Број погинулих у Сребреници ће бити оспорен?

Тимур Блохин, Јована Вукотић

Бивши председник Републике Српске- Радован Караџић током процеса пред Међународним трибуналом у Хагу покушава да докаже да је списак погинулих муслимана у Сребреници састављен крајње произвољно.

Општеприхваћена верзија гласи да је војска босанских Срба, у јулу 1995.године у Сребреници убила између 7 и 8 хиљада ненаоружаних мушкараца, међу њима и дечака. У крајњој линији, на споменику у самом граду стоји број 8372, са назнаком да овај број није коначан. Уз то, многи стручњаци оспоравају, како број убијених, тако и степен њихове реалне незаштићености. „Тужилаштво није доставило суду и одбрани тачна имена и презимена жртава, њихове матичне бројеве, дешавале су се манипулације са анализама ДНК, и ми се спремамо да то и докажемо“, изјавио је за „Глас Русије“ шеф правног тима Радована Караџића- Горан Петронијевић. По његовим речима, подвале и манипулације које се тичу дешавања у Сребреници, почеле су практично одмах. На почетку је било речи о 12 хиљада жртава, а последњи пут, у осуди српском генералу Здравку Толимиру се помиње „више од 4900“

У току трајања те тзв. заштићене зоне у Сребреници је вештачки увећаван број људи који на територији Сребренице борави да би се преко тога од међународне заједнице добијала већа количина хуманитарне помоћи. И ми имамо о томе и податке, имамо и доказе, имамо и муслиманска документа из којих се види да је вештачки увећаван број људи за неколико хиљада, чак пет до седам хиљада и да се на крају, на основу тих спискова дошло до закључка да недостаје осам хиљада људи, па се из тога онда повратно изводи закључак да је толико људи страдало. То, наравно, није тачно. По нашим подацима, укупно у читавој операцији у Сребреници је страдало нешто мало више од 3.000 људи. Оно што је дефинитивно утврђено то је да је у појединим случајевима било ликвидација ратних заробљеника. Али не цивила. И да тај број варира од 438 па до седамсто и нешто. Све остало – до 3.000 – је страдало у борбама, у међусобним обрачунима, у пробојима. Све људе који су претходно страдали од 1992. до 1995. они су ставили на те спискове, као и људе који су данас живи. Ми имамо доказа да је неколико стотина до близу хиљаду људи које они воде на тим списковима живо, и да они живе у западној Европи под другим или сличним идентитетом. А воде се као да су стрељани у Сребреници. Ми имамо доказ, сведока који је сам живео више година у Америци. Након што се вратио у БиХ утврдио је да његова породица прима пензију, јер је он, наводно, стрељан у Сребреници, па је чак и на Поточарима нашао свој споменик. Он сам зна 26 људи са којима је контактирао и чији нам је идентитет открио, за које се такође води на списковима да су стрељани у Сребреници. Ја вас подсећам да, ево, управо ових дана један од људи који је био оснивач Странке Демократске Акције (то је станка на чијем челу је био Алија Изетбеговић, тада председник и Врховни командант војске БиХ) Ибран Мустафић, који је иначе рођен и живео у Сребреници и који је преживео све то што се догађало у Сребреници, сада је медијима открио да је око хиљаду муслимана побијено од стране Насера Орића и његових да не би стигли живи до Тузле и сведочили о свему ономе што су они тамо радили. Ако је то тачно, а не сумњамо да је тачно, јер то су муслимански извори, онда и тих хиљаду муслимана је приказано у овом броју убијених да би се дошло до те фамозне цифре.

Директор организације „Институт за истраживање српских страдања у 20.веку“ Миливоје Иванишевић, са своје стране говори да је списак жртава у Србреници могао бити допуњен именима дезертера Војске БиХ, а такође наводи и неке друге изворе имена.

Током првих последејтонских избора у БиХ, упоредио сам списак бирача са списком несталих и у њему сам нашао 3016 имена муслимана који су истовремено и бирачи

А ево још једног примера:

Оно што је било правило код свих њих, је да сви су они од себе бацили писана документа. Стотине њих у транспортерима, камионима, аутобусима, које је требало транспортовати у заробљеничке логоре. Нико није узео ниједан документ, свако је измишљао име. Сви они који су починили злочине дали су сасвим друга имена. После кад смо трагали за тим именима, испоставило да тај човек никад није ни постојао. А тај који је нас обмануо, када је отишао у Тузлу, када се јавио тамо својој команди, онда је рекао право име и презиме и био је славна личност.

Нажалост, за „Глас Русије“ нису желеле да говоре представнице организације „Жене Сребренице“. Како нам је било објашњено, руководство ове организације највероватније неће дати изјаву за руске медије. Али, своје мишљење о догађајима у Сребреници, изнела је Соња Бисерко, председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији. Подсетимо да је 2010.године, када је парламент Србије усвојио резолуцију, којом се осуђује убиство босанских муслимана у Сребреници, позната активисткиња за људска права је изнела свој став да би овај документ требало укључити у образовни систем:

Сребреница је тема која је код српске интелигенције већ годинама на дневном реду. Пре свега у покушају порицања одговорности Србије за тај геноцид који је доказан у више случајева пред Хашким трибуналом, а потврдио га је и Међународни суд правде. Према томе, то је нешто што уопште није тема за дискусију у смислу доказивања да ли је било или није било. Међутим, србијанска интелектуална, културна и политичка елита, један велики део ње организовано и врло континуирано ради на порицању одговорности пре свега преко смањивања броја оних који су тамо изгубили животе. Затим, врло често се фокусирају и на то да су муслимани одговорни за Сребреницу. Сребреница је трауматична тачка пошто нико не може да каже да се она није десила, али се зато умањује значај самог тог масакра. Истовремено се српска страна фокусирала на то да се Братунац прикаже као српско стратиште, па је одједном догађај, који се десио 1993. године за Божић, претворила у један меморијал, на којем стоји око 3.000 српских имена, а то су имена оних који су погинули на целој територији Републике Српске. Значи, то су изједначили са Сребреницом. Тако да на сваки помен Сребренице на српској страни се увек помиње и Братунац. Тако да и политичари који евентуално оду до Сребренице увек оду и до Братунца. Тако да та два топомина имају исти значај у тој конструкцији сећања са српске стране. Значи, апсолутно једна релативизација Сребренице као најужаснијег злочина рата у Босни.

Да ли ће Радовану Караџићу и његовим правницима поћи за руком да оспоре списак погинулих у Сребреници? Ако узмемо у обзир да се цео процес води пред Трибуналом у Хагу, мало је шанси за то. Током ових скоро 25 година, то, шта се заиста дешавало у Сребреници, још увек је тајна. Остаје само нада, да ће нове информације које се стално појављују, помоћи да се бар некада у будућности успостави објективна слика онога што се тамо заиста догодило.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *