Ненад Милкић је један од писаца новије и млађе српске генерације. У свом најновијем делу, роману „Кости”, који је светслост дана угледао 14. децембра, бави се страдањем Срба у Сарајеву, током деведесетих година прошлог века. Изразито болна тема о којој није било превише разговора у домаћој јавности, у протекле три деценије.
Студент медицине Жарко завршава студије у Москви када му јављају да му је цела фамилија страдала у саобраћајној несрећи. Не знајући куда да крене, он, син ратника, који је прошао обуку морнаричке пешадије и падобранску обуку, одлучује да се пријави као лекар добровољац за рат у Авганистану.
Књижевник Ненад Милкић, аутор романа „Последња стража“ и „Зов карауле“ добитник је Награде А.С.Пушкина за „ВЕРНОСТ РЕЧИМА И ДЕЛИМА“, коју додељује Савез писаца Русије – Градска организација Москва.
Читам ових дана књигу Ненада Милкића „Зов карауле“ о српским граничарима који су 1999. године на Кошарама бранили суверено парче српске земље, своју војничку част и заклетву и наш, српски образ.
Промоција књиге „Зов карауле“ одржана је у великој сали Библиотеке „17. септембар“ у Малом Зворнику. Посетиоци су разговарали са учесницима битке на Кошарама и искористили прилику да купе други део трилогије по цени коју сами одреде.
У књизи су описани догађаји везани за највећу битку модерне српске историје, Битку за караулу Кошаре, на југословенско-албанској граници вођеној за време НАТО агресије.
Нико није знао да се десио покушај копненог напада НАТО-а на нашу територију, док они који су томе били сведоци нису почели да говоре о томе. Нас су све време уверавали да тог покушаја није било…
Кад говориш о ратницима… говориш о крви, цела је Отаџбина натопљена с њом. О животима младим што су пали први, херојски штитећи породицу, дом.
Након великих промоција у Београду и Крагујевцу, одржаће се промоција књиге „Последња стража“ и у Малом Зворнику.
Дрхтиш ли несретна земљо када се њено име помиње? Сањаш ли народе мој дан повратка тамо, где српска нога годинама није крочила? Памтиш ли то име које тако гордо одјекује у мислима и срцу, које са поносом и славом проносише хероји који су гинули гледајући у њу – у караулу Кошаре?
Ноћас сам мајко ја сâм на стражи, у пустој ноћи без икога свог, ноћас ме њихов метак тражи, не брини мајко – чува ме Бог.
Питају ме многи зашто ја пишем о Кошарама? Гледају у мом правцу и не виде оно што ја видим.
Лутајући светом земљом, где одавно нема мира, пратио сам уске стазе, ловаца и пастира. Од људи сам склањао се, да зликовци ме не би чули, пут жеља доведе ме у ходочашће караули.
