Поход распетих
Последњи поход распетих, последња небеска војска, последњи јуначки строј, последња команда „за мном“, последњи лет орла, последњи српски бој!
Последњи поход распетих, последња небеска војска, последњи јуначки строј, последња команда „за мном“, последњи лет орла, последњи српски бој!
Синови добри издате мајке, јунаштво се Ваше сад не цени више, издајници ови на власти што су, заједно Вас с’ мајком „низ воду пустише“…
Пусти коју сузу нек кане низ лице, исплачи се Ацо за три Сребренице, на повратку само у Кравицу сврати, у моје се име немој сагињати…
Душко Маричић, што га Гумар зову, јунак силан без мане и страха, газио је храбро када је требало, стазама победе, пепела и праха…
Тужан ходам крајевима знаним, и питам се има ли овде Бога, Терају ме да се себе срамим, себе самог и народа свога. Оријентир ми брдо и речица, вучју стазу шума је сакрила, знам где је пашњак и пречица, али не познам где је кућа била.
Сетимо се оних ратних дана, Сетимо се храброг капетана, Сетимо се Крајине и Книна, Сетимо се храброг српског сина…
„Једнога дана кад будеш рањен“, овако почиње заклетва главна, којом се клела команданту своме, некада србска ЈЕДИНИЦА славна…
Не спуштај поглед, пред судбином својом, Ти који се ниси ни смрти бојао, него си храбро пред ЧОПОРОМ својим, у прошлом вијеку јуначки стајао…
Питаћу те нешто, моралисто лажни тебе који с нашим душманима стојиш, ти си на слободи, а Вук је у апсу од помисли на њег’ да ли се још бојиш?
Метохијским улицама, вук сабласно ноћи вије, око четри прије зоре, туд свеједно проћи није. Куда ови момци крећу? Да л’ је јава ил’ је санак? У ваздуху осећа се да крвави биће данак…
Манастир Драговић подигнут у Далмацији 1395, je због хидроелектране Перућа потопљен вештачким језером 1959. заједно са оближњим гробљем. А онда је деведесетих година изронио из блата, о чему говори изложба Миодрага Кркобабића „Ништа лично“
Дођи опет царе силни, велика је на Нас мука, Бог сам знаде како би Нам, добро дошла Твоја рука…
Зов одјекну седам пута, кроз планину пусту ову, а са друге стране брда, и његови њега зову…
Велики руски филмски аутор о снажним осећањима која има према нашем народу, имунитету који губимо, Украјинцима изгубљеним и за свет и за Европу, савести и моралу … Као Словени волимо да маштамо и сањамо и лоши смо ђаци историје јер брзо заборављамо увре
Дрхтиш ли несретна земљо када се њено име помиње? Сањаш ли народе мој дан повратка тамо, где српска нога годинама није крочила? Памтиш ли то име које тако гордо одјекује у мислима и срцу, које са поносом и славом проносише хероји који су гинули гледајући у њу – у караулу Кошаре?