Тужан ходам крајевима знаним, и питам се има ли овде Бога, Терају ме да се себе срамим, себе самог и народа свога. Оријентир ми брдо и речица, вучју стазу шума је сакрила, знам где је пашњак и пречица, али не познам где је кућа била.
Метохијским улицама, вук сабласно ноћи вије, око четри прије зоре, туд свеједно проћи није. Куда ови момци крећу? Да л' је јава ил' је санак? У ваздуху осећа се да крвави биће данак...
Манастир Драговић подигнут у Далмацији 1395, je због хидроелектране Перућа потопљен вештачким језером 1959. заједно са оближњим гробљем. А онда је деведесетих година изронио из блата, о чему говори изложба Миодрага Кркобабића „Ништа лично“
Велики руски филмски аутор о снажним осећањима која има према нашем народу, имунитету који губимо, Украјинцима изгубљеним и за свет и за Европу, савести и моралу ... Као Словени волимо да маштамо и сањамо и лоши смо ђаци историје јер брзо заборављамо увре
Дрхтиш ли несретна земљо када се њено име помиње? Сањаш ли народе мој дан повратка тамо, где српска нога годинама није крочила? Памтиш ли то име које тако гордо одјекује у мислима и срцу, које са поносом и славом проносише хероји који су гинули гледајући у њу - у караулу Кошаре?