Људмила Павличенко – најпознатија жена снајпериста у светској историји

Људмила је била совјетски снајпериста са потврђених невероватних 309 убијених нациста. Одликована Лењиновим орденом и орденом хероја Совјетског Савеза.

Ljudmila Pavlicenko

Павличенкова је послата на фронт где је како каже „била свесна да је њен задатак да пуца на људска бића. У теорији је то било уреду али знала је да ће стварност бити сасвим другачија.“

ludmila-pavlichenko-zena-snajperistaПрви дан на бојном пољу нашла се близу непријатеља и парализована од страха. Није имала снаге да подигне своје оружје, пушку Мосин – Нагант 7,62 мм са оптиком. Млади руски војник је стајао поред ње и пре него што су заузели положај, пуцањ је одјекнуо и немачки метак је усмртио њеног пријатеља. Тај моменат је покренуо. „Био је тако диван и весео момак и био је убијен поред мене. Након тога, ништа ме није могло зауставити.“

Прва два од укупних 309 убистава је постигла током тог дана када је усмртила два немачка скаута. Павличенкова се борила у Одеси и Молдавији где је постигла већину својих погодака, у којим се налазило и стотину официра. Немачка напредовања су њену јединицу натерала на повлачење у Севастопољ на Кримском полуострву.

two-word-argument-for-women-on-combat-lady-death
Чак и Немци су знали за њен „резултат“. Наводно су покушавали да је придобију поруком преко разгласа: „Људмила Павличенко дођи код нас. Даћемо ти много чоколаде и постаћеш официр.“ Када то није успело кренуле су претње: „Нећеш нам побећи, када те ухватимо, растргнућемо те у 309 комада!“

Како су бројке расле добијала је све опасније задатке укључујући и онај најопаснији – контраснајперисање.

Оно је подразумевало дуеле са нацистичким снајперистима, које она никада није изгубила и у којима је забележила 36 убистава. „Лов“ би трајао данима и ноћима, у једном случају три дана које је она описала као „најнапетије искуство у животу“ у коме је била потребна надљудска издржљивост и снага воље јер се у једном положају знала задржати 15 до 20 сати. „На крају“ рекла је за свог нацистичког прогонитеља, „направио је један покрет превише.“

Поштанска маркица са њеним ликом – „Нисам осећала компликоване емоције поводом убијања нациста. Једини осећај је био велико задовољство које осећа ловац када убије грабљивца.“

Поштанска маркица са њеним ликом – „Нисам осећала компликоване емоције поводом убијања нациста. Једини осећај је био велико задовољство које осећа ловац када убије грабљивца.“

У Севастопољу се борила осам месеци окружена бројнијом немачком војском. „Косили смо хитлеровце као жито“. У мају 1942. ратно веће је похвалило због 257-ог убиства. Тада је обећала да ће направити још више. Обећање је испунила.

Рањавана је четири пута, имала је психичке трауме услед честих бомбардовања али је ипак остала у борбама. Повукли су је из борбе, када је њен положај бомбардован а она погођена гелером у лице. Након тога обучавала је нове снајперисте.

У Вашингтон стиже 1942. са мисијом да прикупи америчку подршку и оствари Стаљинов план отварања „другог фронта“ у Европи. Очајнички му је била потребна инвазија западних савезника, која би поделила Немачке снаге и смањиле притисак на Совјетске трупе.

Поштанска маркица са њеним ликом – „Сваки нациста који остане жив ће убијати жене, децу и старе. Мртав нациста је безопасан, тако да када убијам нацисте, ја спашавам животе.“

Поштанска маркица са њеним ликом – „Сваки нациста који остане жив ће убијати жене, децу и старе. Мртав нациста је безопасан, тако да када убијам нацисте, ја спашавам животе.“

Посетила је председника Френклина Рузвелта, и постала први совјетски грађанин у Белој кући.

Током своје посете, упознаје Еленор Рузвелт која је позива на обилазак Америке како би са американцима поделила своја искуства и грозоте које су се дешавале.

У свом говору у Чикагу пред једним великим скупом, изјавила је: „Господо, имам 25 година и убила сам 309 нацистичких окупатора до сада. Зар не мислите, господо, да сте се предуго сакривали иза мојих леђа?“ Речи које су изазвале снажну подршку.

Еленор и Људмила су развиле снажно пријатељство током заједничких путовања. По повратку у Русију Људмила завршава своје образовање и постаје историчар.

15 година након сусрета са Павличенковом, Еленора Рузвелт је обилазила Москву. Због хладног рата сваки корак је био испланиран и помно праћен, али Еленора је била истрајна у једном захтеву – да посети Људмилу. Када су се среле у њеном стану, причале су формално док Људмила није пронашла изговор да одведе Еленору насамо у спаваћу собу и затвори врата. Сакривене од знатижељних очију Павличенкова се бацила у загрљај старој пријатељици плачући и смијући се, срећна што је види.

Ljudmila Pavlicenko i Eleonor Ruzvelt
Људмила Павличенко и Еленор Рузвелт

У продукцији „20th Century Fox Russia“ снимљен је епски биографски филм који је животна прича младе Људмиле Павличенко.

Магацин




3 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *