о тиранији и демократији, о медијима, о Тадићу, Коштуници и Шешељу, о Србима на Космету, о војвођанској аутономији и Демократској странци, о предстојећим изборима

О ДЕМОКРАТИЈИ

Још негде седамдесете године одлучио сам да напишем једну докторску тезу под насловом „Могућности слободе у демократији“. Ја сам се руководио Платоновом и Аристотеловом мишљу да је демократија споран облик политичког поретка. По самом Платону она је само нешто испред тираније; тиранија је најгора. А и по Аристотелу је демократија изопачени облик владавине. Онај облик владавине у којем већина народа влада у општем интересу, по њему се назива политеја, а онај облик политичког поретка у којем већина влада у властитом интересу а гази мањину, то је по њему била демократија. Касније се користио и израз и олхократија, што је владавина заправо олоша. И није чудо да су тоталитарни режими типа нацизма и фашизма наставци демократског поретка. Хитлер је на демократски начин дошао на власт. Није, додуше, имао апсолутну већину на изборима, него само релативну, а онда је, уз помоћ једне мале странке, направио владу која је конституисана и потом је укинуо све остале странке и остао сам на политичкој сцени.

Отуда, демократија заправо данас није најбољи облик политичког поретка, него је најмање зло. Дакле, она је прихватљива утолико што од демократије нема бољег облика политичког поретка, а не зато што је то савршени облик политичког поретка. По мом суду, како су то говорили Платон и Аристотел, најбољи политички поредак била би аристрократија. Дакле, владавина најумнијих и најправеднијих. Оних људи који су спознали, како то каже Платон, апсолутну истину и који располажу највећом врлином, пре свега моралном, и мудрошћу. Но, како таквих људи нема, ако их је икада било, оно што нам је преостало то је демократија. И како демократија има озбиљних слабости, оне се лако могу злоупотребити и изопачити, не само у владавину олоша него у један нови тоталитаризам и то је управо оно што се данас догађа. Наиме, у модерном времену, нестала је могућност непосредне демократије, јер су политичке заједнице постале многобројне. Рецимо у Атини није више било од неколико десетина хиљада слободних грађана. Ту се мисли само на мушкарце, па су могли грађани да се скупљају на Агори и било је потребно рецимо 6.000 црепова, тако се гласало, да би се неко подвргнуо прогону из Атине. То је био велики кворум, 6.000 гласова. Друге одлуке су се доносиле са мање гласова. Међутим, данас државе које имају само неколико милиона становника сматрају се малим, а има држава које имају и милијарду становника, и како су то масовна друштва данашњице, једини посредник између обичног народа с једне, и власти с друге стране, су политичке странке. Дакле, оне су нужно зло и утолико што су неизбежне. Али као што видимо оне доводе до изопачења политичког поретка.

О ДЕМОКРАТИЈИ У СРБИЈИ

По мом суду, кад смо ми у питању, добрим делом је до тога довео и пропорционални изборни систем. Постоје два изборна система: један је тзв. већински а други је пропорционални. Већински је кад се цела земља подели на онолико изборних округа колико се бира посланика. То би у Србији било 250 са Косовом и Метохијом, а пропорционални је кад је цела држава једна изборна јединица, па сразмерно броју добијених гласова, одређује се и број посланика, с тим што се обично одређује неки цензус, код нас је пет одсто. Кад имате овај други изборни систем, онда се никада не може догодити да једна странка освоји апсолутну већину и сама направи владу за коју би искључиво она одговарала, него се праве коалиционе владе, и тада је један прећутни споразум да нико никога не дира а да се свима омогућава да отимају и краду. И то је управо што се код нас дешава. Дакле, свако гледа – како је власт релативно кратка, нема могућности да се дуго остане на власти – да се онолико снађе, украде, узме разне провизије итд. да би се обезбедио за цео живот.

Кад смо ми у питању, ми смо под својеврсном окупацијом. Дакле, страни чиниоци господаре овом земљом, они одређују ко ће бити премијер, ко ће бити министар, ко ће бити државни секретар, а кад је у питању, рецимо, БиХ то је ишло много даље. Тамо су одлучивали и ко уопште може да се запосли и да буде плаћен из државног буџета. И отуда код нас, да би се дошло на власт, мора човек да поступа по налогу странаца и да буде њихов послушник.

Тај тип владе је много гори. Својевремено је Кант тврдио да је и ауторитарна влада релативно добра или, ако ништа друго, национална је, јесте да је краљ аутократа, али влада бар у националном, односно у државном интересу, а, кад сте ви туђа продужена рука и поузданик неке стране силе, онда ви не владате у националном и народном и државном интересу, него у интересу неке стране силе што је много горе. Е, то се код нас десило. Дакле, код нас је демократски поредак здружен са својеврсном окупацијом и здружен је са великом унутрашњом поквареношћу како странака, тако и самих људи који су на власти. И отуда се он већ изродио у својеврсни тоталитаризам или бар у поредак који има изразиту тоталитарну црту.

ВОЂСТВО ДС

Још у Платоновој „Држави“ расправљано је питање где он каже да политички поретци не настају случајно, из храста рецимо, него из људског карактера и да сваком типу политичког поретка одговара одређени тип људског карактера. Дакле, аристрократији одговарају, и на њеном врху су они људи који су спознали апсолутну истину и који располажу највишом врлином. У тимократији владају они који се частољубиви, у олигархији они који су користољубиви, а демократија по њему је као нека шарена ливада с разнобојним цветовима где се могу појавити све врсте карактера. Оно што је било карактеристично за нас то је да је непрестано опадала вредност људских карактера оних који су владали. Кад смо ми направили Демократску странку, рецимо, њен потпредседник је био Борислав Пекић. Дакле, један човек изузетног кредибилитета који је после рата био опозиционар, који је за то крваво платио, који је више година провео на робији и који се никада није покелебао. Дакле, остао је тврд у уверењима. Био је ту један Никола Милошевић, који је вероватно наш највећи филозоф друге половине 20. века и човек изузетног интегритета и који је можда најзаслужнији за рушење мита марксизма и бољшевизма и уопште партијске владавине Комунистичке партије. Ако се сећате, то је оно његово чувено казивање (Крлежа је нама то рекао) да је Лењин видео више од топова а онда је он показао да је Лењин заправо користио Стаљина и његове бојовнике да би пљачкао конвоје који су превозили новац и тиме финансирао странку, тако да се заправо Лењин служио разбојницима. На неки начин се то десило и у оквиру Демократске странке. Ја сам у једном тексту који се налази сад на wеб-сајту, где сам говорио о стварању Демократске странке, показао како је заправо започела та корупција. Негде априла или маја ’90. године, после једног састанка Драгољуб Мићуновић, који је тада био председник главног одбора, мени је понудио да ме вози колима кући. Кад сам ушао у кола изненадио сам се, кола су била потпуно нова, нисам чак знао ни која је марка, видео сам да су скупоцена и он ми рече да је „мицубиши“. Ја га, наравно, упитам, јер смо заједно радили у Институту за филозофију и друштвену теорију, одакле му паре да та кола купи, а он каже, није их купио.

“Па како возиш?“

„Па, возим их на лизинг“.

„А, колико то кошта месечно?“, а он каже, „Па, ето, дали су ми кола, али ми паре нису тражили“. Ја застанем онако, као да сам приглуп, па рекох:

„Боже, како то, не могу да разумем. Ја знам кад се уђе у радњу, па се узме само векна хлеба, ипак мора да се плати пре него што се из самопослуге изађе.“

Тек сам касније схватио да је неки Зечевић, који је био посланик на изборима децембра ’90. године и неки бизнисмен, заправо лично њему, а не странци, дао та кола. Касније је дао један много скупљи а да му је овај зазузврат, у име странке а не у своје, понудио и дао посланички мандат тако што је на Врачару, где се најлакше може добити на изборима, јер је народ био огорчен против комуниста, он добио тај посланички мандат, победио је на изборима. И тако је то започело, а ја мислим да то данас има огромне размере и да су заправо скоро сви водећи људи огрезли у корупцији и да имају милионе евра, не динара, на рачунима у страним банкама, пре свега у Швајцарској јер Швајцарска још увек чува тајност својих комитената сем кад су у питању грађани САД, ту су принуђени да због пореза те рачуне открију, али не кад смо ми по среди и швајцарске банке радо прихватају комитенте одавде који улажу милионске суме.

Као што видите, од тог Борислава Пекића, Демократска странка се толико била срозала да је у једном тренутку њен потпредседник био Чедомир Јовановић, за кога знамо ко је и какав је и којим је склоностима он био изложен, и као млад а можда и сада у овим годинама, и по чему је он познат, а не по политици и нечем другом. Дакле, од Борислава Пекића до Чедомира Јовановића, то је био стрмоглав пад. И не само у том случају него и у свим осталим случајевима. Узмите које су способности једнога Бориса Тадића а које су опет биле способности Николе Милошевића. То се скоро и не може упоређивати. Дакле, са тим пропадањем карактера људи и стварањем бескарактерног странчког вођства ми смо заправо довде дошли.

О БОРИСУ ТАДИЋУ

Када је реч о Борису Тадићу, мислим да ће једног дана ствар бити много јаснија када се појаве одговарајући медицински извештаји. Али ја сада о томе, наравно, не могу говорити јер то је ствар оних који су стручни, а не моја ствар, иако сам и ја у стању да понешто запазим, кад је у питању начин како хода и како резонује, или како повремено застаје када говори, што је мало неуобичајено за човека његових година.

Но ту је нешто друго по среди. Ја заступам становиште антрополошког песимизма и мислим да су врло ретки људи који нису склони освртању ка искушењима а и највећи број људи, поготову обичних људи, иако би томе могли бити склони нису у прилици. Јер не може један сељак, или неки скроман чиновник, или занталија да буде у великим искушењима сем што може да малтретира своју жену и малолетну децу или комшије. То јесте страшно за његову породицу, али није страшно за народ и за државу. Али, кад такав човек дође до високог положаја он може народу и држави много више да науди. Због тога је неопходно да се успостави такав поредак који није само демократски, јер демократија не обезбеђује довољну контролу личности које су на валсти, народ није способан да их контролише, него је потребна подела власти и конкуренција, тако што ће и једне и друге обуздавати. То значи, рецимо, ако сам ја лош човек а тежим власти, а ви сте мој конкурент који можда нисте нимало бољи, али ваше присуство као конкурента тера мене да будем бољи него што бих иначе био, као што вероватно и вас моје присуство и моја конкуренција тера да будете бољи него што бисте иначе били, па смо онда сви бољи и цео поредак напредује.

То се видело по оним тајно снимљеним разговорима Никсона у овалном кабинету кад је он морао да преда траке о томе како је реаговао и како је псовао и које изразе је користио кад се појавила она вотергејтска афера. Дакле, он је био обичан простак, да грубо кажем, али је ипак био амерички председник. А кад говоримо о Клинтону, који се бавио и неким стварима које су недостојне човека његових година и за било ког човека, што је он чинио, па је то избило у јавност. Дакле, као што видите, он је можда много гори него што је то обичан, нормалан човек а ипак је био председник САД. Но ипак је долијао. Дакле, доспео је у Конгрес, морао је да се изјашњава, било је бедно оно његово сведочење и он је једном за свагда, тако су га оквалификовали, остао најгори досадашњи амерички председник међу неколико десетина америчких председника од Џорџа Вашингтона до Обаме.

Е, код нас тога нема. И ја сам скоро баш гледао у тв-емисији овога из Викиликса, и он је изрекао једну моћну истину, која је додуше нама била позната, али нисмо је тако језгровито формулисали. Он каже да оно што данас чини моћ то је информација. Онај који влада информацијама тај има моћ и није чудо да сваки онај који тежи тоталитарној власти настоји да успостави апсолутни монопол над средствима јавног информисања. Е, ови наши су у томе успели.

О МЕДИЈИМА

Ја се сећам Слободана Милошевића, којег сам жестоко критиковао, он је био ауторитаран тип, ту нема никакве сумње. Међутим, у његово доба ви сте имали Студио Б, који је био слободан, имали сте Б92, који је такође био слободан, већина провинцијских телевизијских станица је била мање-више слободна, чак и кад су биле општинске или градске, а да не говоримо да је ту било неколико дневних листова где сте могли да објавите и најоштрије коментаре поводом овог или оног потеза Слободана Милошевића. Е, видите, данас тога нема. Нема не телевизији, ниједној у Београду, нешто је мало било на радију… И није чудо да новинари који су иначе, ја мислим, врло обавештени људи, људи који веома добро расуђују – имају велику меру уздржаности јер су егзистенцијално угрожени. Данас већина новинара заправо није ни у каквом сталном радном односу, него имају статус што се зове фрее ланце, у смислу да скупљају информације, па нуде, па неко прими, неко не прими, плати или не плати и од тога живе, најчешће и без социјалног осигурања и без радног стажа и свега тога. И то је то наше новинарство које је, због свега тога, ниско пало, а то само због тога да би се и од новинара начинили послушни људи овог режима.

Дакле, ови електронски медији постали су главни, скоро да се штампа, ова папирна, не чита или се чита врло мало. Они су под страшном контролом из простог разлога што ви не можете имати телевизијски студио, расподела фреквенција је ствар владе из простог разлога што је број тих фреквенција ограничен. Дакле, за разлику од оног Франклина из времена Америчке револуције, који је сам био словослагач и штампао помфлете и на такав начин се народ узбуњивао и обавештавао и ишло од ува до ува, данас то није могућно. Међутим, телевизија је такав медиј који не пласира само лажи, него селективну истину. Дакле, они пробирају шта ће да кажу. Ја, рецимо, пратим редовно ЦНН и ББЦ, и никада није било о збивањаима на северу Косова. Било је само једном, и то оног тренутка када су били повређени неки припадници КФОР-а. Само тада је била вест. Иначе, оно што је било синоћ и оно што је било прексиноћ, или пре десет дана, то се уопште не појављује, јер би било незгодно да испада да страдају Срби. Да је којим случајем то обрнуто, одмах би било по неколико пута као главна вест која иде прва у свакој емисији и понавља се седам-осам пута сваких пола сата. Дакле, тај одабир је оно што је страшно. А неко ко врши тај одабир је неко ко заправо усмерава пажњу и нешто прикрива или открива. Кад све прође, то је, наравно, касно, онда се све открије. Ја сам гледао неке емисије о Џону Фицџералду Кенедију и просто сам био изненађен и згрожен какв је то био човек. Он је био болестан од Адисонове болести, која је била врло тешка и имао је повређену кичму још из рата, био је на једном борбеном чамцу на Пацифику, и морао је да узима лекове, а како је имао шест лекара па је свако преписивао различите лекове, највероватније да су они били контраиндиковани. Ко зна какав је то био ефекат не само на физичко него и на његово ментално стање. А уз то је због те Адисонове болести био хиперсексуалан, па је, рецимо, имао чак једном односе са једном, наравно згодном, женом из Источне Немачке, која је била агент или шпијун немачке а тиме и совјетске службе, што је била страшна ствар. Међутим, све је откривено. Као што је откривено да је Чарлс Дикенс имао љубавницу. То је безначајан податак, али просто нешто сачувано и како је он био велики човек и још већи писац, његови биографи се у све петљају, па су и то открили и то се исто појављује на телевизији, чак и слика те жене која је била релативно пристојна и лепа. Дакле, све се може открити, али са великим закашњењем и кад то нема никаквог дејства. Међутим, у актуелном тренутку када је нешто прикривено, кад се држи у потаји а врло је важно за процену потеза оних који су на власти, онда је то драматично погубно.

КАКО ЈЕ СТРАНКА ПОСТАЛА ЖУТА

Па ја сам напустио странку из начелних разлога и мислим да би свако ко је начелан то морао да учини. Ја сам врло рано решио да будем у том смислу доследан и тек касније сам видео да поступам, а већ сам поступао, по једном Русоовом савету из његових „Исповести“, где он каже да частан човек мора да говори оно што мисли, а да чини оно што говори. Може бити да часни људи не кажу баш све што мисле и не чине све што говоре, али ту неких већих одступања не сме бити.

Шта се догодило. Негде у септембру месецу ја сам дочуо да су Мићуновић и Зоран Ђинђић решили да нас изведу на изборе иако то уопште није предмет расправе на главном одбору странке, а камоли одлуке. Него је то један новинар, покојни, објавио преко радија Франце Интернационал на српском језику, па је то дошло до мене. Ја сам онда, наравно, поставио питање и тако је та ствар испливала. Онда се заиста испоставило да је њихова намера била да нас изведу на изборе. Ја сам тврдио да за то нема никаквих ваљаних разлога. Прво, да Слободан Милошевић држи апсолутан монопол над средствима јавних информисања и да ми немамо приступа телевизији и да тиме не можемо утицати на јавно мњење и расположење бирача. И, друго, да не располажемо никаквим финансијским средствима. Онда је Мићуновић изашао на говорницу и отприлике рекао, онако лежерно како он то уме, да је његова процена и да он то јемчи да ће Демократска странка добити 50 од 250 мандата, а да се евентуално чак може догодити да добије и 70 манадата. И, наравно, људи су похрлили мислећи да ће сви они бити посланици, да ће половина чланова главног одбора ући у Скупштину, добити посланичке плате и тако даље, и бити угледни посланици у својим малим местима и тако даље. И он је, наравно, добио већину иако сам ја био против тога. Изађемо ми на изборе, Слоба Милошевић је однео вехементну победу, добио је преко две трећине, скоро три четвртине посланика, могао је да мења услове како је хтео. Вук Драшковић је добио 19, Демократска странка бедних седам посланичких мандата. Ја на следећем састанку Главног одбора, чак сам припремио говор, кажем да, ето, то је једна седмина од онога што је обећано и да је ред да они који су нас обманули, а то су дакле били поред осталих и Ђинђић, као шеф изборног штаба, Мићуновић и још неки, да све не помињем, да поднесу оставку јер јесте да је излазак на изборе ризик, али у политици се и за рзик одговара. Они су тај ризик преузели па је ред и да сносе консеквенце. Међутим, они поразговарају са људима, као, ето, Коста ту нешто закера и тако даље и са приличном већином се тај мој предлог одбије. Ја, наравно, нисам имао куд него, не само да поднесем оставку на чланство у Главном одбору него и изађем из странке јер сам видео да са тим људима, који немају елементарно осећање одговорности за оно што чине и за оно што су обећали, више нема заједничког рада. Ја сам ту странку напустио. Е видите, а такви људи су остали и, ето, сад имамо те жуте. Нажалост, ја сам учествовао у стварању те жуте странке, чак сам ја био ту још увек кад су се бирале боје странке. Један лекар који је био офтамолог, који се разумевао у таласне дужине светлости, рекао је да је тај контраст између жутог и плавог јако добар, али ето тако је остало. Углавном су они данас познати као жути, а не као плавожути.

О АТЕНТАТУ НА ЗОРАНА ЂИНЂИЋА

По мом суду, ту постоји неколико верзија и питање је да ли ће се икада сазнати права истина. Ја сам скоро сигуран да Звездан Јовановић није убио Зорана Ђинђића јер је право чудо да један тако врхунски војник и полицајац наводно убије из пушке Зорана Ђинђића и онда ту пушку, уместо да, приликом преласка моста преко Саве, баци у Саву да она дубоко потоне у муљ и да се никад више не открије, он је оставио негде где се одмах могла видети.

Постоји ту неколико могућности: ови спискови за хапшење изгледа да су били припремљени пре атентата јер скоро не могу да поверујем да је списак од неколико хиљада људи који су ухапшени могао да тако брзо буде направљен, одмах после атентата? Није искључено да је то заправо био фингиран атентат и да је можда у томе и сам Ђинђић учествовао да би се створио изговор за увођење ванредног стања. Међутим, није искључено да се у тако једној фингираној ситуацији уплео и неко трећи, по мом мишљењу, страни чинилац, то је онај трећи метак са друге стране, који је био метак подкалибарског оружја. Дакле, то је метак који предаје потпуно енергију на тело и кружи спирално и скупља све органе тако је он био одмах мртав, да је тај метак дошао из снајпера неког страног чиниоца и да је он заправо усмртио Зорана Ђинђића, а не Звездан Јовановић. Уосталом, Ђинђићев телохранитељ и дан данас тврди да је чуо три пуцња, а њему се мора веровати јер је био ту поред самог Ђинђића.

Зашто је до тога дошло? Зато што је у једном тренутку Ђинђић, то је остало забележено, рекао да се о судбини Косова неће одлучивати у Вашингтону, него у Београду. И, како страни господари ове земље више нису могли да од њега демократе, као што то чине са Коштуницом, направе националисту, па да га тако лако изопште као што су чинили са Коштуницом, јер је било мало времена – није искључено да су они решили да га ликвидирају и да је он жртва заправо једне такве стране завере. Душко Михајловић, који је тада био министар полиције изјавио је, и то при здравом разуму, да се по његовом суду прави атентатори никада неће открити и да та истина о атентату никада до краја неће бити разоткривена. Ово што је суд учинио без довољно доказа је срамота.

О ЧАСНИМ ВЛАСТОДРШЦИМА

Ја сам увек сматрао да људи који су часни морају бити и одговорни. Дакле, онај ко је морално исправан мора ту своју моралну исправност уздигнути и до осећања одговорности и хтео-не хтео мора да се бави јавним пословима, и мора да се изјашњава. И, уколико је његов положај на тој хијерархији вредности виши, утолико је његова одговорност већа. Но многи људи тако не расуђују јер то што човек много зна не значи да има много храбрости, може бити и последња кукавица. И зато ја мислим да је то веома благотворно, али да то није до краја делотворно. Дакле, уздати се само у часне људи и њихово осећање одговорности за јавне послове и за опште добро, није довољно. Чак се и са људима средњих способности, може доста постићи уколико постоји подела власти, слободна јавност која контролише политичке делатнике и међусобна конкуренција која је потпуно равноправна, у смислу да сви они који учествују у борби за власт имају практично једнаке могућности да на власт дођу. А под једнаким могућностима подразумевам једнак приступ електронским медијима и мање више једнака финансијска средства. Уколико се тако нешто успостави, онда се, наравно, може очекивати не да људи који су на власти буду бољи, него да их дате околности терају да буду бољи. Е видите, тога, на жалост, нема.

О ВОЈИСЛАВУ КОШТУНИЦИ

Сад није баш прилика да о Војиславу Коштуници детаљно говорим. Сигурно, кад је човек на власти, итекако се могу упућивати замерке, ја сам то својевремено чинио. Оно што је његова ја бих рекао привидна слабост, то је што он није, како би се овим савременим језиком рекло, шоумен. Дакле, политика је данас, пре свега због телевизије, постала и шоубизнис и човек треба да зна како треба да се понаша када користи телевизију, пре свега, да буде помало и забављавач, ироничан, да непрестано наступа са досеткама и да практично забавља публику. То, по мом суду, уопште није озбиљно и чак није примерено људима у годинама, он је у озбиљним годинама и тако даље, али чињеница је да се то захтева од људи који наступају у кампањама. То је оно што му, заправо, људи замерају јер људи не могу њему да замере када су у питању његови ставови, поготову о Косову и Метохији и тако даље. Нешто му се друго можда може замерити, али не би то сада помињали. Чињеница да његово лице и његова појава на телевизији не изазивају оно што публика очекује од неке певачице. Али то је заправо оно што се очекује од политичара, и тако је то у Америци или негде у Европи, тако је то ето све више и код нас, и није чудо да се политичари, чак и озбиљни људи, појављују у неким емисијам које су за њих недостојне као што је рецимо „Пирамида“ или нешто слично, или се такмиче, па неке бодове освајају… Видео сам, Палма је тако нешто скоро наступао и не знам ко све још. Мени би то било испод сваке части да у томе учествујем, али, као што видите, ако човек хоће да се бави политиком и да се данас кандидује, изгледа да је принуђен и да тако нешто чини. У том погледу Коштуница је човек старог кова.

О СУЂЕЊУ ВОЈИСЛАВУ ШЕШЕЉУ

Када је посреди Шешељ, он има један порив који је мало ко приметио, а који је по мом суду врло значајан, а то је његова тежња да себе овековечи. Наиме, кад човек хоће да се бави политком и да нешто озбиљно учини, он мора чинити такве ствари које ће бити исправне не само у очима данашњег гледаоца или бирача него и кроз педесет па и сто година. Ево узмите, када бисмо сада хтели да напишемо неку озбиљну студију о Карађорђу или Милошу Обреновићу, ми не бисмо имали никаквог разлога да будемо пристрасни у односу ни на једног ни на другог. Може бити да би неком више одговарао човек који је тако као Карађорђе смео, храбар и силовит, а опет неком другом Милош Обреновић, који био тако опрезан, смотрен, да не кажем лукав и помало чак и покварен, али је направио државу. Но Шешељ проматра, ја мислим, како ће се њему судити не само данас, него и кад једног дана њега не буде више било. Може бити да то има последицу да је изложио и породицу патњама и да сам себе излаже страшним, чак и смртним искушењима, али је чињеница да он то чини. И то заслужује сваку похвалу. Ето, сад ће у фебруару истећи девет година како је он у Хашком трибуналу, а да њему није окончано ни првостепено суђење. Дакле, једино је завршен овај први део првостепеног суђења у којем наступа тужилац и, мада је он изјавио да неће да се брани – не зато што не би умео да се брани, него нема средстава да организује праву одбрану, то веома много кошта – и да зато захтева да се одмах донесе пресуда, они оклевају јер највероватније не могу да га осуде на не знам колико осим на то што је добио за – они то зову – опструцттионал јустице, тзв. нарушавање интегритета суда и сведока и тако даље. А то може да буде само неколико година, и он би изашао и појавио се већ на следећим изборима, него чекају да ови избори прођу, то странци оркестрирају, па да га евентуално пусте. Ето, какав год да је Шешељ, шта год ко о њему мислио, он ће сигурно бити и остати историјска личност.

Кад је у питању сам тај процес, он је толико лоше постављен да је Шешељу било веома лако да се брани. Наиме, он је оптужен за деликт мишљења, све остало је којешта. Да би му натоварили неке друге ствари, они су га уврстили у yоинед цримминал ентерприце – здружени злочиначки подухват – где настоје да све оно што су сви други на тероторији БиХ или Хрватске учинили, њему припишу јер је у томе учествовао. То је као када би сад учествовали у неким великим демонстрацијама, од рецимо неколико десетина хиљада људи, па том приликом, због наступа неколико демонстраната, погине неколико полицајаца. И онда нас оптуже да смо учествовали у једном злочиначком подухвату – тим демонстрацијама које су довеле до смрти двојице полицајаца. Дакле, да не одговарају само они који су непосредни виновници него и сви они који су заједно са њима направили тај дар-мар на улицама. Кад би се то извело, сви би рекли – па како можете ово двоје сјајних људи да оптужите када они то чак нису ни видели, а камоли у томе учествовали. Али, као што видите, он иако то није видео и све те људе уопште није познавао, за неке никада није чуо, он одговара за оно што су сви учинили, по оптужби које је ту изнета. Да ли ће одговарати по судској пресуди, то ћемо још видети јер је предеседник већа већ рекао да он за то не може да одговара…

У сваком случају то је којешта и Шешељ је одабрао прави приступ, знајући, користећи искуство Слободана Милошевића да, када се он сам брани, онда не могу да га избаце из сале јер нема суђења, онда он то своје присуство на суду у пуној мери користи, чак и преко мере која је уобичајена да би изложио руглу и понижењу цео тај суд и начин како се та оптужба против њега води, и тај процес. И у томе је он врло успешан из простог разлога што је по струци правник, досетљив је, брзо реагује и, то се мора признати, он је јако много радио. Он је, дакле, написао велики број књига које су објављене, прочитао је све транскрипте, дакле судске белешке, научио енглески колико треба у том затвору и веома се добро сналази. Оно што ме само забрињава то је његово физичко здравље. Колико ће издржати. Јер, пазите, девет година је у затвору, а сматра се да је пет година боравка у затвору нека просечна мера за просечне људе, да тај боравак од пет година доведе до трајних физичких и менталних оштећења.

О ВОЈВОЂАНСКИМ НАДЛЕЖНОСТИМА

Кад је у питању Уставни суд, ја уопште немам повољно мишљење о судијама који тај Уставни суд чине. Чак су ове судије које нису биле изабране тражиле да се четворо судија суспендује у њиховим случајевима јер су на споран начин изабране. Ја знам, један судија је био неки обичан службеник, па је онда наврат-нанос именован, односно изабран за судију Вишег управног суда и тамо био само три месеца. Дакле, ниједан предмет није решио да би тог месеца већ као виши судија био изабран за судију Уставног суда. Има, наравно, и других случајева где су блиски рођаци појединих водећих људи у Демократској странци изабрани за судије.

Но, кад је по среди овај спор, он је врло важан. Реч је, дакле, о закону који проширује, и то битно, надлежности АП Војводине. По мом суду, у тој поворци, дакле они који су направили Устав из 2006. године имали су намеру да од Војводине и тада Косова и Метохије направе обичну регионалну обласну самоуправу. Њихова надлежност би била само у трима областима и, по мом суду, то је надлежност која се не може проширивати. Додуше, у Уставу постоји једна одредба која допушта да република преноси нешто од својих надлежности на покрајину, али, по мом суду, постоје ограничења. Она не може преносити оне битне државне атрибуте као, рецимо, војску, дипломатију и тако даље, и не може од Војводине правити државу у држави. Ево, рецимо, по том закону је на Војводину пренето право да склапа међурегионалне уговоре. То су међународни уговори. Чак и у федерацијама врло ретко федералне једнице, само у појединим федерацијама, имају право да склапају међународне уговоре у оквиру своје надлежности. Никад то право немају департмани или области у унитарним државама, а Србија је унитарна држава. Дакле обичан регион не може склапати уговоре који су међународни из области међународних јавних права. Онда је дато Војводини да има своја дипломатска представништва не само у регионим него у Бриселу, где је седште и владе Белгије и седиште врховне команде Атлантског пакта и седишта органа Европске уније. Дакле, поред Србије, која има дипломатска представништва, при овим институцијама, то ће сада имати и Војводина. Онда је предвиђено да се може образовати мешовита комисија на равној нози у којој би били представници и Србије и Војводине. Како се праве мешовите комисије за утврђвање границе између Хрватске и, рецимо, Србије. То су међународне комисије на равној нози или неке међународне арбитраже. Дакле, Војводина се налази у односу субординације према републичким органима, а не у односу координације. Па је онда, рецимо, предвиђено да се из војвођанског буџета финансира Војвођанска академија наука и уметности иако су академије наука и уметности по правилу једине државне односно националне установе у једној држави. Као што Мађарска има једну академију, ваљда треба и Србија да има једну академију. А они сада уводе и Војвођанску академију. Због чега? Па да би временом створили један посебан, ако не народносни, онда културно-историјски идентитет Војводине и да би од Војводине направили државу у држави. Ето, по мом суду, тај закон је противуставан, а видећемо како ће Уставни суд поступити.

О СРБИМА НА КОСМЕТУ

Политика Бориса Тадића према Косову и Метохији је не само издајничка него је нешто што мора подлећи инкриминацији. Он чини тешка кривична дела која би се могла квалификовати као нарушавање територијалне целовитости Србије, рецимо. Његов преговарач, који преогвара без писменог овлашћења и закључује некакве усмене међународне уговоре који не подлежу ратификацији, то је овај Стефановић. Он је углавио да се наплаћује царина у Мердарима, на Брњаку и тако редом. Дакле, то значи да је државну границу са Проклетија померио на административну границу између Косова и Метохије, с једне, и остатка Србије, с друге стране. Колико ја знам, а мислим да добро знам, царина је приход који искључиво наплаћује држава за прелазак робе преко државне границе. Дакле, када роба пређе Проклетије, онда је то царина, кад пређе Мердаре и Брњак, онда то не сме бити царина, као што се још увек, колико ја знам, на прилазу Тамишом, не наплаћује царина за прелазак београдске границе и улазак у Војводину, као што се то чини кад је у питању Косово и Метохија. Онда је Борис Тадић наложио, о томе јавност није упозната, да се на Косову и Метохији не врши попис становништва, чак и код оних грађана који би пристали и радо би се потписали. То су наши сународници. Попис становништа на Косову и Метохији није извршен. Затим се на Косову и Метохији не врши замена старих новим регистарским таблицама, што се овде увелико одвија, него се наши присиљавају да узму косметске регистарске таблице, а то могу тек ако добију и узму косметске личне карте, што значи да су њхови држављани. Ето, то ради Борис Тадић, и то је, по мом суду, најогавнија национална издаја.

Захтев Срба са севера Косова и Метохије за добијање руског држављанства, то је очајнички потез. Иако је то велики број, 22.000, просто је нелогично да једна држава, каква год она била, веома добра, наравно, прими толико број људи који по свој прилици неће никада живети у Русији а само зато да би их заштитила. То је радио Валенберг за време рата у Мађарској. То је један шведски дипломата, који је, нажалост, касније страдао у Совјетском Савезу. Дакле, он је као дипломата давао шведско држављанство мађарским Јеврејима и неколико хиљада људи спасао тако. Али то је био рат, ово су ипак неке друге прилике, и то тражење руског држављанства само говори да ти наши сународници више немају поверења у српске државне власти. Српска их је држава, предвођена Тадићем, оставила на цедилу.

О ПРЕДСТОЈЕЋИМ ИЗБОРИМА

Ја мислим да ови избори неће довести ни до каквих промена. Ако до неких битнијих промена у овој земљи и дође, оне ће доћи на улици а не на гласачким местима.

Напиши коментар