Неопходна рехабилитација ЈСО

Пише: Томислав Ловрековић, Председник удружења „Покрет“

Акција „Сабља“ и ванредно стање после убиства премијера Ђинђића, оно што Зоран Живковић и читава досманлијска структура и данас представљају као низ фантастичнх акција и одлука, понос и дику, послужила је истовремено и за прогон стотина политичких неистомишљеника и обрачун са криминалцима невољним да раде за одређене структуре.

Braco-moja-JSO-Jedinica-Crvene-beretke

Звучи апсурдно, али стоји чињеница да се злоупотребљена држава, обрачунала тада и са самом државом: жигосан је сваки припадник Јединице за специјалне операције и кроз невиђену хајку, медијску хајку, тај елитни састав представљен је као разуздани олош под оружјем. Након распуштања ЈСО, стотине и хиљада оних који су часно носили црвену беретку служећи Србији, деградирани су, понижавани и наставили живот са метом на грудима и крстом на леђима, уместо са орденом на грудима.

Томислав Ловрековић

Томислав Ловрековић

Уместо да животне приче многе од тих момака, које су у поступцима водили част, патриотизам и професионалност, буду исписане у страницама какве збирке великана, преписане су из „Све ће то народ позлатити“.

Дакле, да резимирамо: након што је низом квислиншких одлука војска у складу „усаглашавања“ са НАТО-ом сведена на ниво ловачког друштва, полиција осиромашена и доведена пред просјачки штап, жандармерија окрњена насилним кадровским променама и подметнуим аферама, избачен је и ЈСО, последњи бедем одбране у који народ има поверење, а од којег непријатељ има страх.

Сви услови за несметано функционисање колонијалне власти и криминалне радње су тако остварени, јер НАТО јуришници и домаћи издајници не „ударају“ на кочоперног младића, већ на немоћну старицу неспремну да се брани.

Зато Покрет, као друштвено одговорна, патриотски оријентисана и националној доборобити посвећена организација, инсистира не само на поновном формирању Јединице за специјалне операције као институције од огромног безбедносног и статусног значаја, већ и на потпуној рехабилитацији стотине њених чланова који нису имали везе са криминалним активностима.

И, за крај, питање о којем сви морамо мислити: када назови „избеглице“ и прикривени џихадисти крену да машу Калашњиковима као у Паризу, разносе се као у Анкари или силују као у Келну, ко ће те бранити: Зоран Живковић из свог винограда, његов политички побратим Александар Вучић (редовни корисник истог тог винограда) или момци који су са химном на уснама и грбом у срцу гинули за Србију 20 година?

 

Ослобођење




3 коментара

  1. Dule Arnautovic

    Odusevljen sam pesmom Jednom Vuku.
    Napisao Vuk 3
    Pesma dodiruje duse ponuzenih i budi nadljudska osecanja .
    Svaka cast. Ostao sam bez reci.
    Pozdrav od obicnog i ponizenog coveka.

  2. zoran

    Рехабилитација свима њима. Нека буду инструктори. Сви Срби и Српкиње морају да буду војно обучени и оспособљени што је више могуће, без обзира на године и пол.Како се одвија ситуација у региону, сукоби нам тек предстоје и обученост је једини начин да могуће жртве сведемо на најмању могућу меру.Околне земље, историјски непријатељи Србије, већ у потаји показују територијалне претензије.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *