Прича о Борку
Борко је 1973. годиште, рођен у Београду, а родитељи су му се из пиротског краја доселили у Београд 60-их. Отац му је радио у ИМР Раковица као мајстор, а мајка у Студентском дому на Карабурми у мензи…
Борко је 1973. годиште, рођен у Београду, а родитељи су му се из пиротског краја доселили у Београд 60-их. Отац му је радио у ИМР Раковица као мајстор, а мајка у Студентском дому на Карабурми у мензи…
Углавном, прозивају нас они који су се скривали под женину сукњу, бјежали од пушке ко враг од крста. Ми смо били тамо кад је требало, нисмо ратовали за паре и привилегије…
Шта веле… паника у Србији. Дјеле се позиви за војну вјежбу, читам коментаре, неће људи на Пасуљанске ливаде, Гоч, Тару, Петрово село…
Неки сасвим обични, мали, а опет велики људи, ту, око вас, сведоци стварања историје, знају делиће приче које чине један мозаик. Онога шта је ЗАИСТА било.
Стајао сам на торњу који је неким чудом остао читав и гледао пустош око себе. Све је било разваљено и уништено. Гледао сам у остатке нашега Центра у Кули.
Нешто размишљам… ако се стварно запуца, ако овај наш миротворац не сачува мир у региону, како сад зову ову нашу долину суза…
Средином октобра 1994. године муслиманска војска је покренула велику офанзиву из Бугојна према Купрешкој висоравни са циљем да заузме Купрес. На мање од 3.000 бораца 7. купрешке моторизоване бригаде ВРС обрушило се више од 12.000 бораца изабраних из скоро свих корпуса тзв. Армије БиХ.
Често смо имали прилику да слушамо приче о великим јунацима и њиховим подвизима. Међутим већина тих прича задире дубоко у прошлост. Ретко када нам падне на памет да су такви људи били део и нашег времена и да су нам можда и ближи него што мислимо.
Негде у Босни, ’90. и неке, био сам сведок страдања и погибије тројице наших бораца. Тада су од експлозије гранате хаубице Алијиних артиљераца на лицу места погинули Ђондир и Робија, а Риле тешко рањен. Том приликом је тешко рањен и Чираш, новинар. Граната је пала буквално под ноге Рилету и Ђондиру.
Тог лета 1914. примише Срби велику борбу. И тад је био ултиматум и тад нисмо имали куд. И опет против пола света. Неколико дана Цер је био права буктиња. Неколико година касније, права костурница. Или више изгинулих Шваба ни више изгинулих Срба… Степа одбрани Цер… Србију ни тад не одбранисмо. Чекале су нас албанске гудуре…
Рођен је 1952. године у Малом Пољу код Хан Пијеска. Основну школу и гимназију је завршио у Хан Пијеску након чега уписује Војну академију у Београду. Године 1992. генерал Ратко Младић га поставља за команданта Илиџанске бригаде са чином пуковника Војске Републике Српске.
Лета господњег 1971. родило се дете 1. новембра, српско дете, имало је младеж на левом образу који је значио срећу у животу, а и породица Перић је тај дан блистала од среће што је након четири кћерке добила сина по имену Бошко.
Тога дана, злокобне ратне зиме 1993. године, у јеку најжешће непријатељске офанзиве, механизовано-оклопна бригада кренула је из Бенковца, да би преко снегом завејаног Велебита стигла у Грачац и у директном окршају са непријатељском војском, спречила њено напредовање, пустош коју је остављала иза себе, злочине без преседана и заузимање доминантних висова Велебита…
И пролазили су у тим својим дивним униформама крај мене… И изгледали су тако поносито… Силно! …А ја сам стајао, ту, крај реке.
Мало сам се био расписао задњих дана, па реко бићу миран једно време… Не да враг мира, прелетим мало по фб, и опет прича како нас је, ето, неко завадио, велике силе управљају са нама, има лоших људи и код нас и њих, као сви ми имамо неког тамо, удатог или ожењеног, и да су криви ратнохушкачи са обе стране…
Никад опростити, никад заборавити… никад нисмо били браћа, никад нећемо ни бити. Никад вам нећу опростити оне мртве са којима сам фудбал играо, са којим сам пиву пио…
Већ 25 година у српском народу постоје људи који су дошли са стране, и зову их ПОСМАТРАЧИ… Сједили и посматрали су у Крајини, сједе у РС и Србији… Сједе и посматрају, шта радимо, како се понашамо, шта мислимо, колику плаћу имамо, колико трошимо, колико смо се задужили, колико треба да вратимо…
Руке су ми биле скроз лепљиве од крви, једва сам се држао на ногама. Кад смо се други пут вратили с транспортерима, горе су већ били поређали погинуле. На светлости фарова од „ладе ниве“ колеге тих мртвих прилазили су и покушавали да их препознају. Видео сам Вучину како ме гледа избезумљено.