Историја

Устаници из шанца задивили Европу

Прошло је 207. година од велике српске победе на Мишару, која је променила историју Балкана. Велике силе после ове битке на терен послале своје представнике да мрсе балканско клупко

Српски тријумф у боју на Мишару, чија је 207. годишњица обележена 13. августа, лансирала је Србију у вртлог европске политике у коме се и данас врти, кажу историчари. Кад је на пољу крај Шапца око 7.000 српских устаника до ногу потукло 40-50.000 најбољих и најфанатичнијих турских војника из трупа стационираних у Босни стварање српске државе постало је извесно. Велике силе су истог тренутка на терен послале своје представнике да мрсе балканско клупко.

– До боја на Мишару устанак у Србији сматран је једном од многобројних локалних буна која ће бити брзо угушена. Све се преокренуло кад су европски обавештајци са Мишара јавили да устаници нису гомила наоружаних сељака, већ организована војна сила која је под командом Карађорђа, користећи европске технике и тактику ратовања, потукла трупе чувеног Сулејман паше Скопљака – каже Бранко Богдановић, војни историчар.

Бој на Мишарском пољу, око шест километара југоисточно од Шапца, почео је у среду 13. августа 1806. године и трајао је два дана. Турске трупе из Босне почеле су још раније инвазију на Србију, јер су знале да главнина устаника с Карађорђем чека напад из правца Ниша. Међутим, Ненадовићи су одржали дринско-савски фронт до доласка вожда који је под борбом бесно пробијао ка Мишару.

Појачање је стигло на ратну позорницу 9. августа и непрестаним турским нападима почело да прави утврђење између Саве и Јеленачке шуме.

– Напад око турских трупа почео је 13. августа. Била је то највећа битка Срба и Турака после Косова, у којој је победу однело око 5.000 српских пешака и 2.000 коњаника, са два топа „Крњом“ и „Шибоњом“ и једним мерзером. Њихове положаје нападало је око 40.000 хиљада аскера са снажном артиљеријском подршком – описује Богдановић.

Историчари напомињу да су Аустријанци помно пратили устанак од почетка, јер су многи Срби, официри и подофицири из Војне крајине узели учешћа у рату као инструктори и заповедници устаника.

– У непосрдној близини бојног поља увек се налазио аустријски тим хроничара који су речима и цртежом бележили фазе сукоба. Захваљујући њима данас знамо како су Срби добили битку – каже Богдановић.

На изненађење европских посматрача Срби нису применили уобичајени герилску тактику „удри и бежи“ већ су из шанац сипали плотун за плотуном, који је косио турске трупе. Јуриш турске коњице је пропао кад су коњи почели да упадају у замке „вучје јаме“ којима су устаници окружили утврђење.

Ипак, неупоредиво многобројнији нападачи су као плима преплавили бојно поље и стигли до палисада шанца, где их је сачекало зашиљено коље. Ипак, Сулејман паша Скопљак већ је славио победу, када је Турке с крила напала српска коњица, која се до тада по Карађорђевом наређењу крила у шуми.

– Турци су упали у Карађорђеву замку. На збијену масу турских аскера силовито је налетело једно крило српске коњице којом је командовао поп Лука Лазаревић. Друго на челу са Лазаром Мутапом и протом Матејом Ненадовићем сасекло је турску артиљерију и натерало штаб у бекство. Карађорђева замка била је пример врхунске војне вештине, која је задивила европске војсковође и владаре. Од тог тренутка сви су почели озбиљно да се интересују за Србију, а то је значило и да политички калкулишу и покушавају да управљају судбином устаничке државе. До данас суштински се није много променило – закључује Богдановић.

КАРАЂОРЂЕ СКРЕНУО НАПОЛЕОНА

Међу турским артиљерцима на Мишару било је и Француза, Наполеонових војника, открива Бранко Богдановић. – Наполеон их је послао у помоћ Турцима, које је сматрао савезницима у походу на Русију. Карађорђе, који непосредно пре тога тражио помоћ од Наполеона, веома се разочарао кад је после битке видео мртве француске војнике међу јаничарима. Још више се разочарао Наполеон који је планирао да преко Србије крене својим трупама према Русији. Схватио је да би га то исувише коштало и променио је план – каже Богдановић.

Напиши коментар