Ратни командант сахрањен без војних почасти: Пуковник за Наташу није опростио

На Бежанијском гробљу у Београду минулог викенда сахрањен је пуковник Ратко Шкрбић, војник и научник, ратни командант 15. бригаде ВРС

Ратко Шкрбић

На Бежанијском гробљу у Београду минулог викенда сахрањен је пуковник Ратко Шкрбић, војник и научник, ратни командант 15. бригаде ВРС. На његов изричит захтев, сахрана је обављена без војних почасти. Отишао је „ожучен“ на своју војску која га је спречила да априла 2014. представи српској јавности експертски налаз из Хага „о монтирању геноцида српском народу у Сребреници“, који је претходно јавно изнео на суђењу генералу Здравку Толимиру у престоници Холандије. Пуковник није могао да заборави својој армији што је дозволила да је тог 9. априла, како је говорио, уплаши писмо Наташе Кандић министра војног, који је потом наложио да се промоција књиге „Сребреничка подвала“ овог врсног научника, која је била заказана за 10. април, „откаже по хитној процедури“.

Ипак и без униформи и плотуна, на испраћају Шкрбићу поред родбине окупиле се стотине његових колега, без униформе. Војнички опроштај одржао је његов ратни друг генерал Петар Шкрбић.

– Са неколико професионалних официра у Команди бригаде и без имало правих официра у батаљонима, он је успешно командовао Бихаћком бригадом од 1993. до 1995. Сам се борио са многобројним проблемима и савладавао их на вешт начин у бригади чија је старосна структура бораца била можда најнеповољнија у ВРС – подсетио је на ратовање преминулог колеге Шкрбића.

Пуковник Шкрбић је после рата, у Школи националне одбране, био шеф Катедре за војну стратегију и ратоводство. Ипак, његов најзначајнији научни рад објавио је у судници Хашког трибунала као експерт одбране на процесу генералу Толимиру због наводног геноцида у Сребреници. Користећи искључиво документа тужилаштва математички је показао да број убијених у Сребреници јула 1995. ни случајно не може бити између 7.000 и 8.000, а да су тужилаштво и суд „аљкави, злонамерни и математички неписмени“.

Урадио је пуковник две анализе кретања житеља Сребренице. У првој, он се бавио судбинама оних који су преживели јул 1995, док је у другој пратио судбине ратних заробљеника 28. дивизије Армије БиХ, који су према тврдњама тужилаштва накнадно убијени. У обе ове анализе, бројкама, детаљно је оповргао дотадашње пресуђене бројеве жртава.

Последице у Хагу су биле да су у два судска већа која су пресудила генералу, од шест судија чак троје „имали издвојено мишљење“. Судија Нијамбе је у првостепеном поступку тражила да се овај ослободи. У другостепеном, судија Миндуа „није видео“ удружени злочиначки подухват, а судија Антоанети у коначној пресуди је рекао да „он не зна ко је наредио геноцид“. Толимира то није спасло у другостепеној пресуди, али је суд признао своју грешку и број наводно стрељаних, априла 2015. „свео“ на 4.970.

– И ту су украли 1.000 људи – рекао је тада Ратко Шкрбић, анализирајући ову пресуду Толимиру.

И када је пуковник Шкрбић требало да своју студију, преточену у књигу „Сребреничка подвала“, изнесе у Београду 10. априла 2014, Наташа Кандић, тадашња директорка Фонда за хуманитарно право, писала је тадашем министру Небојша Родић „да се не вређају жртве Сребренице“, који је, како је касније испричао и Шкрбићу, „наредио да се промоција у Дому војске откаже, дан пред одржавање“. Шкрбић је узалуд објашњавао пуковнику који му је пренео „наређење“ да су они официри заклети да бране част, истину и слободу свог народа.

REP-2016-04

СТАН ПО ПРОПИСУ

Породица пуковника Шкрбића је и даље у службеном стану на Бежанијској коси, мада су у новембру 2015. добили кључеве „коначног решења“.

Кажу, то га је убило.

Да би се уселио у нови стан, морао је свој службени да „врати у стање како налажу прописи“. Да би то урадио, месец пре доделе кључева морао је да се исели са породицом „да кречи, фарба, гитује“.(Није му помогло ни то што је био болестан од канцера.) Пошто је и то урадио, када је у новембру дошао у нови стан и видео како изгледа, одбио је кључеве док се не доведе да буде „по прописима“. Пуковник је 10. маја умро „од срца“ на ВМА а породица чека на стан….

НИЈЕ РЕЧЕНО

На сахрани Ратку Шкрбићу није било пригодно да се каже: Свађао се он са Ратком Младићем жестоко о многим стварима, а највише око тога што га из Бихаћа гађају српском муницијом. Два пута током рата из војнички безизлазне ситуације на Бихаћу звао је супругу Светлану „да пољуби синове јер он сутра иде…“

 

Новости




1 коментар

  1. Б

    У Србији прилике су таке бабе славе презиру јунаке.Морамо сви да се ујединимо и да докажемо да је Сребрница велика лаж,већ сам писао и за мајке Сребрнице.По њима у Сребрници нико није умро природном смрћу и нико није погинуо у борбама.Како то да једна нво може да одлучује ко може ако не да врши промоцију књига.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *