Руски добровољац из рата на Косову и Метохији Алберт Андијев, поводом годишњице битке на Паштрику, казао је да није важно што је тада изгубио око, јер је сачувао срце и све док буде куцало – он ће бити уз српски народ.
Ноћ. Одавно је гаснуо и последњи сунчев зрак, уместо у постељу на положај морам поћ. И осећам самоћу. Проклети мрак…
Видовдан је дан свих наших дана, симбол части и бол наших рана, Видовдан је клетва и заклетва, Видовдан је и сетва и жетва…
Убаците у букваре, Љуту битку за Кошаре, Нека знају српски ђаци, Где су гинули јунаци…
Тог лета 1914. примише Срби велику борбу. И тад је био ултиматум и тад нисмо имали куд. И опет против пола света. Неколико дана Цер је био права буктиња. Неколико година касније, права костурница. Или више изгинулих Шваба ни више изгинулих Срба… Степа одбрани Цер… Србију ни тад не одбранисмо. Чекале су нас албанске гудуре…
Нестало је цв’јећа, мраз је пао тада, тек остаци ту су неких старих грана, слатки плод не руди, само трулеж пада, кише хладне лију тих јесењих дана…
Ова одлучујућа битка у Првом Светском рату одиграла се између 12. и 30. септембра. Учесници битке били су Краљевина Србија и Краљевина Бугарсака, а битка је остала упамћена и по великом броју жртава које је претрпела српска војска.
Промоција књиге „Зов карауле“ одржана је у великој сали Библиотеке „17. септембар“ у Малом Зворнику. Посетиоци су разговарали са учесницима битке на Кошарама и искористили прилику да купе други део трилогије по цени коју сами одреде.
У књизи су описани догађаји везани за највећу битку модерне српске историје, Битку за караулу Кошаре, на југословенско-албанској граници вођеној за време НАТО агресије.
Ноћ и тишину рафал пара, наступа чета са пуно жара. Немамо времена снове да снимо, одлазимо да се не вратимо!
Један од најславнијих и најпознатијих српских ратних подвига у Првом светском рату јесте освајање Кајмакчалана. Вест да је наша војска након изгнанства поново ступила на земљиште своје државе, одјекнула је широм света готово као и победе на Церу и Колубари.
Ни после 17 година од велике битке за караулу Кошаре, на југословенско-албанској граници, више од 100 погинулих хероја, цвета српске младости, нема никакав споменик и нико на овај дан се не сети да положи венац и цвеће за животе који су дали ови хероји за отаџбину!?
1. марта 2000. године, у жестоком боју у Аргунској клисури погинула је Шеста чета Псковских падобранаца. Погибија те целе чете потресла је и уздрмала читаву земљу. Тада, 2000. године много се писало о догађајима од 1. марта.
После победе на Церу 1914. године српска војска је по захтеву савезника прешла у Срем. Ту се одиграла мало позната битка
Последњи поход распетих, последња небеска војска, последњи јуначки строј, последња команда „за мном“, последњи лет орла, последњи српски бој!
Ова битка се изучава на светским војним академијама, а карактеристична је по томе што се једна мала војска супротставила једној великој сили и победила. Наш војник је победио храброшћу, војном тактиком и вештином. Познато је да је наш војник био храбар, дисциплинован и веома послушан, ево и једног примера те дисциплине.
