Кукавичка одбрана и „херојско“ прихватање кривице Драгољуба Ојданића

Генерал „чисте савести“ врло брзо после помпезног повратка из Хага – уз слављеничке трубе, рођаке и земљаке из родног села Равни, које изнедри таквог „колоса“ и „јунака“ – почео је неочекивано да се појављује у средствима информисања и да прича своју причу о догађајима из последњег рата, о својим заслугама, одбрани истине, и вољене земље у Хагу.

Нас неколицина његових колега и сабораца гледали смо његов дочек на аеродрому „Никола Тесла“.

На наше изненађење величанствени дочек овог „јунака“ протекао је без драгих му колега, генерала и најближих ратних другова, а пре свих: Марјановића, Димитријевића, Ћурчина, Пантелића, Васиљевића, Гајића и других.

Није га „издао“ само пријатељ, генерал Фаркаш. Није било никог ни из Клуба генерала и адмирала, као ни представника државних органа Србије.

Гледамо и чудимо се: зар овакав „јунак“ и генерал „чисте савести“ није заслужио ни да му држава, за коју се „борио“ ода признање, и пошаље, бар, један од оних неисправних „Фалкона“ по њега, тек да одржи, какав такав ниво, са суседима?!

Неколико дана пре доласка генерала са највише звездица, неки добро информисани људи који познају прилике у Хагу причали су да се генерал последњих дана боравка у притвору у том холандском граду буквално разболео очекујући да ће владин авион, ипак, доћи.

Кажу, разболео се и због проблема око организације сопственог дочека, а посебно је био забринут да ли ће га „дочекати“ представници Образа, радикали, Наши, Покрет 1389, и други.

У Хагу је, као прави домаћин, купио прасиће за колеге које нису „радили“ као он и нису имали „срећу“. Хтео је „чисте савести“ да их нахрани прасетином, опрости се и остави их да и даље робијају.

Изненадио се када је видео да његову прасетину, из пристојности, једу само колеге Хрвати, и тројица Срба. Осталим Србима, „од среће“, није било до његове прасетине.

Тако је наш колега стигао редовним авионом. Храбро се гурао са осталим путницима, на аеродрому је изљубио најближу родбину и раздрагане сељане који су, како су јавили извештачи, успели, с тешком муком, да стану у два аутобуса.

Било нам је мило што је генерал „чисте савести“ одржао надахнут говор, сам себи, за своју добродошлицу. Скромно је исхвалио прво себе, а затим искритиковао институцију са којом се нагодио и прихватио кривицу и која га је, пре времена, пустила кући.

Озбиљно је испрепадао, ни кривог ни дужног, „јадног“ Кларка, и тако присутну масу бацио у транс. Људи су почели прво да певају, затим кличу „јунаку“, и на крају да плачу.

На памет нам је пало да Ојданић Кларку вероватно „враћа лоптицу“, што је, својевремено, у једној својој изјави, о њему рекао:

„Када је о Ојданићу реч, схватио сам да разговарам само са ‘формалном фигуром’ – особом која је довољно амбициозна да жели тај посао, али можда не довољно паметна да поставља превише тешка питања“.

…А онда се у његовој близини појавио генерал Геза, румен у лицу. Понадасмо се да ће одржати пригодну беседу и у њој поновити делове свог незаборавног сведочења пред судом у Хагу. Очекивали смо да ће тако цео српски народ од њега чути да је Ојданић за време агресије НАТО био начелник штаба „непостојеће Врховне команде“ (ВК) али да није командовао.

Штавише, начелник тако високе команде, није знао шта се догађа. Није био информисан. Неко је од њега крио информације нарочито о догађајима на КиМ.

Због тога, он није ништа крив. Команданти га нису извештавали о стању на терену, а он „није могао“ да напусти командно место „Караш“. Рекао је Геза у свом сведочењу речи које ће, вероватно, остати записане у војним часописима – да генерал Ојданић није крив због свог незнања.

Произилази, по Гези, да су криви неки тамо други. Вероватно они што седе поред њега, у судници.

Штета је што на дочеку није био присутан и „дежурни“ војни експерт, наш професор, генерал Радиновић, да допуни Гезу и потврди своју експертизу: да је Ојданић био „седећи“ начелник штаба ВК и да због незаменљивости и опасности да би могао да изгуби главу од НАТО бомби није смео да напушта „Караш“. Сигурније му је на 160 метара под земљом, него изнад. Посебно је нагласио да ни по коју цену, није смео да иде на КиМ. Експертиза је прихваћена од тужилаштва, без обзира што сви ми, који се мало разумемо у војна питања, нисмо ништа разумели, иако смо пажљиво пратили јавни пренос суђења косовској петорци, из Хага.

Разумели смо и да се генерал, све време суђења, потпуно „чисте савести“ бранио да није крив, јер ништа није знао, и да су за све криви други.

Због тога смо били потпуно збуњени када је Ојданић прихватио кривицу и опет чисте савести рекао:

„У потпуности прихватам налазе из пресуде…“.

Били смо збуњени јер нисмо разумели шта је прихватио наш саборац све док му на том гесту, први, није честитао, лично, косовски премијер Тачи.

Схватили смо да је то много важно, пре свега и за њега, за све погинуле припаднике војске и МУП-а, за погинуле цивиле, и да је од историјског значаја за нашу земљу.

Због тога смо очекивали да ће се држава побринути да достојанствено дочека генерала и да неко од највиших званичника објасни обичним људима од каквог је значаја овај „јунак“ за нашу земљу. Људи би тада разумели, и због чега је добио од државе највиши генералски чин, и то у рату, па Орден слободе, велику кућу на Дедињу, у комшилуку Јованке Броз. Сазнали би да је све то добио за „изузетно“ командовање ВЈ у одбрани отаџбине, из склоништа, наравно, дубоко под земљом, и да то није било нимало лако.

У последњем тренутку, на дочеку на аеродрому, поред генерала појавио се човек, за кога смо помислили да је изасланик некога из државног врха. Зову га Сава. Као дугогодишњи сарадник Министарства одбране и човек од изузетног поверења, слављеник који је дуги низ година био задужен за прибављање и куповину станова, кућа и гаража за потребе ВЈ. Његово присуство, уз само раме генерала, према нашим проценама, указивало је да је потенцијални изасланик државе. Али он се само сликао поред пријатеља, и ништа.

Када смо се већ помирили са чињеницом да ће се величанствени дочек завршити само речима слављеника, десило се нешто што нас је шокирало: весели повратник еврима је почео да кити трубаче.

Када смо помислили да је после неколико дана са дочеком све завршено и да „ратник“ иде на заслужени одмор, он је почео да се појављује у писаним медијима и да неупућеним и неинформисанима објашњава како је упорним, свакодневним петнаесточасовним радом и памећу успео да одбрани себе, војску и државу, и нађе се на слободи, за разлику од осталих колега, који нису радили као он и да су због тога и даље у притвору.

Поводом оваквих Ојданићевих поступака окупили смо се и одлучили да се огласимо у јавности и да укажемо да још има добро упућених из ВЈ, којима је засметало што генерал „чисте савести“ не говори чисто и истинито или, боље рећи, што после свега шта је радио, или није радио, гура прст у око бившим колегама, који знају и другу истину. Решили смо да детаљније „прочистимо савест“ заборавном колеги, до јуче нашем саборцу.

Свесни да треба пуно простора да би се анализирала „чиста савест“, усредсредићемо се на најважније догађаје и чињенице.

Прво: Године 1998. генерал Ојданић је, до смене Перишића у новембру месецу, био заменик начелника Генералштаба (ГШ). Други човек у ВЈ. Све док није примио дужност од Перишића, жалио се да га овај игнорише, да му ускраћује све информације, укључујући и Оперативни извештај ГШ; да он не зна ништа о догађајима на КиМ; да није информисан о тешким борбама против ОВК.

Такву причу причао је и многима од нас који знамо да су то лажи и да се за своје неангажовање крије из те приче.

Поставља се питање: како други човек у ВЈ нема приступ информацијама и ко то може да му ускрати?

Како он, коме је потчињен Оперативни центар (ОЦ) ГШ, не добија оперативне извештаје (ОИ)? И на крају, због чега није користио примерак ОИ из ОЦ ГШ да се информише о догађајима у јединицама ВЈ?

Увек смо размишљали да ли може неко, на тако високом положају, да долази на посао, прима плату, ћути и трпи „тортуру“ претпостављеног?!

Да све буде чудније, Ојданић је био члан Колегијума НГШ који је сваке седмице, анализирао стање у јединицама ВЈ, а посебно о стању на КиМ. На тим колегијумима он је морао да чује информације о противтерористичким борбама на Косову.

И на крају, Ојданић је као заменик НГШ руководио радом колегијума ГШ, када је Перишић био одсутан, о чему постоје бројни записници.

Друго: Током 1999. године, до почетка агресије на СРЈ, Ојданић на новој дужности командује ВЈ и у току је свих активности.

У првој половини јануара издаје Директиву З.А и ПБ и ПВО за предузимање мера за спречавање довођења бригаде НАТО из Македоније на КиМ, ради извлачења припадника ОЕБС-а. Директива подразумева да З.А и Приштински корпус, предузму мере за спречавање изненађења од упада снага НАТО; обезбеђење државне границе и војних објеката; обезбеђење проходности комуникација ка зонама одбране; поседање положаја одбране; разбијање ОВК и спречавање уласка бригаде НАТО на КиМ.

Све би било нормално да на КиМ нису били посматрачки тимови ОЕБС-а, а војска враћена у касарне из којих није могла да излази без одобрања, и да се креће по КиМ без пратње. Сваки излазак или покрет јединица ВЈ, без одобрења ОЕБС-а, представљао је кршење Споразума са ОЕБС.

Суочен са оптужбама у Хагу да је ВЈ кршила Споразум до почетка агресије, Ојданић се бранио да није знао за то, да није добијао информације из ПрК (Приштинског корпуса) и З.А, и да он није крив за то. Без обзира што постоје наредбе, које је он потписао, за долазак јединица на КиМ, што је представљало кршење Споразума са ОЕБС, он је упорно негирао да је за то одговоран.

Треће: Одмах по отпочињању агресије на СРЈ формирао је Врховну команду и Штаб ВК. Ове институције нису предвиђене Уставом СРЈ, законима о одбрани и ВЈ, као ни важећим борбеним правилима. То су биле класичне параинституције без икаквог упоришта, а формирао их је Ојданић без посебног наређења и упутства.

Председник Милошевић је постао Врховни командант, а Ојданић самозвани Начелник штаба ВК. До данас још нико не може да објасни шта је чинило ту фамозну Врховну команду, који је био њен састав, и какве су биле надлежности.

Ту вратоломију урадио је Ојданић да би себи дао на значају. Постао је Начелник штаба ВК и Заменик ВК, без обзира што нема ни једног упоришта у Уставу и законима.

Према тада важећем Уставу, ГШ ВЈ у рату постаје оперативни орган Врховног Савета одбране, а НГШ Ојданић главни оперативац ВСО. Формирањем пара команде-ВК и пара штаба ВК, учињен је својеврстан војни удар на државне институције СРЈ које су у рату потпуно маргинализоване и ускраћено им је уставно право да учествују у одбрани земље.

Поставља се питање какво су место, улогу и задатке, имале савезне институције: Савезна Скупштина; Савезна Влада са својим министарствима за одбрану, финансије, телекомуникације, информисање, саобраћај?

Шта је у рату био председник Већа Република у Савезној Скупштини, који по Уставу замењује председника СРЈ?

Шта је био председник Савезне Владе? Шта је био председник Владе Србије…?

Шта би се десило, да је у агресији погинуо предсеник СРЈ?

Према Ојданићевој замисли, он би постао Врховни командант. У вези са овим проблемом, који је потпуно незапажено прошао у току агресије, а и данас, генерал Ојданић је потписао сва наређења, око 1.000, у вези са употребом снага одбране, за време агресије. Потписао је сва наређења у име Врховног команданта, а председник Милошевић је потписао само једно и то као председник СРЈ, у вези са предпочињавањем МУП-а Р. Србије ВЈ, а не као Врховни командант.

Што је за нас војнике било важно, Ојданић је потписао и Директиву за одбрану земље, највиши документ у области одбране, уместо Врховног команданта, иако није његов формацијски заменик и не постоји писмено овлашћење да Милошевић преноси то овлашћење на Ојданића.

Па и у том случају, Директива мора да, у меморандуму, носи назив: Врховна команда, а не Штаб ВК, а у потпису – Врховни командант С.Милошевић, а пре потписа, клаузула „за“ или „по одобрењу“, и потпис Ојданића.

Овакве злоупотребе функција и овлашћења у војној субординацији и хијерархији, уносили су конфузију и реакцију команданата Стратегијских групација.

Без обзира што је све ово злоупотреба положаја и функција и што представља кривично дело, не би било „важно“ да Ојданић своју одбрану у Хагу, а што се могло пратити, директно или преко интернета, није заснивао на доказивању да он није командовао Стартегијским групацијама и да су команданти ових јединица били директно потчињени Врховном команданту Милошевићу и од њега примали задатке, што је, „војни експерт“ генерал Радиновић, упорно покушавао да докаже.

Генерал „чисте савести“ упорно је доказивао да није добијао извештаје из јединица, односно З.А и није знао шта се догађа на терену. Без обзира што постоје бројни докази да су из јединица са КиМ у Штаб ВК сваког дана слати сви извештаји које је ШВК тражио: борбени; обавештајни; извештаји органа безбедности; о моралу и информисању; о раду правосудних органа; по позадини; по вези; ванредни борбени и други… Ојданић је упорно покушавао да докаже да ништа није знао.

По његовом наређењу, борбени извештај је директно у ШВК слала и команда ПрК, што само потврђује да се није могло догодити да у извештајима буде манипулација, селектирања информација, или прикривања.

Без обзира на то, Ојданићева одбрана припремала је сведоке да лажу у његову корист, што је случај са генералом Гезом, који је поред већ реченог сведочио да орган безбедности З.А. од почетка агресије није више достављао извештаје Управи безбедности ШВК, већ да су подаци о безбедности слати у склопу редовних БИ.

То је обична лаж, којом је одбрана Ојданића саму себе демантовала, и увела их као доказе.

Неистине су говорили и генерали Димитријевић и Васиљевић, да је команда З.А ускраћивала информације ШВК и заобилазила ланац командовања. Међутим ни један од њих није могао да наведе конкретан пример или доказ за своје тврдње, па се десило да два најинформисанија човека у ВЈ лажу и немају доказе.

Да све буде трагикомично, једино ови, челни људи Управе безбедности ШВК, немају извештаје о обиласку јединица, које су дужни да доставе контролисаној јединици, јер су „уништени“ у бомбардовању и једино они немају писане трагове о својим тврдњама.

Четврто: У вези са Директивом за одбрану, интересантно је да је ШВК израдио и доставио овај документ тек 10. априла 1999. године, а коначна верзија ступила је на снагу 12. априла 1999. године.

То значи да је ВЈ бранила земљу без Директиве за одбрану 21 дан, јер се Директива из јануара 1999. године односила само да З.А и ПБ и ПВО, за ограничене задатке. И док су се јединице З.А, а пре свих ПрК, браниле на КиМ и југу Србије, јединице 1. и 2. Армије су до краја априла 1999. године изводиле групне тренаже и командантска путовања. То су облици мирнодопске обуке јединица и команди, а не ратне активности.

Пето: НШ ВК генерал Ојданић, снимао је све састанке, реферисања и колегијуме. Међутим, из нама непознатих разлога, није снимао најважније састанке као што су: реферисање команданата ВЈ и МУП-а, 04. и 05. маја 1999. године, о раду правосудних органа и процесуирању кривичних дела на КиМ; реферисање одлуке команданата за одбрану 12. априла 1999. године; реферисање колегијума НШ ВК о злочинима на КиМ 16. маја 1999. године; реферисање чланова ВК о злочинима на КиМ 17. маја 1999. године; и друго.

Важно је да ни Ојданић, а ни Милошевић нису реаговали после примљених информација о злочинима на КиМ, у којима нису учествовали припадници ВЈ и није прихваћен захтев команде ПрК и З.А да се формира независна комисија која ће да истражи и пронађе кривце за извршена кривична дела.

Поред наведеног постоје и друга питања која су значајна за утврђивање места и улоге и Ојданића, али и осталих у догађајима за време агресије НАТО.

Колико нам је познато, за време агресије у ВЈ је било око 50 генерала који су били „вишак“ и нису имали постављења на одговарајућа формацијска места.

НГШ ВЈ Ојданићу никада није пало на ум да те генерале пошаље у јединице на КиМ како би они својим присуством значајно помогли команди ПрК.

За све време агресије Ојданић и његови Ужичани и Златиборци, били су „поштеђени“ да иду на КиМ. Познато је да осим Ојданића на КиМ за време агресије нису смели да иду генерали Марјановић, Б. Ковачевић, Пантелић, Ћурчин.

За разлику од њих било је храбрих генерала, за које знамо да су били на КиМ и но неколико пута: Слободан Ковачевић, који је на КиМ био свих 78 дана агресије, па сад покојни генерал Величковић више пута, Миодраг Симић више пута, Милановић, Узелац, Петковић, Брајовић, Драгањац, Бранковић, Ђуровић, Самарџић и други.

Шта рећи на крају?

Генерал „чисте савести“ се вратио кући после кукавичке одбране, и „херојског“ прихватања кривице. Од грчевите борбе да докаже да није био главнокомандујући; да није ништа знао; да му „неки тамо“ нису слали извештаје, спао је на призање:

„Да је пре и током ваздушне кампање НАТО издавао наређења ВЈ да изводи операције на целом Косову, укључујући и подршку МУП-у… да је подржавао чињење злочина широм Косова од стране снага ВЈ и МУП-а“…

Мало је компликовано за разумевање. Али генерал се по свом убеђењу победнички вратио кући, „чисте савести“, да и даље мирно спава и да сваког погледа у очи.

Нашем бившем ратном другу можемо да поручимо: алал вера, чин и војничка част!

Заслужио си и зарадио. Велике су наше плате и пензије. Закити по некад, са по 100 евра, трубаче из твог села, за душу оних који су још у Хагу.

А ми, твоје бивше колеге и саборци, пратићемо преносе из Хага да видимо како ће проћи они, „неки тамо“, што те нису извештавали, што због њих ниси знао за време бомбардовања, ни где си, ни шта би са собом радио, осим да прошеташ до ВМА и разгалиш душу.

Поздрављају те твоји некада верни а сада бивши ратни дугови.

И не љути се, јер је све истина што смо написали. То и сам знаш.

Необавештени пензионисани саборци




2 коментара

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *