Хемотерапија – најсуровија медицинска превара

Пише: Ивона Живковић

Иако су у последњих стотину година многи медицински истраживачи и научници широм света дефинисали близу 300 терапија које су се показале изузетно успешним (и до 100 %) у лечењу рака, званична медицина прихвата само три методе: хируршко одстрањивање тумора, зрачење X зрацима и хемотерапију. Све три методе сакате и разарају људски организам и заправо само третирају последицу, али не и узрок болести. Да ли је лечење заиста циљ савремене медицинске науке?

У најширем смислу хемотерапија (хемиотерапија) је медицински третман у коме се одређеним хемијским средствима, која се убацују директно у крвоток, трују и убијају ћелије у људском организму. Циљ да се убију оне које садрже неки микроганизма или канцерозне ћелије. У ту сврху користе се бројна једињења или њихове комбинације са антибиотицима и цитиостатицима (који спречавају деобу ћелија).

Како се путем крви практично преносе кроз читав организам ове токсичне хемикалије убијају и многе здраве ћелије и чине у читавом телу огромна разарања.

Колико су ове материје токсичне говори и то што лекари, медицински техничари и сестре који убризгавају пацијентима овај „лек“ обавезно носе специјалне заштитне рукавице и наочаре јер и само мала количина ових хемикалија у додиру са кожом може да изазове тешке опекотине.

„Уколико у болници приликом рада или транспорта дође до просипања извесне количине хемикалија које се користе у хемотерапији, проглашава се биолошка опасност. То захтева посебне мере предострожности, а стручњаци у специјалним оделима морају да почисте пажљиво све површине које су биле у додиру са хемикалијом и то по специјално прописним протоколима. Није ли чудно да се овим отровним хемикалијама „лече“ људи и убацује им се то директно у крв?“

„Лек“ који је грешком доспео на кожу једног пацијента

„Лек“ који је грешком доспео на кожу једног пацијента

Први лек који је направљен за потребе хемотерапије је „салварсан“ и њега је направио још 1909. године Пол Ерлих за борбу против сифилиса. За то је добио и Нобелову награду.

За саме пацијенте хемотерапија је изузетно тешко мучење равно средњевековној инквизицијској тортури. Поред мучнине која се јавља, не само током примања ових отрова у организам, већ и неколико дана, па и недеља након тога, долази до тешких оштећења на ћелијском новоу у читавом организму.

Најпре се уништавају крвне ћелије, црвене и беле и спречава се њихова деоба. Деоба ћелија у организму је стални процес и то је есенс живота.

Због тога се убацују у крв други лекови који ниво белих крвних зрнаца онда подижу.

На слузокожи усне дупље се појављују тешке улцерације, где је кожа толико уништена да нервни завршеци постају огољени. Узимање хране и воде тако постаје неподношљиво због осећаја печења и жарења.

Али, без бриге кажу едуковани лекари, јер и за то постоје направљени специјални раствори за испирање уста.

Исти тип улцерација се јавља на цревима што има за последицу тешке проливе. Али фармацеутика је и за то направила неке лекове који се могу давати како би се тегобе макар мало ублажиле.

Наравно, на истом принципу страда и бешика.

Хемотерапија (читај тровање) изазива пад имуног система, губитак апетита, и логично, констипацију. Веровали или не, све ово савремана медицина 21. века назива ЛЕЧЕЊЕМ. Чега?

Малигног тумора, кажу, јер он се мора смањити или уништити. Другог начина осим хемотерапије, радијације или сечења ножем – НЕМА, кажу едуковани лекари!

Како је могуће да и након скоро 100 година од како се врше истраживања у лечењу рака, на која је потрошено до сада најмање трилион долара, НЕМА боље терапије? Шта је радила медицинска наука сто година, када није успела да за лечење рака нађе нешто мање отровно, мање шкодљиво и мучно?

Истина је, међутим, да данас у свету постоји најмање 300 различитих веома успешних терапија за лечења рака, али се упорно све воде као алтернативне. Водећи светски здравствени ауторитети и даље предност дају тровању, печењу и сечењу, баш као и пре сто година. Ко је зауставио медицинску науку на нивоу од пре 100 година?

Учинила је то је једна мала, али моћна интересна група капиталиста како би осигурала свој профит.

Управо 1920. године фармацеутска индустрија, хемијска индустрија и нафтна индустрија (многи лекови се праве са суспстанцама које се добијају из деривата нафте) инкорпорисле су свој бизнис, а њихови власници укрстили су власничке структуре у свим водећим компанијама из наведених области. Тако је настао корпоративни бизнис фармако-петро-хемијске индустрије.

Њихове транснационалне корпорације данас покривају практично читаво светско тржиште хемијским и фармацеутским производима, тржиште нафте, медицинске опреме и снабдевање водећих светских клиничких центара.

Термин „корпорација“ изведен је управо из речи „корпус“ – тело. Корпорација је тело за себе и оно се храни и егзистира само уколико стално постоји профит. Циљ корпорације јесте да се стално увећава. Корпорација у себе зато увлачи што више послова и повезује их, при томе гута мање компаније. Само у лечењу рака корпоративни бизнис данас обрће преко 200 милијарди долара годишње и највећи део колача одлази онима који су за себе зграбили највећи део тржишта. Корпорација Bristol-Myers је данас главни светски снабдевач хемијских супстанци за хемотерапију. Њени људи су у управним одборима водећих светских болница и истраживачких центара. „Bristol – Myers снабдева пола света лековима за хемотерапију. Чланови управног одбора ове компаније истовремено су били и на челним функцијама у америчком Националном институту за истраживање рака (NCI). На пример: Пол А. Маркс је председник Извршног одбора у болници Sloan-Ketering и истовремено директор моћне компаније Фајзер (Pfizer), која производи лекове који се користе у хемотерапији. Џејмс Робинсон је члан управног одбора Sloan – Keteringa и директор Bristol – Myers-а. Све то је разлог зашто су Sloan – Ketering болница, Национални институт за рак (NCI), Друштво за борбу против рака (ACS), Америчка медицинска асоцијација (AMA), као и Администрација за храну и лекове (FDA), укључени у борбу којом се штите интереси профитера на овој болести“.

О раду ове канцеромафије писао је детаљно у својој књизи „Свет без рака“ Едвард Грифин још 1974.

Чланови Савета за општу едукацију, прве Рокфелер фондације снимљени 1915. године (лево) и Управни одбор Рокфелер Института за медицинска истраживања (десно). Рокфелер фондација је тако са својим „филантропским“ радом и донацијама поставила своје људе у читав низ медицинских школа, истраживачких центара и болница широм САД. О овоме је детаљно писао E.Richard Brown у својој књизи „Rockefeller Medecine Men“ (Medicine & capitalism in America).

Чланови Савета за општу едукацију, прве Рокфелер фондације снимљени 1915. године (лево) и Управни одбор Рокфелер Института за медицинска истраживања (десно). Рокфелер фондација је тако са својим „филантропским“ радом и донацијама поставила своје људе у читав низ медицинских школа, истраживачких центара и болница широм САД. О овоме је детаљно писао E.Richard Brown у својој књизи „Rockefeller Medecine Men“ (Medicine & capitalism in America).

„Хемотерапија је изузетно уносан посао. За докторе, болнице и фармацеутске компаније… Медицински естаблишмент жели да свако следи тачно исти протокол. Они не желе да индустрија хемотерапије подбаци и то је препрека број један за било какав прогрес у онкологији“. Dr Glenn A. Warner, M.D.

Да је до овакве глобалне инкорпорираности дошло пре 200 година уместо пре сто, када је откривена нафта, као златна кока, уместо хемотерапије рак би се лечио пијавицама. И то би било усвојено као ортодоксна медицина. Ако вам лечење пијавицама у односу на хемотерапију делује примитивно, имајте у виду да је „лечење“ пијавицама много безбеднија терапија од „лечења“ токсинима.

Али, већина лекара ни пацијената није у стању да прихвати да је хемотерапија обична превара.

Направимо зато малу аналогију и погледајмо шта би се десило да се медицина, пре 200 година у време лечења пијавицама, инкорпорирала у профитабилни систем петро-хемијског труста.

Познато је да је пуштање крви било уобичајена медицинска терапија стотинама година још од античке Грчке. Многе болести су се тако „лечиле“. И то су спроводили едуковани лекари. Ову примитивну терапију засецања пацијената ножем у почетку 19. века заменила је много савременија варијанта тог истог, али помоћу пијавица. Нож више није био неопходан и био је то велики напредак у медицини.

Пијавице су коришћене уз симптоме ларингитиса, менталлних поемећаја и дебљине. Клиника са пијавицама је напредовала и развијала се па је временом откривено да су америчке врсте пијавица боље у терапији од европских, јер праве мањи рез на кожи и исисавају мање крви. То је за пацијента бло безбедније. Тако се динамика исисавања крви могла стручно регулисати додавањем или смањењем броја пијавица. И за ово су се, вероватно, специјализовали лекари „пијавичари“. Терапија је била толико популарна да су пијавице скоро истребљене. Специјализовали су се вероватно и узгајивачи пијавица, па сакупљачи, па трговци који су их продавали лекарима итд. Сви они који су у овом послу учествовали свакако су нашли ту и свој интерес.

Да су се сви ови „бизнисмени“ из 19. века тада организовали као једна корпорација и један интересни клан, могли су издејствовати монопол на узгајање пијавица, на њихову дистрибуцију и медицинску терапију. Инвестирали би онда у едукацију искључиво лекара „пијавичара“ и патентирали ову терапију као своју и дефинисали своје протоколе у лечењу. Инвестирали би у болнице које би ову терапију спроводиле, искључиво по њиховим протоколима, и дебело то наплаћивали. Највећи део зараде би ишао главним пијавичарима који су регистровали патент.

Да би остварили монопол у терапији морали би да ставе под контролу све баре из којих би се могле набавити пијавице или би их једноставно исушили, а онда направили своје заштићене базене за њихово узгајање. Држали би монопол и у дистрибуцији пијавица, њиховом посебном паковању, а инвестирали би и у медије и популарне медицинске ревије преко којих би промовисали лечење пијавицама. Грађани би тако били убедјени да су пијавице најсавременија медицинска метода за лечење многих болести.

Пијавичари би отварали своје едукативне центре, медицинске школе, универзитете, издавали медцинске уџбенике. У управним одборима ових институција би седели проверени пијавичари. Студенти медицине би учили о најсавременијим медицинским достигнућима у третману пијавицама.

Лекари који би беспоговорно упражњавали лечење пијавицама ишли би на међународне семинаре у егзотичне крајеве, добијали скупе поклоне и стручна плаћена усавршавања од одгајивача пијавица. Интересни клан пијавичара би за своје одабране лекаре установио посебну светски признату награду за достигнућа у медицини, а на све стране би ницали истраживачки центри који би се бавили генетиком пијавица и рекомбиновањем њиховог ДНК како би се добиле нове и савременије врсте које безболно буше кожу и сишу крв.

Посебне фарме би узгајале ове пијавице у најстерилнијим условима, а сва научна испитивања би била веома скупа и то би се одразило касније и на цену третмана.

У корпоративни ланац би се укључиле и бројне фарме на којима би се узгајала само храна за пијавице.

За санирање ожиљака од уједа пијавица након терапије специјализовала би се посебна фармацеутска грана која би производила мелеме, кремове, лосионе и сл., за бржи опоравак. Бизнис би се ширио.

Научници би на посебним институтима проучавали и утврђивали количину крви коју пијавице треба да исишу за сваку болест. Подаци би излазилу у стручним часописима које би финансирали пијавичари. Постојале би пијавице за туморе, за реуму, хипертензију, дијабетес… и, наравно, доктори „пијавичари“ за то специјализовани.

Цену лечења би подигли у небеса и тада би многи мање имућни грађани морали да иду од куће до куће и преко медија да моле за хуманитарни прилог за лечење свог болесног детета у најпрестижијој пијавичарској клиници која би скупо наплаћивала третмане.

Медији у власништву пијавичара би промовисали искључиво лечење пијавицама, а сервилне телевизије (као Б92) би скупљале паре за набавку узгајалишта пијавица. Жене би се позивале да обавезно бар два пута годишње иду код лекара на третман пуштања крви пијавицама и то би се називало превенцијом. Они који се не би одазвали на превентивне третмане, били би преко истих медија застрашивани могућим добијањем „опаке болести“.

Невладин сектор би захтевао да парламент донесе закон о обавезном пуштању крви као превенцији.

Пијавице би се продавале само за девизе, па би државне и приватне болнице у Србији морале да узимају кредите у еврима или доларима како би их набавили. Наравно, медији би промовисали америчке пијавице као најбоље. Најбоље за цео свет.

И на томе би сви у ланцу зарађивали новац. Све по потреби и у складу са медицинском науком која никада не би смела да изађе изван оквира у коме се налази терапија пијавицама.

Сва даља медицинска истраживања би била заустављена, а свако ко би помислио да се лечи на други начин, осим пијавицама, био би проглашаван шарлатаном и надрилекаром. Медицинска удружења би само лекарима који лече пијавицама издавала лиценцу за лекарску праксу. Свака алтернаривна лечења би била забрањена, а они који би их примењивали називани би надрилекарима и преко медија би били омаловажавани и исмејавани.

Да се неверни увере да је то ЈЕДИНО ИСПРАВНО лечење прављене би лажиране статистике о броју излечених од разних болести. Ко би то могао проверити када су у свим управним одборима научних институција и свим медицинским школама пијавичари?

Заправо, стварног излечења за многе болести не ни би било, па би се медицинска наука бавила новим истраживањима у покушају да нађе оптималан начин коришћења пијавица за одређене болести. Излечење од рака би увек било ту негде, стално у новим и новим открићима.

Министри и би из државних буџета давали одгромна средства за даља истраживања пијавица и њихову генетску модификацију. То што би многи умирали по болницама било би тумачено да се нису на време јавили лекару и добили третман пијавицама.

Генерације лекара би биле уверене да се данас живи дуже и здравије само захваљујући успешној примени пијавица у лечењу многих болести.

Да ли вам све ово делује сумануто? Или вам је ту много тога познато?

А да ли вам делује сумануто када данас модерна медицина 21. века примењује лечење хемотерапијом која је настала још 1909. од које опада коса, разарају се ткива и људи уводе у паклене муке. Да ли вам је необично што се у хемотерпапији користе чак хемикалије које се истовремено користе као бојни отрови (као нпр. цитотоксин bis2-hloroetil – сулфид познат због мириса као сенф-гас).

И све то кошта од 300.000 до 1.000.000 долара. Ко је одредио тако високу цену третмана отровима? Да ли знате ко данас седи у управним одборима тих еминентних светских клиника?

ЧИМЕ СЕ ОПРАВДАВА КОРИШЋЕЊЕ ХЕМОТЕРАПИЈЕ

Једини начин да се оправда коришћење хемотерапије и зрачења је уколико ови третмани значајно продужавају живот пацијента у поређењу са онима који се лече другим алтернативни методама. То значи да је хемотерапија (после хирургије) једини начин да се тумор, уколико угрожава живот, смањи или елиминише. Имајте у виду да није свака малигна израслина на виталном органу и да многе и не предствлајју сметњу виталним функцијама.

Тачно је да ће се тумор на овај начин брзо смањити, али смањиће се и време преживљавања пацијента. Ево шта о томе каже др Филип Бинзел који се преко тридест година бавио туморима:

„Када се окрије да неко има тумор, прво што лекари разматрају је шта да учине са израслином. И када такав пацијент прима хемотерапију пажња лекара најчешће је окренута томе шта се догађа са тумором. И најважнији циљ је његово смањивање или елиминација. Али, како се овом терапијом смањује тумор и пацијент постаје све болеснији. Застрашујуће је колико лекарима то не смета, а смета им постојање тумора, који често не смета ни самом пацијенту, осим што код њега изазива паничан страх“. (Овај страх најчешће поспешују медији.)

„Најстрашније је што се након елиминације тумора, хируршким путем или хемотерапијом пацијент сматра скоро излеченим. Али није тако. Напротив“.

Доктор Бинзел подсећа да је тумор само видљива манифестација поремећаја који се одвија у читавом организму. Одстрањивање тумора не значи и одстрањивање узрока болести. Борба против рака мора бити борба против канцерогеног процеса у читавом оганизму. Јер, смрт не наступа од једне малигне израслине већ од метастазе.

На жалост, конвенционална медицина је потпуно концентрисана на симптом, а не на узрок. Тако се хемотерапијом, радијацијом и хирургијом заправо рак као процес уопште и не третира, а људи се након операције отпушатју кући јер је ширење канцера тако заустављано.

„Не постоји ништа у хируршком методу одстрањивања канцера што може спречити његово даље ширење“, каже доктор Бинзел. „Радијација, такође, не може спречити даље ширење. Ни хемотерапија не може заусавити ширење болести. Како то знамо? Једноставно прегледом статистике.“

„Постоји у медицинској статистици нешто што називамо ‘време преживљавања’. Оно је дефинисано као временски интервал од тренутка када је рак дијагностикован до тренутка када пацијент умре од ове болести.“

„Последњих 50 година, огроман напредак је начињен у раном дијагностиковању рака. У том периоду времена, огроман напредак је начињен у хируршкој способности да туморе уклони. Огроман напредак је учињен у примени радијације и хемотерапије и њиховој способности да тумор смање и униште. Али, време преживљавања пацијената данас није већи од онога који је био пре 50 година. Шта то значи? Очигледно значи да третирамо погрешну ствар“, пише у својој књизи „Живи и здрави“ др Филип Бинзел. (Philip Binzel, M.D., Alive and Well).

Dr Filip Binzel smatra da se u primarnom stadijumu raka, osim malog broja izuzetaka, tumori nalaze u stanju da niti ugrožavaju zdravlje, niti život pacijenta. Ono što predstavlja opasnost je širenje bolesti na čitav organizam“.

ХЕМОТЕРАПИЈА УБИЈА БРЖЕ ОД РАКА

Многи људи који су „умрли од рака“ заправо су умрли од третмана који је укључивао хемотерапију или зрачење. Тако хемотерапија убија здраве ћелије организма пре него што их разори канцер који може веома споро да се развија.

Већина пацијената који су „умрли од рака“ заправо су умрли од неухрањености, јер канцерозне челије узимају храњиве састојке из крви и разарају имуни систем па је тако ослабљен организам подложан многим инфекцијама против којих није више у стању да се брани. Храна се транспортује крвљу па је убијањем крвих ћелија организам још више угрожен. Поред тога хемотерапија уништава ћелије црева, усне дупље и због тоталног мучења организма он престаје да тражи храну.

Дакле, хемотерапија не да не подиже имуни систем, већ га слаби. Све ове појаве која прате хемотерапију медицина „лечи“ додавањем нових лекова које је фармакобизнис спремио као помоћна средства у хемотерапији.

Тако када се униште бела крвна зрнца, она се новим лековима поново подижу на неки подношљив ниво. Улцерације се лече растворима за испирање, а ту су и лекови против пролива или затвора. Савремена медицина има на располагању лек за све, само не лек против људске глупости. Све је то укључено у цену третмана, па једна хемотерапија данас кошта 300.000 до 1.000.000 долара. Они очајници који верују савременој медицини мораће још и да подмажу или моле лекаре на ВМА у Београду да би овај скупи третман и добили, јер све то на крају плаћа Фонд за здравствено осигурање.

„Већина пацијената оболелих од рака умире од хемотерапије. Хемотерапија не одстрањује рак дојке, дебелог црева, или рак плућа. Ова чињеница је документована пре више од десет година, али лекари и даље упорно користе хемотерапију за ове туморе“. (Allen Levin, MD UCSF “The Healing of Cancer”)

„Немачки епидемиолог на “Mannheim Tumor Clinic” у Хаиделбергу, др Урлих Абел, урадио је обимно истраживање и анализу сваке главне студије и клиничке примене хемотерапије икада изведене у свету. Његове закључке треба да прочита свако ко намерава да се укрца на ‘хемо експрес’, записао је у својој књизи „Доктор у кући“ Tim O’Shea (The Doctor Within).

„Да би био сигуран да је узео у обзир и прочитао све што је икада публиковано о хемотерапији, др Абел је послао писма на 350 медицинских центара широм света тражечи да му пошаљу било шта публиковано на ту тему. Абел је истражио хиљаде чланака и вероватно да у свету нико не зна више о хемотерапији од њега.

За анализирање му је било потребно неколико година, али су резултати били запањујући: Абел је открио да од укупне научне евиденције о примени хемотерапије, која му је била на располагању, нигде нема доказа да је хемотерапија на било који приметан начин продужила живот пацијената који су патили од најчешћих облика канцера“.

„Абел у свом раду наглашава да хемотерапија ретко може и да побољша квалитет живота оболелог. Он описује хемотерапију као ‘научну пустош’ и каже да је најмање 80 процената хемотерапије изведене у свету безвредно и пореди је поспрдно са „царевим новим оделом“, јер нити један лекар нити пацијент није вољан да од ње одустане, иако нема научних доказа да она нешто вреди“. (Објављено у медицинској ревији Lancet, 10. августа 1991.)

Ни један водећи медиј у свету никада није поменуо о овој обимној студији ни тречи. Она је тотално заташкана. (Можете претпоставити да су сви ти медији у власништву „пијавичара“).

Поређењем „времена преживљавања“ код хемотерапијом третираних и нетретираних пацијаната дошло се до следећих резултата:

„Моје студије су показале да нетретирани канцер код оболелих оставља оболелима до четири пута веће шансе за дужи живот, него третирани. Ако неко има рак и реши да не предузме ништа, живеће боље и квалитетније него уколико се подвргне радијацији, хемотерапији или хирургији…“ тврди професор Хардин Џонс (National Cancer Institute of Bethesda, Maryland, 1956 Transactions of the N.Y. Academy of Medical Sciences, vol 6.)

Доктор Џонс је спровео глобално истраживање рака свих типова и упоредио нетретиране и третиране случајеве, да би закључио да нетретирани живе дуже и често наџиве оне који су третирани.

Како изгледају неки од алтренативних третмана биће речи у неколико наредних текстова.

ЗАШТО СЕ У СРБИЈИ ВРШИ ПРИВАТИЗАЦИЈА ЗДРАВСТВА?

Здравстевана политика је део државне политике. Државна политика је заштита економских интереса државе, а економија је заснована на производњи средстава за живот. Једино људски рад може несто да произведе. Да би народ радио и стварао добра без којих нема живота (храна, енергенти, склониште) мора да буде здрав тј. радно способан. Зато стара римљанска пословица каже: Sani divitibus ditiores – Здрави су богатији од богаташа.

Али, данашња друштвена заједница која почива на новцу као „вредности“ морала је и ово да промени. Зато се од лекара данас очекује да праве новац, а не да лече људе. Тако је и глобална политика у области здравства (која се намеће и Србији) – да се од лекара направе дилери лекова, а од здравих људи – пацијенти (потрошачи). Новац је тако постао вреднији од живота па је огроман број људи широм света постао биолошки вишак. Његову редукцију данас намеће глобална светска олигархија и то треба да спроведу они од којих се то најмање очекује – лекари. Невидљиви непријатељ је најефикаснији. Лекари су данас тако постали највеће убице и масовни егзекутори.

КАКО СЕ ОДБРАНИТИ?

Природа је ипак јача од људског зла и један биолошки механизам је вољом Креатора уграђен у тело сваког здравог човека. Зато, уколико приликом одласка код лекара осетите СТРАХ – знајте да вам то Креатор шаље сигнал о опасности. То осети и свако дете чим угледа лекара. Да ли сте се некада питали зашто? Сада знате. Овај природни сигнал исти медицинско-корпоративни клан назвао је ијатрофобијом и промовише га као болест. Зато ће вам „стручно“ препоручити да се јавите психијатру.

На вама је да сами одлучите шта ћете чинити.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *