Игра са и без правила

Пише: Фјодор Лукјанов

Говор који је Владимир Путин одржао крајем прошле недеље у оквиру заседања међународног дискусионог клуба „Валдај“ већина коментатора је описала као веома оштар. Ако занемаримо неколико звучних метафора, као што је спомињање „господара тајге“ (медведа – што се односи на Русију) и геополитичких „скоројевића“ који не знају шта да чине са баснословним богатством које им је пало у део (што се односи на Америку), обраћање је по свом садржају носило више аналитички карактер. Зашто је онда изазвало такву реакцију?

putin

Није никаква новост да руски председник не подржава савремену америчку политику. Он о томе говори већ годинама. Али дошло је промене тоналитета. За време првог мандата Путин је апеловао да се преиспита курс, јер заједничке претње превазилазе међусобне сукобе. За време другог мандата је упозоравао да Русија неће дозволити да се њен став игнорише. Током изборне кампање 2012. Владимир Путин је био у недоумици, покушавајући да схвати смисао потеза Вашингтона, који не ради на јачању међународног поретка, већ као да га намерно разара. У „валдајском“ говору ове године се осећа фатализам – говорник више не очекује од САД да се мењају, већ једноставно констатује деструктивност америчких потеза. Вероватно управо овај недостатак очекивања и оставља најснажнији утисак, наводећи слушаоце да говор тумаче у искључиво негативном кључу.

Међутим, основна Путинова порука је пре позитивна, будући да је у складу са главном темом валдајског заседања, а то је потрага за новим правилима међународног суживота, која би омогућила да се достигне виши ниво развоја. Досад се свет фактички налазио у фази ерозије, а сада већ и рапидне демонтаже система који је настао у другој половини 20. века. Изградња новог светског поретка, о чему се тако много говорило пре 25 година, није довела да успеха. Док је процес започео као тежња да се заједнички модел пронађе уз учешће две суперсиле (тако је бар замишљао Михаил Горбачов, који је први проговорио о овој теми), након распада СССР-а остао је само један „архитекта“. Успостављање контроле над светским процесима није успело, већ је пре постигнут супротан ефекат.

Истине ради, треба рећи да ни прижељкивани вишеполарни свет који данас настаје сам по себи не обећава ни ред, ни хармонију, ни равнотежу. Напротив, засад он, и о томе је такође говорио руски председник, пре увећава глобалну анархију, јер играча је све више, а правила, као и раније, нема.

Владимир Путин се разликује од других лидера великих земаља по томе што он не само да осуђује и критикује САД (иако се и на то ретко ко одлучује), него систематски одбацује њихову улогу. То је оно што изазива највећу реакцију. Јер је после Хладног рата светска доминација Сједињених Држава постала аксиом, а било каква трансформација глобалног уређења посматрана је као техничка корекција такве ситуације, а не као њена промена. На теоријском нивоу свима је, наравно, јасно да вечита владавина није могућа. Чарлс Краутхамер, који је 1990. увео у употребу појам „тренутак једнополарности“, другим речима, период у ком Америка може да ради све што сматра да је потребно, тада је такође упозоравао да то неће вечно трајати. Он је, осим тога, скоро успео да погоди колико ће овај „тренутак“ трајати: 25-30 година. Али у пракси је супериорност САД била и остала тако велика да нису разматрани другачији модели у којима би Вашингтон био „један од“ или барем „први међу једнакима“.

Строго говорећи, крајње негативан став САД према ономе што говори и чини Путин је оправдан – Вашингтон схвата да руски председник доследно доводи у питање не њихову политику, већ њихова искључива права. То јест као да се понавља класична ситуација, када се појављује претендент који упућује изазов владару и намерава да преузме власт над светом. Што значи да њега треба обуздавати и не дозволити му да ојача.

Парадокс лежи у томе што Путин притом стално понавља: Русија не жели никакву глобалну доминацију, не намерава да свет прилагођава својим стандардима и неће учествовати у борби за власт. То се могло чути у валдајском говору, као и у другим његовим обраћањима. Председник Русије потпуно реално види потенцијал своје земље – не мањим него што он јесте, али очигледно и не већим. Међутим, Владимир Путин одбија да игра по правилима која су успостављена под вођством Сједињених Држава. Како на нивоу концептуалних изјава, тако и на нивоу практичних потеза. Делатност Русије – пре свега њени одлучни потези што се тиче Крима – показује да је Москва спремна да следи своје интересе без обзира шта о томе мислили други.

Засад није начињен други корак – обраћање ка остатку света. Валдајски говор Владимира Путина, као и многа друга његова обраћања, поново је разговор са Западом и пре свега са Западом. У новом свету, истом оном који широким потезима описује председник Русије, не може се ништа чинити без све интензивнијег разговора са земљама и регионима који, додуше, нису у сукобу са Западом, али једноставно нису његов део. Дискусија о новим правилима не може се водити по линији некадашњих сукоба из времена Хладног рата. Свет је много више демократски настројен и резултат глобалног процеса у много већој мери зависи од „широких светских маса“. Међу њима и треба водити агитацију.

Аутор је председник президијума Савета за спољну и одбрамбену политику.

 

Извор: Руска реч




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *