КАПЕТАН ДРАГАН: Моја је мисија да сви у матици сазнају судбину Срба који невини труну у хрватским казаматима!

Драган Васиљковић, познатији као капетан Драган се, након 13,5 година проведених , како сам каже, након политички монтираног судског процеса у Хрватској вратио 28. марта у свој родни град.

Човјек са два имена, два држављанства, бурног животописа, никад никога није остављао равнодушним на овим просторима. Бивши официр аустралијске војске показао се у Крајини врсним тактичарем. Његова популарност вртоглаво је расла код свих генерација до те мјере да је убрзо постао и јунак стрипа.

У једном тренутку анкете су га представиле као најпопуларнијег Србина, испред блаженопочившег патријарха Павла и ондашњег предсједника Србије Слободана Милошевића. Можда се баш зато осмјелио да се својевремено кандидује за предсједника Србије и освоји стотињак хиљада гласова.

Из Крајине је заувијек отишао 1994. године. Хашки трибунал није имао основ за подизање оптужнице против Капетана Драгана. Хрватска је то урадила тек након нешто више од деценије од завршетка злочиначке акције Олуја. Одлуком Жупанијског суда у Шибенику 12. децембра 2005. године донијето је рјешење број КИО-96/05 на основу кога је расписана потјерница за Капетаном Драганом.

У једној анкети деведесетих Капетан Драган је представљен као најпопуларнији Србин, испред блаженопочившег патријарха Павла и предсједника Србије Слободана Милошевића

Упадљиво је да је то рјешење донијето четири дана након хапшења хрватског генерала Анте Готовине. Пажљиви аналитичари су закључили да је Влади у Загребу чашу жучи било лакше испити уз потјерницу за Капетаном Драганом који је за њих био и остао симбол отпора крајишких Срба.

У разговору за Српско коло, капетан Драган описује како су изгледали ратни дани у Крајини, зашто је након војних успјеха био склоњен из Книна, како је изгледао рад његовог хуманитарног фонда, зашто је сматрао да се Милошевићу мора судити у Београду, а не у Хагу, због чега судски процес у Хрватској сматра фарсом, зашто је љут на српске новинаре, зашто је и са којим циљем ангажовао детективску агенцију, шта је његова мисија у будућности….

За мене су сви Југословени били исти, а можда ће чудно да звучи, али у оно вријеме нисам знао ни како изгледа застава Србије.

Своју исповијест почео је подсјећањем на његов авантуристички дух који није могао да одоли изазову да прелети Атлантик, па се тако у мају 1990. године винуо у небо на једном малом моторном авиону којим је прелетио „велику Бару“.

– Био је то мој лични хир којим сам остварио дјечачки сан знајући да је више људи боравило на космосу него што је моторним авионом прешло преко Атлантика. Тај подухват остварио сам са једним старим авионом кога сам расклопио на 1.012 делова, а потом га саставио.

Одакле сте полетјели и шта је био крајњи циљ путовања?

– Полетио сам из тексашког града Форт Ворта, који се налази стотињак километара од Даласа. Преко Њујорка, Чикага, најисточнијег дијела Канаде прелетио сам Гренланд и слетио у Рејкјавик да би се одморио, а потом наставио према Хамбургу и на крају Ријеци гдје су ме лијепо дочекали. План је био да се тим авионом упутим у Танзанију у којој сам раније радио у намјери да оснујем малу чартер компанију и живим са својом породицом. Био сам ожењен Њемицом Зилхе и приликом порођаја искомпликовале су се ствари које, на срећу, нису оставиле никакве посљедице на здравље мог сина, али у том тренутку, природно, био сам забринут и задржао сам се у Европи.

Да ли сте у том тренутку уопште размишљали о рату?

– О рату нисам ни размишљао као о могућој опцији. Рођени сам Београђанин и у том времену васпитаван сам као прави Југословен.
Нико ми није страдао у ратовима. Волио сам Југославију, а сви они који живе у дијаспори добро знају тај осјећај патриотизма који је због носталгије често израженији кад си ван матице, него кад живиш у њој. За мене су сви Југословени били исти, а можда ће чудно да звучи, али у оно вријеме заиста нисам ни знао како изгледа застава Србије.

Када сте први пут дошли у Крајину?

– Крајем љета 1990. године вратио сам се у Америку да се распитам за неке авионе фирме која је тада банкротирала. Тада ме је позвао писац Дејан Лучић и рекао да прикупља хуманитарну помоћ за Крајину. Колико сам у том тренутку био неупућен, помислио сам да ми прича о Украјини. У децембру 1990. године дошао сам у Београд и нашао се са Лучићем. То се погодило у вријеме кад је он са пошиљком хуманитарне помоћи кретао за Книн. Придружио сам му се у том путу, а када смо стигли у Крајину дочекале су нас барикаде. Цијела слика била је отужна. Свој први утисак у коме сам као војник примјетио многе пропусте подијелио сам са Лучићем. Након испоруке хуманитарне помоћи упознао сам се са Миланом Мартићем. Лучић ме је представио и пренио моја запажања, а Мартић се пожалио да Срби у Крајини имају више жртава од нестручног руковања оружјем него од непријатеља. Понудио ми је да дођем и помогнем. Имао сам друге планове и заиста нисам био заинтересован, али на крају сам ипак дао ријеч да ћу доћи на три недјеље како би одржао курс војне обуке.

Какво је интересовање владало за војну обуку?

– За обуку у Голубићу било је мјеста за 700 људи, а испред је камповало још толико заинтересованих. Од 700 људи издвојио сам 67 најбољих и одвео их на Книнску тврђаву. План је био да они постану старјешински кадар, а да се ја вратим за Београд.

Након пада Глине брзо сте се вратили.

– Хрвати су 26. јуна 1991. године напали Глину и заузели полицијску станицу. Завладала је страшна паника, људи су били деморалисани. Глина није само био град у коме су Срби одувијек били у већини него је имао и специфичну тежину за цијели српски род због страшног усташког злочина који се пола вијека раније одиграо у цркви. Вратио сам се из Београда и од оних 67 момака одабрао сам 21. Отишли смо на Банију да извидимо ситуацију. Није постојао план да улазимо у сукобе, јер смо били потпуно одсјечени. У том тренутку нисам ни знао колика је снага непријатеља. Касније, на суђењу се појавила документација из које је било видљиво да су у том тренутку Хрвати у Глини имали 2. сатнију Збора народне гарде, док су у Јукинцу били припадници Мамбе, Роде, Мерчепови и још неки локални доборовољци.

За обуку у Голубићу било је мјеста за 700 људи, а испред је камповало још толико заинтересованих. Од 700 људи издвојио сам најбољих 67 и одвео их на Книнску тврђаву. План је био да они постану старјешински кадар, а да се ја вратим за Београд.

Укупно је тада у Глини било око 650 до зуба наоружаних и опремљених војника. Глину су освојили 26. јуна, мјесец дана су се укопавали, а ми смо их напали 27 јула. Нас је укупно било 29. Осим одабраних специјалца са нама је било и осам локалних добровољаца. За 11 сати успјели смо да ослободимо Глину. Наредног дана позвао сам полицајце их Книна да преузму полицијску станицу. Уморан и неиспаван одржао сам конференцију за новинаре на којој сам у шали рекао: „Обећао сам усташама да ћу стићи у Костајницу прије 12 сати, срамота да ме чекају“. То је било негдје око 11 часова. За мање од сат времена Костајницу је напустило 1.300 хрватских војника. Жика Црногорац и Никола Симић са још три специјалца ушетали су се у Костајницу без испаљеног метка.

Како је могуће да се са тако несразмјерним односом снага укопана бројнија војска повуче?

– Прије било каквих војних акција након обуке у Голубићу имали смо неколико вјежби које су биле импресивне. Хрвати нису знали каквог противника имају против себе, нису имали довољно информација. Знали су да постоји неки капетан Драган, али нису знали колико нас има. Први пут су видјели тактику која је била другачија од оне из ЈНА у којима «црвени» увијек побједе, а «плави» увијек изгубе. Тај шаблон овог пута није функционисао. Примјенили смо потпуно другачију тактику. Никад нисмо дјеловали груписани, за непријатеља потпуно непредвидиви, а били смо мала мета. Наше жртве у том сукобу био је један рањени специјалац. Страдала су и два локална добровољца која нису прошли моју обуку. Мислим да у нашим оружаним снагама до данас нисмо озбиљно схватили колико обука спашава животе и штеди милијарде. На Кошарама је страдало 108 војника, а бранио се простор мањи од Глине. Током читавог рата имао сам велики број оружаних сукоба који су били офанзивни и за све вријеме команде имао сам једног погинулог и четворицу рањених. Не прође недеља да се не сјетим Милана Андрића нашег јединог погинулог.

Хрвати су у борбама против „Книнџи“ први пут видјели тактику која је била другачија од оне из ЈНА у којима „црвени“ увијек побједе, а „плави“ увијек изгубе

Зашто сте након војних успјеха отишли из Крајине?

– Побједа у Глини је била прва велика српска побједа. Након тога кренула је операција «Жаока» која је буквално успоставила границе Републике Српске Крајине. Мене су два дана након акције у Глини на превару вратили за Београд, а „Книнџе“ су расформиране. Речено ми је да се прави српска војска и да је планирано неко мјесто за мене. У то вријеме многи су глорификовали моје име, почеле су да се пишу и пјесме о мени. Вријеме је пролазило, а од формирања српске војске на крају није било ништа.

Како је дошло до поновног повратка у Крајину?

– Хрвати су кукавички 22. јануара 1993. године спровели злочиначку операцију „Масленица“ у тренутку када је подручје Републике Српске Крајине стављено под заштиту УНПРОФОР-а. Мартић је завапио за добровољцима. Одлучио сам да се вратим и са покојним новинаром Ребићем из „Политике“ и возачем стигао сам у Крајину. Када су чули да сам стигао брзо су стигли и моји специјалци из 1991. године. Почеле су да пристижу и жене. Дао сам им исти статус као и мушкарцима. Њих тридесетак је у наставном центру „Алфа“ који је био смјештен у селу Брушка код Бенковца радило као инструктори са јасно подијељеним улогама.

Дошло је до нових војних окршаја.

– Ослободили смо Равне котаре, Шкабрњу, Биљање Доње у којима је била стационирана јединица УНПРОФОР-а из Француске. Они су побјегли оставивши Хрватима контејнере пуне војне опреме. Моја јединица је успјела да их отјера и то је једина територија која је ослобођена након 1991. године. Ту смо се утврдили и наставили са обуком све до смијене генерала Новаковића 1994. године. На његово мјесто је доведен Милан Челекетић. Убрзо након тога распуштена је специјална јединица коју сам ја формирао у склопу наставног центра и буквално за мене у Крајини више није било посла. У августу 1994. године вратио сам се у Београд.

Шта је било пресудно за коначан исход рата?

– Војна неспособност је свакако један од разлога. Хиперинфлација и лоша економска ситуација натјерала је младе људе да се сналазе и многи су одлазили из Крајине да би преживјели. Остајао је старији живаљ. Хрвати су то искористили и пошто нису имали равноправног непријатеља чинили су, као и 1941. године страшне злочине, попут оног у Медачком џепу. У вријеме злочиначке акције Олуја просјек старости у РСК био је 50 година. За то је био крив и Слободан Милошевић. Оно што ни до данашњег дана не могу да разумијем је његова одлука о увођењу санкција против РСК. Због тога сам сматрао да треба једног дана да му се суди у Београду. Знам да је био под разним притисцима, не само од свијета него и од свог окружења и своје жене.

Милошевићу се судило у Хагу, гдје сте и Ви били један од свједока.

– Милошевића никад нисам волио, али највеће понижење за српски народ била је слика хапшења бившег предсједника и његово испоручење душманима. Јако сам то тешко доживио, иако сам желио да се Милошевићу суди за издају Срба у Крајини. Не знам шта се очекивало од мог свједочења у Хагу, али тамо сам говорио истину. Кад је кренуло свједочење Милошевићу почели су се јављати разноразни издајници са коментарима. Није ме додиривало што бацају дрвље и камење на Слободана Милошевића, али сам био згранут како каљају Србију и намећу јој улогу агресора. Због таквих, као и због српског немара, Хрвати су издају заједничке државе Југославије Гебелсовом методом дефинисали као тзв. Домовински рат. Срамотно је да тај термин користе српски политичари у Хрватској, као и незаинтересовани српски новинари. Не смијемо да дозволимо себи да насједамо на хрватска лукавства.

Милошевића никад нисам волио, али највеће понижење за српски народ била је слика хапшења бившег предсједника и његово испоручење душманима.

У Београду сте основали Фонд Капетан Драган. Како је он функционисао?

– Хтио сам да искористим сопствену популарност и фонду и својим именом сам стао иза тога. Потписане признанице и документи свједоче да је уручено више од 28 милиона долара помоћи. Више од 67.000 људи преко Фонда добило је неку врсту помоћи, међу њима је било 14.000 деце који су примали стипендије до пунољетсва. Сви се добро сјећају деведесетих када је 50 марака била велика пара. Свако дијете је преко Фонда добијало толику мјесечну стипендију, а било је и породица са троје дјеце. Фонд је, поред новчане помоћи, набављао лијекове и разну медицинску опрему, као и грађевински материјал за градњу кућа и разне друге потрепштине. Осим помоћи око уписа у школе омогућили смо да слијепе особе користе рачунар по специјалним програмима. Фонд је заиста урадио велике ствари. Поносан сам на чињеницу да су у анкети о разним тадашњим инстуцијама грађани највеће повјерење дали управо Фонду Капетана Драгана. Фонд је престао са радом 2005. године када је дошло до промјене власти и више није било никакве подршке. Ни од оне прве власти власти није било велике подршке, али је било појединаца који су помагали.

Након тога сте из сте отишли у Аустралију. Из садашње перспективе мислите ли да би можда боље прошли да сте остали у Србији?

– Неки медији у Србији су тада писали да сам побјегао у Аустралију и да се кријем под лажним именом. Међутим, то је била неистина, ни од кога се нисам крио. Вратио сам се у своју другу земљу чији сам држављанин, а у којој сам одувијек користио име Данијел Снеден. Радио сам као инструктор голфа, давао интервјуе и слободно се кретао. Тадашњи министар иностраних послова Вук Јеремић је изјавио да се „Србија неће мијешати у сукобу између капетана Драгана и Хрватске.“ Увјерен сам да упркос таквој изјави тадашња власт у Србији, која је била веома кооперативна у сарадњи са Хашким трибуналом, ипак не би имала храброст да ме испоручи Хрватској. Што се тиче Србије не кријем да сам био разочаран. Када сам видио како се хапси и Хагу испоручује Френки Симатовић све ми се згадило. Боравећи у Аустралији у једном тренутку сам озбиљно размишљао да се одрекнем српског држављанства.

У више наврата сте истицали да не би опстали без помоћи СПЦ?

– Увијек сам имао подршку наше цркве, посебно у Аустралији. Свештеник Ђорђе Ђура не само да ми је помагао, него је, не знам на који начин, успио само због мене, да постане и званични капелан затвора у Сиднеју. Када сам изручен у Хрватску дошао је да ме обиђе, али га у Лепоглави нису пустили. Помагали су ме и финансијски, јер не заборавите да 15 година нисам имао плату нити било каква друга примања, имам троје дјеце, а свима је добро познато да школовање, посебно на Западу, није јефтино.

Многи адвокати нису имали храброст да вас бране по службеној дужности. Како бисте описали судски процес у Хрватској?

– Могу слободно да кажем да нисам био затвореник, него заробљеник. Када је ријеч о формалностима судског процеса могао је да ме брани само неки од адвоката који су уписани у хрватској адвокатској комори. Саво Штрбац, директор Веритаса у најбољој жељи да ми помогне обезбједио је најпознатију адвокатицу у Хрватској Јадранку Слоковић. Неколико дана пред мој долазак добили смо информацију да јој је пријећено, она је одустала и остао сам без адвоката. Штрбац је потом пронашао Слађану Чанковић која је прихватила да ме брани. У суштини за конкретан случај мени адвокат није ни био потребан.

Сам процес био је најобичнија фарса, јер су ме Хрвати осудили много прије него што сам изручен. Зато сам апсолутно сигуран да не постоји ниједан адвокат на планети који би ме у том монтираном политичком процесу у Хрватској могао одбранити. Слађану Чанковић сматрам веома храбром и способном, не само зато што је одлучила да ме брани, него што је захваљујући њој припремљен терен за интернационалне процесе који су већ покренути пред Комитетом УН за људска права и пред Европским судом за људска права у Стразбуру.

Очекујете ли да ће исход тих процеса бити позитиван?

– Сигурни смо да ћемо добити пресуду против Аустралије и Хрватске. То је пресуда за предуго држање у затвору без подигнуте оптужнице. Чињеница је да је направљен свјетски рекорд и да сам 11 година провео у затвору без оптужнице, као и да сам без иједног провјерљивог доказа осуђен на најстрожу могућу казну.

Како су вас третирали у хрватским затворима?

– Док сам боравио у затвору у Солину, морам да признам да ми апсолутно ништа није недостајало. Храна је била изузетна. Сваки дан сам имао кувано јело, а када су куварице сазнале шта волим, на менију је све чешће била морска храна. И остало особље је према мени било веома коректно. У Лепоглави је храна била солидна, али то није затвор него нацистички логор. Имате жицу, керове… Најстрашније је што немате сна. Затвореници се буде на сваких сат времена. Тога више нигдје у свијету нема. Они тјерају старца од 78 година да направи 514 степеника да би добио храну, а не дозвољавају да му ико донесе. У изолацији сам провео 11 мјесеци. Нико по хрватском закону не може бити у изолацији дуже од 30 дана, а мене су држали све до краја у тоталној изолацији. Ипак, сналазио сам се, добијао сам илегално српску штампу, имао сам и илегални телефон…

Да ли вас је ико из Србије посјетио током боравка у затвору?

– Ивица Дачић ме је посјетио док сам био у Аустралији. Никола Селаковић је написао протестно писмо које су Аустралци врло грубо пренијели и коментарисали. Током боравка у Сплиту посјетио ме је предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону у Скупштини Србије Миодраг Линта.

Он је хтио у договору са мном, септембра прошле године да дође и у Лепоглаву, али му то Хрвати нису дозволили. Посјећивали су ме из наше амбасаде у Загребу конзул Александар Стаматовић са којим сам и сада у контакту и савјетник Давор Тркуља. Објективно нико од њих није могао да се мијеша у праводуђе друге земље и да ми помогне.

Могу слободно да кажем да ја нисам био затвореник, него заробљеник. Сам процес био је најобичнија фарса, јер су ме Хрвати осудили много прије него што сам изручен. Апсолутно сам сигуран да не постоји ниједан адвокат на планети који би ме у том монтираном политичком процесу могао одбранити.

Мислим да у овим ситуацијама већи простор за дјеловање имају невладине организације. То је разлог због кога размишљам да обновим рад Фонда Капетана Драгана. За монтирани политички процес против мене није се заинтересовала ниједна од вајних невладиних организација које се наводно боре за поштовање људских права, а 11 година сам провео у затвору без подигнуте оптужнице. Замислите, шта би Наташа Кандић и слични њој радили да се, не дај Боже, такав процес водио у Београду против неког Хрвата. Посебно сам љут на вас српске новинаре.

Зашто?

– Срамота је да ниједан српски новинар није нашао за сходно да се појави ни на једном једином рочишту током мог суђења. Много је лакше и комфорније из фотеље у Београду преписивати текстове хрватских агенција у којима се сервира проусташка пропаганда. Жалосно је да српски медији на тај начин постају саучесници у ширењу неистина и да је једини извор извјесни репортер Јосип кога, узгред буди речено, никад нисам ни чуо ни видио, а који је углавном потписивао текстове са мојих суђења. Какве су посљедице незаинтересованости српских новинара најбоље свједочи чињеница да је у Србији постало нормално да водитељи телевизијских кућа са националном фреквенцијом користе термине „домовински рат“ или „српска агресија на Хрватску“. Посебно се изнервирам кад чујем оправдања и изговоре припадника „седме силе“.

Није се огласила ниједна од вајних невладиних организација које се наводно боре за поштовање људских права, а 11 година сам провео у затвору без подигнуте оптужнице. Замислите, шта би Наташа Кандић и слични њој радили да се, не дај Боже, такав процес водио у Београду против неког Хрвата.

Који су то изговори?

– Најчешћи је да у Србији није било интересовања за судски процес капетану Драгану, што је апсолутна неистина. Српско коло је четврти медиј коме дајем интервју од јутрос. То је само доказ да интересовање итекако постоји. Још је јаднији изговор да нема новца. Свако има новца да дође до Сплита. Чак и да га нема, увјерен сам да би сваки новинар за сат времена могао да га сакупи тако што би на улицу изашао са натписом да му је потребан новац како би извјештавао са суђења капетану Драгану. Да се у Београду, не дај Боже суди неком Хрвату, шта мислите колико би њихових хрватских новинара нагрнуло у Београд. Зато је један од мојих приоритетних задатака у будућности да вршим притисак на српске медије и новинаре да се освијесте и раде свој посао како треба.

Шта планирате да радите у будућности?

– Вјерујем да ме је заиста прст судбине одвео у Хрватску да бих видио шта се дешава. Нисам постао религиозан више него што сам био, али да нисам отишао и својим очима видио не бих вјеровао да у 21. вијеку у Хрватској имате на стотине Срба осуђених без иједног доказа на дугогодишње робије. Ако новинаре у Србији није занимала судбина капетана Драгана, још мање ће их занимати судбина Стеве Пантића, Бојана Гудурића и многих других. Зато је моја мисија да истрајем у намјери да и посљедњи Србин у Србији буде упознат са судбинама наших сународника који потпуно невини труну у хрватским казаматима. Због тога ћу тражити од Скупштине да донесе адекватну резолуцију по овом питању. Тражићу партнере у сваком искреном патриоти без обзира којој политичкој опцији припада.

Очекујете ли да таква резолуција може да буде од помоћи тим људима?

– Био сам у њиховој кожи и знам да би им то веома значило. Овако осим што су неправедно осуђени осјећају се потпуно одбачено и заборављено. О њиховој судбини није довољно говорити само у Србији, него је потребно тај проблем предочити и међународној јавности. Потребно је подићи читаву дијаспору и објаснити владама њихових земаља да у 21. вијеку постоје затвори који су попут правих логора широм Хрватске у којима се прогања један народ. Званичници ЕУ морају да имају свијест да једна њихова чланица брука ту организацију и да то мора да се промјени.

Најавили сте да ће ускоро бити публикована Ваша књига. О чему сте писали?

– Написао сам књигу „Грехом рођења”. Она говори шта се дешава са Србима у Хрватској данас. Направио сам анализу која показује да све то што се данас дешава на Косову и у Црној Гори вуче коријене из Хрватске. Срби су угрожени и заплашени што Хрвати користе за етничко чишћење. Овог пута умјесто србосјека користе правосуђе. Сматрам да са се са Хрватима не може разговарати. То је народ без части и морала. што је веома лако доказати.

Не мислите ли да претјерујете кад износите такве оцјене?

– Познато је да у Хрватској данас има велики број неонациста попут Руже Томашић или Велимира Бујанеца. Колика је њихова популарност свједочи чињеница да је Ружа Томашић добила највише гласова којим је изабрана за хрватског представника у Европском парламенту, док је Бујанчева емисија „Бујица” у којој се отворено промовише усташтво међу најгледанијим и најутицајнијим у Хрватској. Шта о Србима мисле антифашисти најбоље осликава изјава садашпњег предсједника Хрватске Зорана Милановића који је Србију назвао „шаком јада”. Трећа и најопаснија група људи су пи*де (мислим на карактерну особину) попут оних који су на сплитској риви гледали како ватерполиста Црвене Звезде Александро Краљ своју главу чува вичући из воде да није Србин него Црногорац. Да ли је такав случај забиљежен игдје у свијету?

Срамота је да ниједан српски новинар није нашао за сходно да се појави ни на једном једином рочишту током мог суђења. Много је лакше и комфорније из фотеље у Београду преписивати текстове хрватских агенција у којима се сервира проусташка пропаганда.

Постоје и изузеци који потврђују ово правило. То је она крхка женска која је пружила руку ватерполисти Краљу да изађе из мора. Ангажовао сам професионалну детективску агенцију да је пронађе, јер јој у знак захвалности желим послати букет цвијећа и поруку да посебно цијеним њен људски гест.

Моја порука је да Србија мора да чува своје достојанство и да се са реципроцетним мјерама понаша према Хрватској. То је једино што они разумију.

Како то мислите?

– Не погађа мене забрана посјете Хрватској наредних 20 година, али мислим да би Србија морала да узврати истом мјером, а то значи да да бар двојици Хрвата забрани улазак у Србију.

Зар не мислите да би такви потези додатно погоршали односе Србије и Хрватске?

– Вјерујте, шта год радили, односи са Хрватском никад не могу да се побољшају, самим тим ни да се погоршају. Реципротним мјерама научили би Хрвате и њиховог предсједника Зорана Милановића да временом схвате да Србија није „шака јада“.

ГЕНЕРАЦИЈАМА БЕОГРАЂАНИН

Шта нам можете рећи о свом поријеклу?

– Моји су генерацијама уназад Београђани. Као дијете живио сам на Врачару, пред полазак у Аустралију живио сам на Славији на адреси Булевар ЈНА бр.9. Комшија ми је био славни Мија Алексић. Пронашао сам са мамине стране нешто мађарске крви. Телевизијски водитељ Горан Чомор ми је брат од ујака.

НЕМА НОВЦА ЗА ШТАМПАЊЕ ДОКУМЕНАТА?!

Био сам пресрећан када сам боравећи у затвору у Сиднеју чуо вијест да је мој пријатељ Френки Симатовић побиједио у Хашком трибуналу. Тих дана ме је у затвору посјетио српски конзул у Аустралији. Пошто нисам имао приступ интернету молио сам га да ми одштампа пресуду из Хага. Након петнаестак дана посјетио ме је пријатељ др Војислав Илић који ме је подржавао све ове године. Замолим га да оде до Конзулата и донесе ту пресуду. Он истог дана оде и врати се са папирима. На моје питање зашто ми тако дуго нико из Конзулата није донио пресуду он каже: „Јој капетане, срамота ме да вам кажем, али конзул ми је рекао да немају буџет за такве ствари.“

Замислите како сам се ја осјећао у затвору са сазнањем да моја матица Србија нема буџет да ми одштампа 40 црно бијелих страна. То ме је самљело.

СВИ БОРЦИ ТРЕБАЛО БИ ДА ИМАЈУ ИСТИ СТАТУС

Недавно је у Скупштини Србије усвојен Закон о правима бораца. Народни посланик Миодраг Линта поднио је амандман који није усвојен, а у коме се тражило да се борачки статус призна свим припадницима некадашње Војске РСК за читаво вријеме рата. Да ли ћете подржати наставак борбе за признање статута крајишких бораца?

– Морам бити искрен и рећи да заиста нисам довољно упознат са тим проблемом. Сматрам да сви српски борци треба да имају исти статус и да не треба да се дијеле по било ком основу. Ово је велика тема и било би неозбиљно да је у овом тренутку дубље анализирам. Ако постоји добра воља сигуран сам да се може пронаћи начин да се тим људима помогне.

Трифко Ћоровић / СРПСКО КОЛО


Мајицу КАПЕТАН ДРАГАН можете наручити овде




4 коментара

  1. vox ex populi

    Rekoh vam ja Dragane, kad ste odgovarali na pitanja preko portala Krajinaforce-da napustite Australiju? Vaš je odgovor bio da vjerujete AU pravosuđu.
    Pišite, jer ono što nije zapisano kao da se nije ni dogodilo. Vi ste autentični svjedok sudbine Krajine i Srba iz Hrvatske i bila bi šteta da se tek tako sve zaboravi. Inače, kao narod smo skloni zaboravljanju, pa od tud i ovakva teška sudbina.

  2. Rade

    Kep,čuo sam par Vaših izjava,u njima sam prepoznao naklonost prema ovim KRIMINALCIMA,to ne ide uz Vas.
    Ako hocete politicki da se angazujete treba da pomogne te da ova olos ode sa vlasti.

Оставите одговор на vox ex populi Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *