НАТО агресија – 20 година погрома
Свакога Србина боли, све и бомба што паде, „шта смо коме скривили, зашто нам ово раде?”
Свакога Србина боли, све и бомба што паде, „шта смо коме скривили, зашто нам ово раде?”
Ништа ново – био би пресједан: да се Србин ослободи један. Осим када начисто побјели: о дабогда ракови их јели!
Сулудо би било опростити њима… боље да ме одмах живи огањ спали! То је ко да правим пакт са ђаволима што су народ тукли и терорисали!
Срце нам се у грудима кида, што у чет’ри смјестише те зида, све би куге на тебе да свале, ал’ истина зна се, генерале!
Док шиптари и усташе, крволоке силне славе, од хероја својих, Србљи, окретосте своје главе…
Узех перо, Бога ме срамота, Не постоји песма за Пилота? Опево сам Ратка и Споменка, Зашто не бих Павловић Миленка…
Ширио је ветар зов линча и хајке, све ближе се чула галама хушкача. Нисмо дали псима до рањене мајке, борио се чопор срцем против мача.
Данас је Дан злочина над нама. И јуче је био. И дан пре јуче… Чему ли нас уче? …дотле брат нас коље и комшија туче.
Док куцам на глува врата, са Бадњаком у рукама, вечерњега Светог сата, дочекујем себе сама…
Кораци тешки као олово, Београд, Приштина, пут за Косово. Место страдања где све је почело, било је наше и биће поново…
Опет на нас крећу хорде црне, Па облаци усред зиме грме, Не чује се плач Српске нејачи, Ој, Европо од срамоте плачи…
Ево јутрос пробудих се, И наоштрих, врх свог пера, Да поздравим тебе брате, Из далеког Манчестера…
Једном ће морати свако да схвати, Шта значи Српски војник бити, Војничку реч шта значи дати, За њу гинути, за њу убити…
Педесет и шест је пука, кренуло у сусрет сили, сви пратили пут барјака, који су се вијорили.
Ти бејаше тамо где стајат не мога’, Пленећи силином сребрних комета. Све су моје жеље нап’јале се твога Громовнога мора, опојна скарлета…
Дижи се стари! Време је так’о да војска ћути, Потајно чека појаву твоју, Плаши се оног што сама слути, Да нема добољно части у строју…
Нису мени тешке букагије, ни мемљиви зидови ћелије, нису мени тешки казамати, није мени тешко робовати…
Сањао сам ћуприју на Дрини, Мехмед пашу, како добра чини, сетио се свога завичаја, не да Дрини Србе да раздваја…