Последњи бој Чопора
Кораци тешки као олово, Београд, Приштина, пут за Косово. Место страдања где све је почело, било је наше и биће поново…
Кораци тешки као олово, Београд, Приштина, пут за Косово. Место страдања где све је почело, било је наше и биће поново…
Опет на нас крећу хорде црне, Па облаци усред зиме грме, Не чује се плач Српске нејачи, Ој, Европо од срамоте плачи…
Ево јутрос пробудих се, И наоштрих, врх свог пера, Да поздравим тебе брате, Из далеког Манчестера…
Једном ће морати свако да схвати, Шта значи Српски војник бити, Војничку реч шта значи дати, За њу гинути, за њу убити…
Педесет и шест је пука, кренуло у сусрет сили, сви пратили пут барјака, који су се вијорили.
Ти бејаше тамо где стајат не мога’, Пленећи силином сребрних комета. Све су моје жеље нап’јале се твога Громовнога мора, опојна скарлета…
Дижи се стари! Време је так’о да војска ћути, Потајно чека појаву твоју, Плаши се оног што сама слути, Да нема добољно части у строју…
Нису мени тешке букагије, ни мемљиви зидови ћелије, нису мени тешки казамати, није мени тешко робовати…
Сањао сам ћуприју на Дрини, Мехмед пашу, како добра чини, сетио се свога завичаја, не да Дрини Србе да раздваја…
Отеше ми њиве и шумарке, и гробове мојих прадедова, отеше ми све светиње српске, душа ми је празна без Косова…
Ој, Призрене, рано са Косова, кол’ка беше земља Душанова. Сећаш ли се четрнаестог века, ’еј прошлости славна и далека…
Ој, Србине, шајкаче ти твоје, гробови ти свуд’ расути стоје, све од Цера до Крфа и Вида, жртво вечна, белосветских гњида…
Васкрснимо Браћо моја, сви храбри Вукови, нек вас редом Бог све Благослови, нека се јаја од Великог петка, црвене ко Црвена беретка!
Ратовао, веровао, чувао и бранио… Зао га је свет ранио и забранио… Падао је и устајао али никада није посустајао… Штитио нејач и свој чопор, остаде укус горак и опор…
Један по један храбри вук, одлази сам у мрклу ноћ. Завијање се његово претвара у хук, и тело његово губи моћ!
Зашто си мајко у црнини, жив сам, погледај, не брини… Ево ме на јутрењу у Самодрежи, то само тело пред тобом лежи…
Документовани роман „Беле рукавице – сатирање Србије“, већ од првих редова даје до знања да пред собом имамо необично и веома квалитетно штиво. Писац овог дела Љубиша Павловић нас врло спретно и са умећем уводи у причу једног обичног, малог човека у време великих превирања и политичких дешавања који су историјски обојили не само то време, већ из корена променили животе људи у Србији.
Ноћ. Одавно је гаснуо и последњи сунчев зрак, уместо у постељу на положај морам поћ. И осећам самоћу. Проклети мрак…
Ова пјесма Браћо моја драга, овог дана путује до Хага, највећему од свих Генерала, којег мајка Србија је дала!