Део новца од отмице бизнисмена Мишковића, на паркингу иза београдског хотела „Хајат“, један од отмичара Дејан Миленковић Багзи је лично предао Чедомиру Јовановићу. Багзи и Чеда изашли су из својих возила, руковали се, Миленковић је предао црну актен-ташну у којој су биле девизе. Све се одиграло муњевито.
Случај Вука Драшковића, новог лажног цара Шћепана, много је више клинички, а много мање четнички, те тако данас потврђује тезу да је Србија сигурна кућа и најбоља домовина популистичких хохштаплера без морала и стида.
Неколико дана пре атентата на Ђинђића српски обавештајци регистровали контакт који је са ЦИА и МИ6 остварио БНД. Немци су осетили да се нешто у Београду кува и покушали да заштите свог човека. Без успеха
Шпијуни морају да раде тајно, али морају и да буду потпуно независни у свом раду. Многи критичари служби и у Америци и у Европи закључили су да је до рата у Ираку дошло зато што шпијуни и њихови шефови нису имали довољно интегритета да се супротставе политичким амбицијама и плановима својих надређених.
Србија је изгледа и дан-данас на обавештајном казану Британаца, па и у овим месецима кусамо њихове одурне чорбе. Нарочито су се трудили око косметске чорбе од које чемо ускоро дуго бљувати, а можда и зарадити неко ново тешко обољење државе – рецимо иреверзибилни распад кроз финална грицкања наше територије и суверенитета.
Мајор Т. Д. је спреман да сведочи на суђењу Ратку Младићу и осталим оптуженима и докаже да су припадници француске DRM, која је била под контролом CIA и MI6, убили више од 4.500 људи
Међу именима оних који су задржали Ђинђићев новац су, и Чедомир Јовановић, Владимир Беба Поповић и Зоран Јањушевић. Ова тројица су, и учествовала у Ђинђићевом стрељању, а Чедомир Јовановић је предњачио у захтеву да Ђинђића треба убити што пре, па се понудио да лично осмисли и организује сценарио по којем ће касније премијер бити убијен.
У последње време је интензивиран притисак на бивше припаднике Јединице за Специјалне Операције, њихове породице и пријатеље, од стране непријатељских обавештајних служби које у Србији и Републици Српској несметано делују кроз разне невладине организације, политичке странаке, као што су ДС, ЛДП, Г17+, СПО, и странке националних мањина.
