Када су је колегинице питале како може да издржи да ради у немогућим условима, докторка Елизабет Мекбин Рос кратко је одговорила: „Па, неко мора.” – Умрла је 14. фебруара 1915. у Крагујевцу, лечећи српске војнике од пегавог тифуса
Крагујевац – Три мала бела споменика стоје на Варошком гробљу у Крагујевцу, поред капеле. Лево је, у мермер уклесано име Мејбл Дирмер, десно Лорна Ферис, у средини, на нешто вишем обелиску, стоји – докторка Елизабет Рос. Доле, испод имена, ћирилицом је исписано: „Народу сте српском даровали срце, ваша дела красе зраци нашег сунца.”
Ту почива срце храбре Шкотланђанке, која је у Србију дошла када нам је било најтеже, у јеку борбе против аустроугарске армаде, када нашу храбру војску нису косили само меци и топовски шрапнели него и пегави тифус, од којег је умрло више од 300.000 хиљада српских војника. Она их је лечила у немогућим условима, стављајући на коцку и свој живот. Издржала је три недеље. Преминула је 14. фебруара 1915. (по старом календару – 2. фебруара), после 13 дана борбе са тифусном грозницом.
Неко је јуче, пре званичне церемоније одавања почасти у организацији града, испред ова три споменика запалио свећу. Српски народ није заборавио своје хероине, чланице британске лекарске мисије у Првом светском рату. Осим Росове, Дирмерове и Ферисове, у Србију ју је дошло још двадесетак британских болничарки. Многе су изгубиле живот у ратним страхотама на брдовитом Балкану, несебично помажући нашим војницима на првим линијама фронта. Росова у Крагујевцу данас има улицу код Великог парка, а њено име носи и теренска јединица овдашњег Црвеног крста.
Те 1915, Крагујевац је био тешко погођен не само ратом већ и епидемијом пегавог тифуса. У граду је била смештена и Врховна команда и Велика ратна болница за лечење оболелих од заразе.
Др Жарко Вуковић, који се за живота бавио темом савезничких медицинских мисија у Србији и о томе објавио књигу, о ситуацији у Крагујевцу у тим данима на једном месту каже: „Крагујевац је у то време био такорећи мртав град – нико из града није излазио нити је ико у град долазио. Само су се улицама протезале, на снегу и леденој киши, бескрајне колоне воловских запрега у којима су лежали на смрт болесни рањеници и болесници, очекујући да буду примљени у болнице у којима више није било места за њих. Земља је изгледала као да је узорана за неку страшну сетву – на све стране видели су се свеже ископани гробови.”
Управо у то време, Росова из Ниша стиже у Крагујевац, са екипом која, по писању британских публициста, није била припремљена за епидемију пегавог тифуса. Луиз Милер, која је истраживала улогу британске мисије у Србији, о тим околностима овако пише: „Није било довољно сестара, ни начина да се изолују инфицирани пацијенти, није било опреме за дезинфекцију одеће, као ни средстава којима би се заштитили од инфицираних ваши. Један по један, почели су да се разбољевају, а прва британска жртва тифусне грознице била је др Елизабет Рос.”
Пожртвована Шкотланђанка је ипак покушавала да лечи заражене српске војнике, често остајући даноноћно поред њихових постеља. Када су је колегинице једном приликом посетиле и питале како може да издржи да ради у немогућим условима, она је кратко одговорила: „Па, неко мора.”
Срби су им дали слободу
Елизабет Мекбин Рос је рођена 1876, у месту Тејн, у брдовитим пределима Шкотске. Одрасла је у имућној породици. Њен отац је био директор лондонског одсека Комерцијалне банке Шкотске. Медицину је дипломирала у Глазгову 1901, а недуго после тога, у оквиру колонијалне медицинске службе, одлази у Персију, данашњи Иран. О невољама и болестима људи у тој земљи написала је књигу, а у домовину се враћа 1914. Уместо планиране специјализације из области тропских болести, чувши за невоље српског народа, она се прикључује британској лекарској мисији која путује за нашу земљу.
За разлику од пуританске Британије, Србија јој је изгледала слободно. Елзи Инглис, борац за женска права, овако пише о дочеку и статусу које су британске докторке имале у Србији: „И у Британаји су ове жене биле лишене политичких, социјалних и економских права. У Србији су се према њима односили са великим поштовањем и, што је још важније, имале су једнак статус. Срби су им дали слободу. Дозволили су им, први пут у животу, да раде у областима резервисаним за мушкарце, да живе и путују самостално. Оне су радиле у болницама, чак и као возачи војних санитета, показујући запањујућу храброст, као што је то случај са др Елизабет Рос.”
Сећање на прошлост је нада у будућност
Поводом 98 година од смрти Елизабете Мекбин Рос, за дипломате Велике Британије, Канаде и Аустралије организован је пријем у Скупштини града Крагујевца. Градоначелник Верољуб Стевановић је рекао да је „немерљива жртва британских хуманитарки уткана у добре односе држава и народа”, а амбасадор Канаде Роман Вашчук поручио је да је „сећање на прошлост нада у будућност”.
Вест о смрти у „Политици”
„Добровољни лекар енглеске мисије у Крагујевцу др Елизабет Рос умрла је од болести коју је добила лечећи ратнике тамошње прве резервне болнице. Племенита Енглескиња искрено је ожаљена. На погребу који је био импозантан, посмртни говор држао је др Војислав М. Јовановић, доцент универзитета.”
Ову вест о смрти Елизабете Рос објавила је „Политика” 4. фебруара 1915. године (по старом календару), и то у дану када је Београд био жестоко бомбардован, засипан артиљеријском ватром Аустроугарске војске.
Извор: Политика
