Откуд Платон у цркви Богородице Љевишке?

Пише: Благоје Пантелић

Помињући у негативном контексту неке јелинске философске школе у свом Номоканону, Св. Сава је у многоме допринео да се у почетку историје српске православне духовности заузме антикласицистички став.

Популарност Савиног дела у средњовековној Србији је била огромна, те је негативан однос према античкој баштини убрзо постао општеприхваћен. Ствари ће почети да се мењају у време краља Милутина (1253–1321), посебно заслугом ученог архиепископа Данила II Пећког (1270–1337). Оно што је било пресудно да се изразито негативан однос према античком наслеђу промени у Милутиново доба, и касније чак доведе до појаве озбиљних хришћанских класициста какав је био нпр. Константин Философ, јесте снажан утицај у свим сферама (културног) живота који је долазио из Византије.

Талас који се подигао Ренесансом Палеолога у Византији запљуснуо је српске земље и њен културни живот у целини уздигао на један виши ниво. То се посебно одразило на став према класичној грчкој литерарно-философској традицији, а било је видљиво не само у књижевним делима већ и у црквеном сликарству. Најбољи пример окретања ка хришћанском класицизму јесте живопис катедралне цркве Богородице Љевишке у Призрену (настао између 1309. и 1313. године), у коме се јављају двојица античких мудраца – Платон и Плутарх, скупа са етиопском царицом Сивилом. Појава јелинских писаца јесте очекивана у доба када је црквени класицизам бивао све прихватљивији, али, са друге стране, и јесте изазивала чуђење. Не само у средњовековној Србији, него и у Византији, пагански мудраци се нису често појављивали на зидовима православних храмова. Чак је осликавање Платона, Плутарха и Сивиле у Богородици Љевишкој једна од најстаријих нама познатих фресака тих ликова када се има у виду подручје источне црквене уметности. Рекли смо да је то очекивано у време буђења црквеног класицизма, јер су, не заборавимо, храмови били места јавног окупљања, а њихови зидови простор на коме се промовисао официјелни став не само Цркве него и двора. Промена односа према античкој традицији подразумевао је да се то и јавно обелодани, и то је учињено управо у саборној цркви у тада престоном Призрену.

ФРЕСКА ПЛАТОНА

Сада ћемо се бавити само Платоном, док Плутарха и Сивилу остављамо за неку другу прилику. Почнимо од самог ликовног приказа.

Монументална композиција Лозе Јесејеве простире се по читавом северном делу сводова спољне припрате Богородице Љевишке, и управо у њу „уплетен“ је и Платон. Његов лик је постављен на западној страни потрбушја северног лука. Платон је насликан изнад Плутарха; левом руком држи свитак који је повезан са Плутарховим, а десном руком показује ка самој Лози Јесејевој.

Значење места у љевишком живопису које је припало Платону условљено је, свакако, значењем композиције чији је део. Одговор на питање које је значење у богослужбеном сликарству имала Лоза Јесејева, у оквиру које се појављује и ликовни приказ Платона, обелоданиће и смисао појаве античког мудраца на зидовима православног храма. Као што је познато, Јесеј је син Овида и отац Давида (Рут. 4, 17); Пророк Исаија га спомиње када говори о месијанском значењу породице цара Давида: „Изићи ће шибљика из стабла Јесејева, изданак из корена његова изникнуће“ (Ис. 11, 1); и касније помиње његово име у 10. стиху исте главе: „И у то ће се време за корен Јесејев, који ће бити застава народима, распитивати народи, и почивалиште његово биће славно“. Парафразу другог навода из Исаије налазимо код апостола Павла: „Биће корен Јесејев, и који устаде да влада над незнабошцима, у њега ће се уздати незнабошци“ (Рим. 15, 12). Име Јесеја се, очекивано, наводи и у родословима Господа Исуса Христа (код Матеја у 1, 5 и 6; и код Луке у 3, 22).

Јесејевом лозом, дакле, фрескописац осликава покољење Исуса Христа које иде све до оца цара Давида. (Ликовни приказ Лозе Јесејеве је, узгред буди речено, служио и као узор за осликавање немањићке владарске династије; најлепши пример имамо у Дечанима.) Извесни Астрапа, који је осликао Богородицу Љевишку, међу оне који су ишчекивали и предсказивали долазак Месије сврстава и највећег паганског философа – Платона. Његова испружена рука ка прецима Господа Исуса Христа потврда је речи из наведене Павлове парафразе из Исаије: „у њега ће се уздати незнабошци“. Тако, пагански мудрац Платон стаје у ред са старозаветним пророцима, или још прецизније, иде упоредо са њима.

ПЛАТОН КАО ПРОРОК

Да ли је уопште умесно говорити о Платону као пророку који најављује рођење Исуса Христа? И да ли је то неко некада, пре зографа љевишког, чинио? Одговор је – јесте. Прво у литератури, а под утицајем књижевних дела једна таква идеја почела је да се појављује и у црквеном (тј. богослужбеном) сликарству.

Идеја да су не само поједини антички писци, него и да је пагански свет у целини, упоредо са јеврејским, очекивао оваплоћење Бога који ће избавити свет, појавила се врло рано, већ у време хришћанских апологета (2. –3. век), пре свега, давањем једног симболичког значења историјским догађајима из Римске државе који су непосредно претходили рођењу Спаситеља; такође и једном карактеристичном интерпретацијом појединих ставова и учења античких аутора, о чему ће у наставку бити више речи.

Важно је, најпре, напоменути да су већ и сами новозаветни писци говорили не само о Спаситељу Изабраног народа, већ и о Спаситељу васељене, тј. да је Његова жртва имала универзални значај. Оци који су припадали групи хришћанских класициста (одн. имали афирмативан став према античком наслеђу) упућивали су на то да су се чак и пагани, да се послужимо речима Константина Философа, „делимично дотакли истине“, те су и они могли упоредо са старозаветним пророцима да очекују Спаситеља света. Овакав приступ појму откривења даје шире значење: Спаситељ васељене се у пуноћи открио свом Изабраном народу, али у извесној мери и осталом свету који ће такође избавити.

Постојале су идеје у историји хришћанског мишљења по којима су и поједини грчки философи своја учења изграђивали под пресудним утицајем старозаветних књига, које су имале историјски приоритет у односу на њих. Црквени оци (пре свих, ранохришћански апологетски писци) су те идеје претежно преузимали из дела хеленизованих Јевреја из дијаспоре (првенствено из Александрије).

Треба знати да је у то доба древност била озбиљан критеријум истинитости; зато је и Оригенов опонент Келс говорио да ништа не може бити и ново и истинито. Обједињавање старозаветне и јелинске традиције било је у функцији доказивања тезе да хришћанство није никаква новотарија, већ да је по промислу Божијем постојало од почетка у овом или оном облику (на томе је посебно инсистирао Јевсевије Кесаријски, али и не само он). Пошто је природна веза хришћанства са Старим Заветом очигледна, тек је разоткривање зависности паганских мислилаца од Старога Завета оправдавало уверење да су и антички пагански писци својеврсне претече хришћанства. Нећемо улазити у ову надасве сложену причу, опет ћемо се задржати само на оним тезама које имају директне везе са Платоном, тј. које његову философију доводе у однос са Старим Заветом.

Прво питање на које је требало одговорити како би се оправдало овакво гледиште јесте да ли код Јевреја уопште постоји философија. Већ помињани Јевсевије Кесаријски се одмах позвао на сведочанства самих јелинских аутора – Мегастена (око 400 године пре Христа) и перипатетичара Клеарха (3. век пре Христа) – који су сматрали да су Јевреји „философско племе“. Од пресудне важности је било и цитирање неопитагорејца Нуменија (2. век после Христа) који реторички пита: „Ко је Платон до Мојсије који говори атички?“ Позитиван одговор на ово питање омогућава даље развијање тезе о зависности Платона од Старога Завета. Већина хришћанских апологета је то чинила под значајним утицајем јеврејског философа – Филона из Александрије, који је био мишљења да јелинска философија (прецизније: платонизам) много тога дугује Мојсију. На пример, Климент Александријски је био уверен да је Платон бивао инспирисан старозаветним законима, и да је чак подражавао (тј. имитирао) Мојсија и Давида.

Податак да је Платон за живота посетио Египат био је „крунски доказ“ за то да је своја учења црпео из Светог Писма. Теодорит Кирски је писао да су старозаветни текстови старији од грчких, те да је сам Платон приликом боравка у Египту од тамошњих Јевреја чуо за Мојсијева учења, предано их је проучавао, и као резултат тог истраживања јеврејских светих списа појавила су се његова најзначајнија философска учења (конкретно: учење о бићу, божанској тријади, божанској јединствености, суду после смрти, итд.). Амвросије Милански је отишао и корак даље, веровао је да је Платон посетио Египат са намером да се упозна са Мојсијевим и осталим старозаветним пророчким списима. Августин сведочи да су чак постојале претпоставке да се Платон у Египту срео и са пророком Јеремијом.

Није прилика да се овде бавимо процењивањем тога у којој мери су наведене тврдње оправдане и да ли су уопште оправдане, нама је сада важно то да љевишки сликар Астрапа не уводи неко ново уверење о односу хришћанског и паганског наслеђа, већ само следи познати став да је за пагане философија била, како рече Климент Александријски, „путеводитељ за Христа“, одн. да је имала исту ону функцију коју је имао Закон код Јевреја (уп. Гал. 3, 24). Следствено томе, Платон, као највећи међу паганским философима, могао се сматрати „атичким Мојсијем“.

Зато и није чудно што је Платон, иако пагански философ (), у цркви Богородице Љевишке осликан у друштву оних који су чекали долазак Месије, и што му је живописац ставио у уста речи које он засигурно никада није изговорио: „у неко време: слово пожеле сићи на земљу да буде тело“ (или на словенском језику на коме је исписан текст на Платоновом свитку:

Појава Платона у цркви Богородице Љевишке говори, пре свега, о нивоу културе на коме се налазила тадашња српска црквена елита. То да се управо Црква појављује као чувар и античког наслеђа, говори, са једне стране, о њеној цивилизацијској одговорности, а са друге, о универзалном значају њене мисије.

 

Извор: Православље




1 коментар

  1. МИЛКА СТЕФАНОВИЋ МИМИ

    Платон је засигурно спроводио Светоотачке замисли на основу којих је касније записана Библија. Разлике које се виде је вероватно допринело усмено преношење памћења. Платона сматрам апсолутно заслужним да се нађе на зидовима православних храмова и хвала мом завичајцу краљу Милутину да је то увидео.Мислим да је Платон поставио темељ науци, култури, закон државног уређења и свих правила понашања које су уграђене у 10 Божјих заповести.

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *