Факир, змије и банана

Пише: Мирослав Лазански

У Србији је повезаност бизниса и државне моћи годинама била нормална ствар

У Србији је због Мише Америке, званог и Миша Банана покушан државни удар. Страшно сам се изненадио када сам то чуо, будући да државни удар, или барем војни пуч чекам већ 25 година. Наиме, то ми је почетком 2012. године на коктелу после промоције филма „Село гори, а баба се чешља” пребацио господин Срђан Шапер чувши како колега Драган Ј. Вучићевић и ја на том коктелу отворено наговарамо двојицу генерала Војске Србије „како је крајње време да изврше војни пуч”. Генерали су се одмах, дубоко згранути, удаљили од нас двојице. Прође годину дана, кад ево сада читам да је господин Вучићевић заиста покушао државни удар. А није ме звао. Није лепо од њега.

Заправо је господин Бранко Ружић први јавно устврдио да је у Србији протеклих дана, због Мише Банане, покушан државни удар. Сећам се да је поручник Ролингс у Гани периодично изводио државне ударе кад год би подбацио род банане у тој земљи. Али Србија није у Африци и ми немамо банане. Ко је онда покушао државни удар?

Ивица тврди да га за Банану не нападају ни Алек ни СНС, да га не напада ни Мики, то је потврдио и Ружић, Ницовић каже да Мики и Борис због свега тога морају у затвор, Алек брани Микија да је професионалац, Мики каже да када су Банану надгледали те 2008. још нису имали довољно доказа да је Банана криминалац, Ивица каже ако тада, те 2008. професионалци нису поуздано знали је ли Банана чист, како он то као министар полиције да зна, односно ако то тада није знао Мики, како то да зна Ивица. Који додаје да је са свима у одличним односима. Осим, наравно, са Бананом. Па смо сада сви у банани, што би рекла бивша браћа Хрвати када је стање у држави лоше. О да, Алек је нешто додао и о некаквим змијама, ваљда није мислио да Немањина представља легло змија. У том је случају он факир који сада може да их апсолутно контролише.

Ипак, како никако не могу да поверујем да је господин Вучићевић са својим „Информером” покушао државни удар, где би он то без мене, а сви остали потенцијално сумњиви одричу се те работе, позовем лепо Вашингтон и „Фајненшел крајмс инфорсмент нетворк”, са седиштем у једном великом пословном блоку у „Тајсон корнеру”. Они су орган који потпада под америчко Министарство финансија, имају сва имена, датуме и места. Знају све о буразерском и непотистичком капитализму у Србији, о галерији наших домаћих Банана и њиховим активностима преко „Ситибенк”. Одмах су ми рекли да, заправо, покушаја државног удара није било, лакнуло ми је због колеге, али да су у прошлости везе разних наших Банана биле са Раулом Салинасом (затвор због убиства), иначе братом бившег председника Мексика, с Асифом Зардаријем (провизије), иначе, мужем бивше пакистанске премијерке Беназир Буто, с Омаром Бонгом бившим председником Габона (афера „Елф”), са синовима бившег војног лидера Нигерије, генерала Санија Абача (корупција око банана), са Хајме Лусинчијем (лоповлук), иначе бившим председником Венецуеле, као са две ћерке бившег председника Индонезије Сухарта (крађа две милијарде долара).

Био сам фасциниран, наше Банане заправо су глобални кримоси, зато и не можемо да их нађемо. Можда су у Индонезији са Сухартовим ћеркама? На Балију?

Дакле, у Србији је повезаност бизниса и државне моћи годинама била нормална ствар, брак власти и капитала био је аксиом, моћ која одражава интерес капитала сматрала се природном. То што монополска и олигархијска привреда воде у криминализацију државе као да никога није превише забрињавало, јер капитал обезбеђује средства за политичке кампање.

У Србији је после распада СФРЈ једнопартијски систем прво уступио место мноштву микропартија у бити недемократски настројених. На чело неких од њих дошли су, или су доведени представници једне нове политичке класе, „млади вукови” , који су пожурили да стекну богатство пре него што их смене и исто као и њихови старији жељни „власти због власти”. Али, уопште узевши, политичке игре су и даље водиле поглавице из бивших режима који су умели да прођу кроз све политичке кризе и којима ништа није сметало да се прогласе „демократама” у складу с новим политичким језиком.

Временом, редови су се прочистили. Представници опозиције, мање-више лишени вредносног статуса, раскидани борбама утицаја, често су бриљирали својим недостатком конструктивних иницијатива, киптећи од нестрпљења пред вратима власти, спремни да се послуже свим средствима да би до ње и дошли, употребили је и прешли у табор јачег. Овај систем годинама је омогућавао да се извлачи корист и закључа један државни апарат који је све више попримао изглед двора, а био је кабинет, утолико више лакомог и захтевног што се круг „овлашћених” за прерасподелу националног богатства смањивао у мери јачања домаће и светске економске кризе. Задржати власт по цену свих компромиса, постао је лајтмотив, што у нацији у којој неповерење према политичарима спада у право стечено рођењем, свакако није било лако.

А онда је стигао факир.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *