Осим што говори о јединству вере и медицине, документарни филм „Бог има задњу реч“, садржи и сведочанства о чудесним исцелењима пацијената, које је савремена медицина, немоћна да их излечи, прогласила неизлечивим. Износе их лекари који су их лечили, потврђујући да је, као и у свему другом, Бог Тај који има задњу реч.
На надгробном споменику једног од највештијих ратника свога доба, Франческа де Саломонеа из Тревиза, стоји да га је за витеза прогласио рашки Краљ Урош (Краљ Милутин).
Христос не само да прима грешника, већ га очекује, тражи, пресреће… свуда, па чак и на оним местима где би мало ко зашао. Ово је кратка прича о свепраштајућој љубави Христовој према грешницима који се кају. Ко би очекивао да ће се затворским ходницима икад проломити громогласан, покајнички повик окорелог, опасног криминалца, силеџије и убице: „Христе! Христе! Зар си ми опростио?!“
Наш народ често у љутњи, а због лоше навике, има обичај рећи својим ближњима, брату, детету, чак и себи самом: „Иди до ђавола“! Ова кратка, истинита прича, могла би бити лекција свима, и младима и старима, да не помињу ђавола чак ни у шали.
Тражила си га, велиш, по свим војничким гробљима. Путовала си од Златибора до Крфа, до Солуна. Дизала си се на Кајмакчалан, на Мачков Камен. Спуштала си се у долине мртвих.
Иако је молитва привилегија и највећа сила коју је Бог даровао човеку, многи је нису свесни, не познају је и не користе. Неки се, додуше, молитве сете али само у опасности, изненадној тешкој болести или некој несрећи. А има и таквих који, колико год да моле, не виде плодове својих молитвених напора.
„Будимо људи“ речи су које је патријарх често изговарао. Једноставне, а тако моћне, поготово када их изговара човек велике духовне снаге, код кога свака реч има пуно значење. Кад живи по тој речи.
Рођени смо као Срби. Ником нећемо дозволити да нам брани да покажемо да смо на то поносни. Нисмо ми криви што они нису Срби. Вера која краси наш народ је православље. Љубав, част, правдољубивост којом православље испуњава душу је привилегија одабраних.
Када приметимо да се нама, или око нас дешавају лоше ствари, рефлексна и људска реакција је да узмемо ствари у своје руке. И то не мора да буде лоше. Свако од нас има одговорност да се потруди за сопствену добробит. Међутим, док штитимо себе или наше ближње, нашу имовину, наше световне идеале, оно што понекад заборавимо је да заштитимо нашу веру.
Једно јутро на јутрењу у цркви кажем себи: Данас нећу ништа јести. И тако одржим до вечери. Увечер сестре навале на мене да и ја са њима једем. Ја се мало колебах: Хоћу нећу, па онда узмем виљушком мало пиринча куваног са рибом…
Иако муслимани тврде да је Куран књига дата им од Бога, у њој постоји цели низ контрадикторности и нелогичности, а ми смо издвојили само неке од њих.
