Сведок одбране Драгомир Милошевић изјавио је данас, на суђењу Радовану Караџићу пред Хашким трибуналом, да би Сарајево било “прах и пепео” да је Војска Републике Српске (ВРС) на град отварала ватру без контроле и мере, као што тврде тужиоци.
Трибунал је 2009. генерала Милошевића прогласио кривим за злочине над цивилима у Сарајеву и изрекао му казну од 29 година затвора. На сведочење у Хаг, Милошевић је доведен из Естоније где служи казну.
Тадашњи председник РС Караџић (67) оптужен је, између осталог, за терорисање становништва Сарајева кампањом артиљеријских и снајперских напада, 1992-95.
Минуле седмице, генерал Милошевић је негирао да су ВРС и његов корпус намерно циљали грађане Сарајева, тврдећи да су се само бранили од напада претежно муслиманске војске која је у граду злоупотребљавала цивилне објекте и четврти.
У данашњем унакрсном испитивању, тужитељка Каролин Еџертон цитирала је генералу Милошевићу исказе бројних сведока оптужбе да је “цео град био гранатиран”, а ВРС “није правила разлику између цивила и војника” већ је “пуцала на све што се миче”, не штедећи ни болнице и друге цивиле објекте који су били тешко оштећени.
“Уз сво уважавање и тих људи и њихових тврдњи … Нећу бити непрецизан ако кажем: Да се ово овако одвијало, како се ствара представа да се дејствовало без мере и без контроле, онда би Сарајевом било претворено у прах и пепео … То није било тако … Такве радње нисмо дозвољавали”, одговорио је Милошевић.
Он је изјавио да циљ ВРС није био “да се ствара атмосфера да се тај народ (у Сарајеву) излуди”, сугеришући да тужилаштво покушава да покаже “да смо вршили терор над становништвом, а да се притом потпуно помери у страну наше сукобљавање са Првим копрусом АБиХ”.
Предочавајући наређење које је генерал Милошевић упутио подређеним јединицама у лето 1995. да не отварају ватру на “насељена подручја” и “цивилне објекте из којих нема борбених активности”, што се “често чинило”, тужитељка Еџертон је сведоку сугерисала да је тиме признао да је “циљао град”, што сада негира.
Милошевић је одговорио да је “само упозорио да се то не ради беспотребно” чак и ако су њему подређени “само помишљали да то ураде, а нису урадили”. Тврдио је и да СРК није имао довољно муниције за отварање ватре на објекте из којих није био угрожаван.
Пошто га је заступница оптужбе суочила са доказима да је једна жена у лето 1993. убијена снајперским хицем са звоника православне цркве док је у сарајевском насељу Добриња захватала воду из истоимене реке, генерал Милошевић је узвратио да, по његовим сазнањима, није тачно да је пуцано са цркве.
“Ја искључујем да се то десило. Ако се и десило, није било резултат команде и задатка да се дејствује по цивилима”, казао је сведок, наглашавајући да “ниједну жртву … не може да негира”.
Понављајући питање “да ли је то намерно циљање цивила”, тужитељка је сведоку предочила да је, дан после убиства жене на реци, минобацачка граната у истом насељу усмртила 13 грађана, а ранила 14 особа у реду за воду.
Милошевић је одговорио да је “то недозвољена радња, ако се то десило”, али је сугерисао да су напади на грађане у редовима за храну и воду у Сарајеву могли бити инсценирани како би се окривила српска страна. Напоменуо је, ипак, да је на тадашњем команданту СРК генералу Станиславу Галићу било да отвори истрагу, “ако се то десило”.
Одговарајцухи на питања заступнице оптужбе, генерал Милошевић је назначио да је “цело Сарајево сматрао цивилном зоном зато што су у њему живели цивили”, али да су у граду били и “ватрени положаји” и “војни циљеви” Армије БиХ.
Поновио је да СРК није узвраћао на ватру АБиХ уколико је то доводило становништво у опасност, односно “ако би колатерална штета надмашивала војну корист”.
Упитан да ли постоји подручје у Сарајеву на које његов корпус није пуцао, Милошевић је одговорио потврдно и навео је неколико примера. Генерал Милошевић негирао је да је циљ и задатак његовог корпуса био да заузме најбоље положаје који би омогућили поделу Сарајева током преговора на крају рата, премда му је тужитељка Еџертон предочила такво наређење више команде ВРС.
Сведок је идеју о војној подели града назвао “обичном глупошћу” и “бесмислицом”, оцењујући да би покушај њеног спровођења довео до “великих жртава и с једне и с друге стране”.
Тврдећи да је тек када се нашао у притвору Трибунала од Момчила Крајишника сазнао да је подела Сарајева била један од шест стратешких циљева РС, Милошевић је посведочио да му “никада нико није издао наређење” да “оствари борбене активности ради поделе Сарајева”.
На сугестију тужитељке да је линијом фронта 1994-95. град већ био подељен, сведок је узвратио да се “није радило ни о каквој подели, него – ко је где био, ту је и остао”.
Милошевић је остао и при тврдњи да је у Сарајеву било “275 команди” АБиХ, коју је тужитељка Еџертон оценила као претерану, служећи се документима муслиманске стране.
На Милошевићеву тврдњу да СРК није пуцао ни на једну од тих команди, које су биле смештене у “болницама, обдаништима, привредним објектима”, уколико из њих или околине није отварана ватра, тужитељка га је питала зашто их је онда уопште спомињао.
“Да бисте добили податак да је могућих циљева било безброј, а да је наш избор да се дејствује био само кад је угрожавана наша одбрана”, одговорио је Милошевић.
Милошевић ће сутра наставити да одговара на питања тужилаштва. Караџић је оптужен и за геноцид у Сребреници; прогон Муслимана и Хрвата широм БиХ и узимање за таоце “плавих шлемова” УН, 1992-95.
Извор: Вести
