Умешаност невладиних организација у шпијунажу

Пише: Мр Драган М. Филиповић – оперативац Државне Безбедности, један од оснивача ЈСО

nvo-cia-nato-spijunaza

Објективне могућности за употребу, тачније злоупотребу, невладиних организација у класичном обавештајном раду су толико повољне да их се ниједна западна служба не би одрекла. Зато је сасвим разумљиво што их обавештајне институције држава чланица NATO савеза, пре свих америчка, британска и немачка, на том плану обилато користе. Наиме, сам чин успостављања неке невладине организације, у било којој страној земљи, са безбедносног аспекта може се тумачити као својеврстан обавештајни продор, па се генерално не поставља питање да ли ће, већ само када ће, у ком облику и којим интензитетом, једна или више таквих организација бити стављене у функцију конкретних шпијунских оперативних захвата, то јест, свих расположивих облика класичног обавештајног деловања.

На првом месту невладине организације се користе као покриће за формирање тајних обавештајних пунктова у иностранству и прикривено деловање професионалних страних обавештајаца. У ранијем периоду тај вид класичне шпијунаже реализован је преко дипломатско-конзуларних мисија, трговинских и других представништава, страних новинских агенција и томе слично, што је повлачило вишеструке ризике, јер је у случајевима „provable“ обавезно долазило до компромитације и држава и институција затечених у недозвољеним шпијунским активностима, уз пратеће дипломатске скандале, судске процесе и поремећаје међудржавних односа. Појавом невладиних организација ти и слични ризици су умногоме отклоњени, јер државама, носиоцима шпијунске активности, дају могућност да у случају откривања илегалног деловања, пред властима земаља домаћина порекну околности своје умешаности и одговорности, пребацујући негативне политичке и безбедносне конотације на институције које формално – правно или не припадају никоме или иза њих стоје приватна лица од којих се лако могу оградити.

Приликом једног обраћања америчком Конгресу, Џон Дојч, бивши директор америчке обавештајне агенције CIA, који је био актуелан средином деведесетих година, изнео је следећу тврдњу: „CIA има право да не узме у обзир забрану злоупотребе новинарске професије и других професија у изузетно осетљивим случајевима, па да ангажује професионалног новинара као агента, или да одобри професионалном обавештајцу да се званично представља као новинар. Исти принцип се може применити и на припаднике мировних или хуманитарних мисија, па и на свештенство.“

Управо те злоупотребе постале су уобичајени модус америчке, британске и немачке обавештајне праксе, по правилу најчешће заклоњене иза невладиних хуманитарних организација, па се за многе од њих испоставило да су биле све друго само не хуманитарне. Обавештајни продор одвија се по мање-више сличном шаблону, а на примеру њиховог наступа према Србији, формирање тајних обавештајних пунктова конкретно је изгледало, између осталог и овако:

– Акција започиње са територије треће, суседне земље, која важи за оданог NATO савезника. CIA је тако продоре према Србији најчешће започињала из Мађарске у организацији представника америчке Службе при Амбасади САД у Будимпешти. У садејству са мађарском обавештајном службом, типује се погодна локална невладина организација која преко мађарске националне мањине има своја упоришта у српским градовима. Тој организацији се дају материјална средства да оснује неколико експозитура на територији Србије, обично у Новом Саду или Суботици, где добар проценат становништва чине Мађари. Наравно, људи који су на томе ангажовани не смеју да знају да иза иницијативе стоји америчка Служба.

– Српски држављани мађарске националности формирају нову мрежу дотичне организације, с тим што се једна од експозитура ставља на располагање „америчким хуманитарцима“. Тако амерички професионални обавештајци у Србију улазе легално, у својству хуманитарних саветника и стручњака. Потпуно се утапају у средину и, бар за прво време, заиста баве хуманитарним акцијама које не изазивају никакву сумњу. Свој прави идентитет обавезно скривају од свих са којима ступају у контакт.

– Под овом „легендом“ остварују бројне везе са другим српским невладиним организацијама, што им даје могућност да, сада без ичијег посредовања, формирају нове експозитуре унутар територије Србије у центрима за које су заинтересовани. Те нове експозитуре искључиво су њихове, са допуњеним кадровским саставом обавештајаца које доводе са стране, јер су сада они у прилици да им издају потврде за легализацију уласка у земљу, кретање и боравак.

– Пунктови обавештајне службе CIA формирани на овај начин измичу пажњи домаћих безбедносних институција јер су потпуно утопљени у масу разноразних невладиних организација. Део њиховог састава, бар трећина, наставља са редовним пословима из легалне сфере хуманитарног деловања, док се остали ангажују на својим професионалним шпијунским задацима, као што су: формирање агентурне мреже, контакти са мрежом, непосредна обавештајна извиђања и опсервације, акције тајног праћења и прислушкивања и све друго што спада у домен деловања конспиративно инсталираних обавештајаца на терену. Стриктно су им забрањени сви контакти са америчком амбасадом у земљи у којој делују, као и са другим званичним америчким представницима, па чак ако се негде случајно и сретну, свој идентитет и функцију обавезно сакривају. Наређења добијају искључиво из експозитуре CIA-е у суседној земљи из које је акција започета, у конкретном примеру, из представништва CIA-е при амбасади САД у Будимпешти, којем подносе редовне периодичне извештаје. Везу одржавају конспиративном електронском поштом или непосредним контактима који се могу остваривати, по правилу, на територији трећих змаља.

 

* * *

Од 1995. до 1998. године, у оквиру међудржавне сарадње на пољу безбедности, одржаване су сталне везе између југословенске Службе државне безбедности и америчке обавештајне службе CIA. Главна ствар, на којој је америчка страна инсистирала, односила се на нашу помоћ око успостављања тајних обавештајних пунктова CIA-е на територији Републике Српске. Свој захтев Американци су правдали потребом за оперативним продором ка терористичким организацијама које су деловале у муслиманском делу Босне, а које су се евентуално могле контролисати са територије коју су држали Срби, као и потребом установљавања тачног чињеничног стања у вези са наводним српским злочинима над босанским муслиманским становништвом, за шта је иначе била заинтересована и српска страна.

На колегијуму југословенске Службе одржаном тим поводом, констатовано је да Американци према нама имају генерално непријатељски став, али да њиховом обавештајном захтеву треба изаћи у сусрет из више разлога: процењено је да ће CIA своје захвате свакако реализовати, без обзира на нашу помоћ, па нам се на овај начин пружа могућност да њихову активност на терену боље сагледамо и изучимо, а при томе, пружа нам се и прилика да на ширем политичком плану обезбедимо државном врху позитивнију преговарачку позицију као страни која показује вољу за конкретан кооперативан однос са Западом. Одговорност за реализацију задатака на терену стављена је мени у надлежност. Тако је започета обавештајна акција која је обухатала два паралелна сегмента: непосредни рад са америчким обавештајцима – вођен под кодним називом „Шитмејкер“ и оперативно покривање њиховог деловања, заведено под кодним називом „Шитплејер“.

У оквиру стварања услова за реализацију овог посла заказао сам радни договор са ужим руководством Службе државне безбедности Републике Српске. Сагласили смо се у ставу да ће Американци своје намере остварити у сваком случају, па је за све нас много боље да се у то директно укључимо. Сагласност је дао и бивши председник Републике Српске Радован Караџић, чије је мишљење, без обзира на чињеницу што се добровољно повукао са те функције и даље било неприкосновено, као и актуелна председница у то време, Биљана Плавшић. Одређено је неколико оперативаца који су надаље били ангажовани само на том задатку, а због кадровске непопуњености њихове Службе, договорили смо се да ће покривање деловања будућих CIA-них пунктова вршити додатне оперативне екипе које ћу ја довести из Београда.

Прва група америчких обавештајаца, која је укупно бројила шест људи, допутовала је у Београд преко Мађарске. Сви су носили идентификациона документа службеника Уједињених нација. Неколико дана, док су трајале припреме за њихово пребацивање у Републику Српску, одсели су у апартманима амбасаде САД. Официјално сам се упознао са њиховим руководиоцем, који ми је представљен под именом Тим. Његов задатак био је да успостави обавештајни пункт у Бијељини, малом граду у источном делу Републике Српске, стратешки важном, јер се налази на раскрсници путева који су водили од Србије према западном и јужном делу те Републике.

Бијељински пункт CIA-е је убрзо успостављен. Налазио се у неупадљивој, једноспратној изнајмљеној кући, близу центра града. Легализован је као седиште међународне хуманитарне „невладине организације“ која се бавила дистрибуцијом грађевинског материјала за потребе обнављања стамбених објеката разрушених у ратним дејствима. Назив организације био је измишљен, колико се сећам, скраћеница од насумично одабрана три слова, али је пропратна документација Уједињених нација, која је гарантовала да је то заиста „хуманитарна мисија“ била оригинална. Наиме, Американци су са собом понели неколико комплета таквих бланко формулара, које ће касније презентирати и при легализацији осталих пунктова. Користили су три возила, два џипа са таблицама УН и један неупадљиви путнички аутомобил регистрован на цивилне бијељинске таблице.

Руководилац пункта, Тим, добро је говорио српски језик. Рекао ми је да га је научио на убрзаном осмомесечном курсу у једној америчкој војној бази у Немачкој, где је припреман за мисију на југословенском простору. Осим вођења пункта, приоритетни задаци су му били одржавање везе са централом CIA-е при америчкој амбасади у Београду, одакле је координирана њихова операција, као и са мном, званичником српске Службе, на чију су се помоћ ослањали.

Њихов главни теренски оперативац био је Питер, Американац руског порекла, искусни CIA кадар коме је ово била ко зна која мисија по реду. Српски је говорио веома слабо, али је добро познавао обичаје, јер је по вероисповести православни хришћанин. Редовно је одлазио у локалну православну цркву и остављао знатне новчане прилоге. Најбрже се уклопио у средину (што му је и био посао), јер је доста времена проводио по кафанама у којима га је народ срдачно прихватио стога што се отворено декларисао као „непријатељ муслимана“.

Трећи члан екипе, Питеров асистент, стручњак за обавештајна извиђања, ћутљив, неприметан човек, из пункта такорећи није ни излазио, осим у неколико случајева када је са Тимом и Питером ишао у обиласке и фотографисање терена. Запажено је да су га посебно занимали мостови које је сатима изучавао, фотографисао и премеравао, као и локалне бочне сеоске путне комуникације које су се укључивале на главни путни правац.

Четврти члан екипе, стручњак за електронику, компјутерске везе и системе, никада није напуштао пункт. Његова соба била је увек закључана, а приступ јој је имао само Тим. Тај члан екипе мењан је на свака два месеца.

Пети и шести члан екипе били су командоси из специјалног састава CIA, један јужноамеричког а други кинеског порекла, задужени за безбедност пункта, а повремено ангажовани и као возачи и лично обезбеђење Тима или Питера, када су се кретали по терену.

Током прве две године функционисања бијељинског пункта, бавили су се стандардним обавештајним задацима. Оперативни рад базирао им се на одржавању контаката са агентурном мрежом коју су у целости чинили странци, службеници мировних мисија и новинари, са којима су се састајали по успутним кафанама, а разговоре обављали најшешће у возилу, тј. у покрету. Анимирање локалног становништва према задацима америчке шпијунске мреже одвијало се до фазе изучавања и типовања, ретко кад индиректног ангажовања. Контакте са типованим лицима базирали су на новцу, то јест издашном чашћавању или поклонима, а противуслуге које су тражили нису биле отвореног обавештајног карактера и све су образлагане потребама њихове „хуманитарне мисије“. Секундарна, условна мрежа, коју су створили међу српским живљем није имала чак ни претпоставку о томе да је ангажована према задацима CIA-е.

На пример, Питерова мрежа сводила се на „пријатељске везе“ са неколико службеника успутних бензинских пумпи који су га „пријатељски” извештавали када би се појавило или прошло неко од возила за које је показао интересовање или са особљем у успутним угоститељским објектима, које му је, такође „пријатељски“, реферисало ко се од интересантних људи ту са ким састајао и о чему су разговарали. Постоје индиције да је Питер тајно (уз евентуалну помоћ неке од „пријатељских веза“) поставио и „ad hoc“ прислушна средства у неколико бијељинских кафана, познатих као места на којима се окупљају људи из локалних војних и политичких кругова. Та сумња је изведена на основу више пута уочених ситуација у којима су Питер, обавештајни техничар и специјалци из пункта затицани како сатима седе у паркираним возилима у близини таквих објеката, највероватније са циљем снимања разговора, фингирајући пијанство, квар на возилу или једноставно се правећи да некога чекају.

Шире ангажовање на типовању будуће шпијунске мреже остваривали су на карактеристичан начин. Наиме, користећи фиктивну фасаду „невладине организације“ иза које је пункт био заклоњен, пуштен је оглас у локалној штампи у којем се заинтересовани становници позивају да се пријаве за добијање бесплатног грађевинског материјала из хуманитарне помоћи за поправку и обнову кућа. Од масе људи која се на оглас јавила, касније су на разговоре позивани само они који су у пријавама навели да су активни или пензионисани припадници Војске Републике Српске. Неки од њих заиста су и добили хуманитарну помоћ те врсте. Међу њима је, наравно, био одређен број лица која су том приликом процењена као погодна за оперативни наступ, а накнадно и заврбована.

Други пункт CIA-а у Републици Српској формиран је у Добоју, као стратешки значајном граду на самој граници са муслиманским делом босанске територије. Суштински, пункт се сводио на једну собу у локалном хотелу, коју су претежно користили службеници хуманитарних мисија и страни новинари, стално резервисану на лажно име CIA-ног теренског оперативца Чарлија, који је наизменично користио легитимитет службеника Уједињених нација и представника „Невладине организације – Лекари без граница“. Чарли је био под директним руководством централе CIA при америчкој амбасади у Београду, мада је инструкције повремено добијао и посредством Тимове екипе из Бијељине, са којом се редовно састајао. Задатак добојског пункта примарно је био усмерен на одржавање везе са пунктовима CIA-е на муслиманској територији. Амерички обавештајци са тог терена, такође закамуфлирани иза идентитета хуманитарних представника, састајали су се са Чарлијем у Добоју, предавали му информације које је требало проследити даље или организовали прихват и пребацивање других америчких агената који су по посебним задужењима прелазили на муслиманску страну. Преко овог пункта су на муслиманску територију у више наврата пребациване специјалне екипе које је предводио директор CIA-е за Западни Балкан, Даг Смит, иначе стално стациониран у једној од европских централа америчке Службе у Италији.

Трећи, најзначајнији пункт CIA-е у Републици Српској био је стациониран у Бањалуци, административном, политичком и војном средишту те Републике. У првој фази, формирао га је Тим из бијељинског пункта, да би над њим, одмах по оснивању, руководство преузео лично, малопре споменути функционер CIA-е, Даг Смит. Пункт је био заклоњен иза хуманитарне мисије UNHCR-а и лоциран у једној од зграда коју су званично користиле Уједињене нације. Задатак пункта био је држање политичких контаката високог нивоа, између осталих и са начелником Државне безбедности Републике Српске, Драгишом Михићем, двојицом Американаца српског порекла који су били запослени у кабинету председнице Биљане Плавшић, највишим војним руководиоцима из састава мисије Уједињених нација, угледним локалним бизнисменима и тако даље.

Како је време пролазило, а Американци се све више војно увлачили у Босну, бањалучки обавештајни пункт је потпуно преузео примат. Бијељински пункт је расформиран. Тим и већи део екипе вратили су се, преко Београда, у САД, осим Питера, који је прекомандован на дужност руководиоца једног новоформираног тајног центра CIA-е у Русији. Агентурна мрежа коју су створили у Бијељини предата је на везу потпуно новим људима, америчким обавештајцима из састава војног контигента, које ни ми, ни Служба државне безбедности Републике Српске нисмо имали под контролом. Такође и активности добојског пункта прешле су у надлежност бањалучке екипе, која је у међувремену, без икаквих најава и договора, попуњена новим, нама непознатим кадровима.

Најзначајнији обавештајни продор који је Даг Смит остварио јесте регрутовање начелника Државне безбедности Републике Српске Драгише Михића у америчку шпијунску мрежу. Поигравање са њим започето је приватном понудом да се укључи у бизнис око илегалне трговине дуваном и аутомобилима, што је овај прихватио. Међутим, иза бизниса је стајала америчка милитантна „невладина организација – Дајнкорп“ која је истовремено радила и са муслиманском страном, што се убрзо сазнало, па је искомпромитовани Михић морао да поднесе оставку на функцију и да отказ. У међувремену, Даг Смит је отишао у редовну пензију, али је остао под уговором са америчком Службом и за њихове потребе у Италији формирао „невладину организацију“ за пружање безбедносних услуга „D.S. International“. Даг се наравно није одрекао Михићевих услуга, већ га је запослио као представника своје приватне безбедносне организације у Бањалуци. Тако је бивши начелник Државне безбедности те Републике, заједно са делом оперативног састава који му се придружио, наставио незванично да ради за америчку Службу, као њихов јавни шпијун, што, колико знам, ради и данас. Практично, оперативну функцију обавештајног наступа CIA-е у Републици Српској, сада претежно обављају искомпромитовани, заврбовани Срби.

 

* * *

Морам да нагласим да највећи број невладиних организација нису непосредно формирале западне обавештајне службе, али је њихово активно коришћење на класичним обавештајним задацима увелико присутно, са знањем, а још чешће без знања локалних руководстава тих организација. Већ сам на једном месту споменуо да укупно чланство тих организација у некој земљи, западне службе сврставају у категорију „обавештајног фонда“, прецизније, у групацију људи који се према својим мотивима и политичким склоностима могу сагледавати као потенцијални агенти. Када је у питању балкански простор, то је за западне службе било веома битно, јер су се исти људи, у принципу, могли успешно користити не само у земљи из које потичу него и даље, према осталим земљама Евроазије, као оперативни увод за експанзију на Исток.

Преко невладиних организација уобичајено се врши одабир, то јест „типовање“ појединаца, који осим воље да се ставе на располагање западним обавештајним институцијама имају и реалне могућности за конкретне шпијунске продоре, преко радних места на којима су редовно запослени, веза у државним органима у којима су евентуално некада радили, родбинских или пријатељских веза са запосленима у обавештајно значајним објектима, лица која станују у непосредном суседству таквих објеката и сл. Такође се „типују“ генерално перспективни кадрови, интелектуалци, стручњаци, натпросечно интелигентни и способни људи, за које се може реално претпоставити да ће направити успешне друштвене каријере и по том основу се, кад-тад приближити врху државне власти. На одабиру конкретних, потенцијално употребљивих, обавештајних кандидата, најчешће су ангажовани такозвани „агенти-типери“, којима су изучавање и селекција лица основна шпијунска задужења.

Даље, невладине организације су готово идеалне за обављање обавештајних оперативних провера личности „типованих“ кандидата, јер преко свог бројног чланства лако могу да се распитају о било коме, а да то не изазове сумњу. На тако „типована“ и проверена лица, стране Службе ће, у зависности од својих планова и процена, евентуално извршити непосредну акцију отвореног или прикривеног врбовања, што се такође, уз ризике смањене на минимум, може спровести или посредством неке од невладиних организација или у њиховим просторијама, јер страном оперативцу, односно агенту задуженом за реализацију акције врбовања, на располагању стоје широке могућности да такав састанак обави у безбедним условима.

Најзад и одржавање везе са агентурном мрежом, у смислу давања налога и преузимања шпијунских извештаја, неометано и безбедно може се остваривати преко невладиних организација, јер је у њима веома лако пронаћи или уградити „агенте-везнике“. Такође и комуникациона техничка средства, која су у таквим организацијама обично на високом нивоу, могу се готово неопажено ставити у функцију подношења агентурних извештаја. Плаћање агената у таквим условима је такође најмањи проблем, јер се хонорари могу представити као надокнада за ангажовање на било којој легалној активности из званичног описа деловања неке од тих организација.

Неупућеном читаоцу овде морам да скренем пажњу да су поступак врбовања потенцијалних агената и одржавање везе са агентурном мрежом, најтежи, најосетљивији и најризичнији сегменти у обавештајном наступу сваке Службе, што је појавом невладиних организација западним службама знатно олакшано и поједностављено. То се односи и на плаћање хонорара, што се у овим случајевима лако легализује, уз отклањање опасности да агент на себе скрене пажњу околине као особа која је на чудан начин изненада стекла неуобичајено високу суму новца.

Категоризација обавештајних агената иста је за све, без обзира да ли су врбовани посредствном невладиних организација или на неки други начин. На првом месту по значају су „агенти од политичког утицаја“, условно названи „стратешка агентура“. То нису шпијуни у класичном смислу, који за неку страну Службу тајно и организовано прикупљају поверљиве информације, што иначе задире у кривично дело шпијунаже, како га квалификује закон. Напротив, то су лица која, по правилу, немају директне везе са страним обавештајним институцијама, а ретки од њих уопште и дођу у прилику да лично упознају обавештајца који је био задужен за вођење њиховог случаја. Њихов задатак је да по налозима које посредно добијају од страних Служби воде и преусмеравају политичке токове својих земаља према стратешким западним интересима. У југословенском случају, као што се из првог дела ове студије могло видети, то су били Иван Стамболић, бивши председник Србије, Живорад Ковачевић, који је као амерички „агент од утицаја“ актуелан и данас, али и Иван Ђурић, који никада није био у некој конкретној шпијунској мрежи, мада га је управо америчка Служба припремала за председничког кандидата који је требало да се политички супротстави Милошевићу. Од успостављања марионетске проамеричке власти у Београду, 2001. године, већина актуелних српских политичара су у функцији „агената од утицаја“ које на вези и усмеравању непосредно држи америчка Служба. Међу њима предњаче Горан Свилановић, бивши министар иностраних послова, Зоран Живковић, бивши потпредседник Владе и бивши председник државе Борис Тадић, који у својим саопштењима за јавност чак и отворено апострофирају захтеве које им постављају стране обавештајне институције.

Формирање политичких обавештајних агентура тог нивоа, на подручју бивше Југославије започето је много раније, захваљујући, у првом реду, обавештајним везама екстремне профашистичке емиграције и њених експонената у самој земљи, али је то, тек појавом невладиних организација добило израженију квалитативну форму. На пример, групација „агената од утицаја“ у Србији, ослоњена на америчку обавештајну Службу, формирана је претежно ангажовањем невладиних организација из мреже иза које је стајала фондација Џорџа Сороша, док је групација „агената од утицаја“ у Хрватској била ослоњена претежно на немачку обавештајну Службу, а деловала је захваљујући невладиним организацијама иза које су стајали Ватикан и католички клер. Истовремено, групација проамерички оријентисаних шиптарских сецесиониста са Косова, превасходни ослонац имала је у организацијама из мреже Хелсиншког одбора за људска права и мреже Лекара без граница, коју је формирао извршни секретар Уједињених нација и шеф мисије УН за Косово, Бернар Кушнер.

Убедљиво најбројнија оперативна шпијунска категорија су „агенти-информатори“, усмерени на прикупљање затворених података обавештајног карактера. То су шпијуни у правом смислу, па је и међу агентима из чланства невладиних организација највећи број њих ангажован управо на таквим задацима. Податке могу прибављати непосредно или посредно, обично из области које су најближе њиховој професији, личним ангажовањем или преко веза које им стоје на располагању. Наравно, сви ти агенти су рангирани по различитим нивоима способности и квалитета података које достављају. У овом контексту, сваки огранак, било које невладине организације, може се консолидовати као посебна агентурна мрежа – резидентура, са свим особеностима тајне шпијунске организације. На југословенском примеру, ангажовање на информативним задацима класичне шпијунаже, најчешће је установљавано међу чланством организације Лекари без граница. Приликом оперативних акција српских контраобавештајаца, у белешкама и документацији Лекара без граница затицани су многи поверљиви подаци о бројном стању, командном саставу и распореду кадрова Оружаних снага Републике Српске, њихови чланови су неретко хватани на делу како са земље маркирају циљеве за бомбардовање од стране NATO авијације, а у њиховим возилима више пута је пронађена софистицирана опрема за прислушкивање и радио-извиђање.

Са безбедносног аспекта нису за потцењивање ни многи аспекти легалног прикупљања обавештајно значајних информација, на чему су невладине организације готово свакодневно ангажоване. Под овај вид шпијунаже спадају легалне или илегалне анкете које ове организације спроводе међу локалним становништвом, као и ангажовања појединаца из редова високообразованог стручног кадра на „специјалним научноистраживачким пројектима“ који на први поглед не делују обавештајно индикативно и обично се тек накнадно сазнаје да је у питању био шпијунски захват. На пример, у Србији је сукцесив о иницирано неколико грађевинских пројеката на којима су били ангажовани стручњаци из домаћих фирми који су некада радили на изградњи војних постројења – аеродрома, подземних војних база и склоништа у Ираку, да би се од њих, кроз директне или неформалне разговоре, извукло што више података о тим објектима, што је затим достављено NATO команди, за потребе планирања ваздушних напада на ту земљу. Овај вид шпијунаже највише је био присутан код невладиних организација из састава мреже Сорош фондације.




4 коментара

  1. Milanko Benovic

    …sve je to tako samo sto je izostavljen tim koji vrsi psiholosko delovanje iliti ometanje za bilo koju akciju koja moze ugroziti clanove ‘baze’ u bazi i na terenu kao sto su takodje zaduzeni za odabir nekoga iz svoje organizacije za bilo koju potrebu baznog tima jer imaju svoje clanove u svim institucijama.iz tog razloga se strani agenti koji tek dolaze u zemlju tako brzo organizuju i odmah imaju obilje informacija bez nekog velikog kretanja i cimanja jer odma dobijaju sve na tanjiru skoro bez ikakvog rizika i truda za vrlo kratko vreme.uvek su skoro u samom startu takve humanitarne organizacije u javnosti proglasavane i optuzivane za spijunsko delovanje i onda tajac,niko nista…psiholosko ometanje stupa na snagu,kao i brisanje secanja clanovima koji su u toj zemlji doturali informacije.bazni tim je zapravo postansko sanduce.

  2. Milanko Benovic

    …(bazni tim je postansko sanduce tima za psiholosko delovanje koje je ranije imalo bazu u specijalnoj psihijatrijskoj klinici u Nisu.Vodja tima je do skoro tamo i radila,neznam dal je jos u toj ustanovi,inace je veoma blizak prijatelj sa Sorosem vise od dve decenije.Vodja tima je takodje visoko rangirana ako ne i vodeca iz senke u organizaciji crna ruza ciji su odabrani pripadnici zaposljeni u skoro svim institucijama).mozda je i suvisan taj podatak jer manji deo drzavne bezbednosti za to zna i uziva u saradnji sa njima nerazmisljajuci da ce biti uklonjeni posle odredjenog vremena jer cia nece da rizukuje.operativci uglavnom budu skinuti izazivanjem srcanog udara,izliva krvi u mozak,…jer se jezgro organizacije bavi naucnim istrazivanjem pod maskom da istrazuju psiholoske efekte ljudskog uma,kao i pracenje razvoja bolesti i pronalazenje izazivaca istih kako bi mogli da pomognu narodu.sve je to laz,zadnjih 15 god. je Srbija pretvorena u psihijatrijsku kliniku na otvorenom.

  3. Ljuba

    Kad smo kod toga potencijal im je ogroman ,i obuhvata drzavne organizacije ,razne privredne ,naucne ,informativne ,kulturne ,sportske ,cak i religiozne organizacije koje su prividno samostalne ali su zapravo pod kontrolom centara za vodjenje specijalnog rata .ima tu i humanitarnih org. za pomoc ali su one u stvari nosioci obavestajno-subverzivne aktivnosti.

  4. aleksandar sekaric sekira

    srpska se rusi,,,opozicija ima jednog gazdu,,,szp,t,j,sds,pdp su sarajevske ,bakirove marionete,prodaju u srcu trebinja,na putu za mrkonjice,rodno mesto sv,vasilija,zemlju senadu dzambicu,za trecinu cene,pare od prihoda idu vehabijama,,sve ih je vise,,blize su kupuje kce srpskim novcem,,izdaja srpstva je na delu,svaki grafit,o trebinju gradu ducica,sv,vasilija,koji nece biti prcija bakira,sda i radikalnih vehabija,sa 4 s u srcu,9, januarom danom republike koji spori i ukida bakir,sud bih,nacelnik izdajnik,sarajevski pajac,uz naredjenje brise,,,ukucajte nacionalisticki grafiti u trebinju,,,svaki je bio potpisan sa srpski dobrovoljci i patriote,,,i na best trznom centru,ustasko balijskom,,,,prodaje se trebinje bakiru,vehabijama ,,s,arabiji,,ne dam moj barut,sa bjeljine i zvornoke,ne dam pomen na saborce tigrove ziku i ramba

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *