Небески витезови који су бранили Србију

Храбри пилоти из Шестог ловачког пука су у току одбране Београда 6. и 7. априла 1941. године према подацима у књизи потпуковника Костића „Пламен над Београдом“, оборили 42 немачка авиона

Фашистичка Немачка је без објаве рата 6. априла 1941. године напала Краљевину Југославију. Напад је почео снажним ударима ваздухопловних снага, специјалним дејствима и брзим продорима оклопно-механизованих јединица. Главни циљ напада немачког ваздухопловства је био: разарање Београда, деморалисање војске и народа и уништење југословенских ваздухопловних потенцијала. Одлуку, да се Београд разори, донео је лично Хитлер 27. марта, разјарен вестима о демонстрацијама у Београду против потписивања „Тројног пакта“. Извршење задатка поверено је 4. ваздушној флоти под командом генералпуковника Александра Лера. Операција уништења Београда носила је назив „Страшни суд“ (нем. Strafgericht). У 6:30 часова напала су 234 бомбардера и 120 ловаца. Већина житеља престонице затечена је на спавању јер је била недеља.

У току 6. априла град је бомбардован у четири налета, а настављено је 7. априла, 11. и 12. априла. На Београд је изручено око 440 тона разорних запаљивих бомби. Погинуло је преко 2.500 људи. Уништено је више стотина зграда, међу њима до темеља срушено издање Народне библиотеке Србије – установе основане 1832. – са око 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве културне вредности. Међу бомбардованим објектима је и Стари двор (са срушеном куполом).

Немачки фелдмаршал фон Клајстје на суђењу, после рата, о томе рекао: „Ваздушнинапад на Београд 1941. године је првенствено имао политичко-терористички карактер и није имао ничег заједничког са ратом. То бомбардовање из ваздуха је било ствар Хитлерове сујете, његове личне освете.“

Народна библиотека Србије

Библиотека је имала и збирке турских рукописа, старих штампаних књига (више од 200) од 15. до 17. века, старих карата, гравира, слика, новина… Осим тога, у њој су биле сабране све књиге штампане у Србији од 1832. године, као и оне штампане у суседним земљама, али и комплетне библиотеке Вука Стефановића Караџића, Лукијана Мушицког, Ђуре Даничића, П.М. Шафарика и других.

Уочи бомбардовања, на почетку Другог светског рата, 1. априла 1941. године, свеје било спремно за евакуацију. Библиотека је била спакована у 150 сандука, рукописи посебно у 38 сандука (сваки је био тежак око 80 килограма), а стари часописи у22 сандука.

Тадашње Министарство просвете забранило је, међутим, 3. априла евакуацију просветно-културних установа Београда, па и Народне библиотеке, али је наредило да се све драгоцености склоне у подрум, што је и учињено. Зграда је погођена запаљивим бомбама 6. априла, у 16 часова. Сматра се да је све изгорело. Према сећању становника краја око Косанчићевог венца, још два-три месеца рушевине су се пушиле.

Витезови београдског неба – Шести ловачки пук

Предвиђајући рат југословенска Врховна команда и Влада су Београд прогласиле „отвореним градом“. Но, то није спречило немачки Луфтвафе да нападне наш престони град и да га разори. Југословенску престоницу је од напада из ваздуха бранио елитни Шести ловачки пук и јединице противваздушне одбране ваздушне зоне Београд.

У тој неравноправној борби ваздушног Голијата и Давида, упркос срчаности и јунаштву наших небеских витезова, победила је фашистичка сила. Храбри пилоти Шестог ловачког пука су ушли у историју, јер су као орлови бранили свој главни град од најезде црних јата хитлерових „флуг-цојг“ формација. Они су истински витезови београдског неба, сећање на њих живи, а традиција се преноси покољењима, па и на генерацију садашњих пилота-ловаца.

Шести ловачки ваздухопловни пук је био елитна ваздухопловна јединица у саставу Прве ваздухопловне ловачке бригаде – најјаче јединице противваздушне одбране. Пук је имао добро обучено људство и најмодерније авионе. Мирнодопска локација пука је била на аеродрому Земун, где се налазила и Шеста ваздухопловна база. Ратна летелишта су се, с обзиром на задатак пука, налазила у непосредној близини Београда. Зона пука је обухватала североисточни део државне територије, где су се налазили значајни објекти – велики градови, индустријски центри, комуникацијски чворови и мостови на Сави, Тиси и Дунаву.

Храбри пилоти из Шестог ловачког пука су у току одбране Београда 6. и 7. априла 1941. године, према подацима у књизи потпуковника Костића „Пламен над Београдом“, оборили 42 немачка авиона, а за још 19 се то не може тачно тврдити. У књизи „Наше небо априла 1941.“ инг. Петар Боснић наводи 47 оборених непријатељских авиона. Тачан број немачких авиона, које су 6. и 7. априла пилоти Шестог ловачкогпука оборили над Београдом, не може се утврдити, али на основу доступних извора број се креће између 42 и 48 авиона. У тим неравноправним борбама у ваздуху су погинула једанаесторица наших пилота: десеторица из Шестог пука и капетан Живица Митровић из 31. групе Другог ваздухопловног пука. Рањено је девет пилота: од тога шесторица тешко, а тројица лакше. У априлском рату је погинуло 135 југословенских летача и око 600 нелетача. Ваздухопловство је пружило одлучан и организован отпор, а изведена су и узвратна дејства по немачким аеродромима.

„За мном! Пали и полећи по патролама!“

Пилотски ас који је у Шестоаприлском рату оборио три немачка Месершмита, Ђорђе Стојановић једном приликом је рекао: „Свако се за нешто роди, а ми смо се родили за пилоте – имали смо све потребно – одважност, борбеност, спретност и били смо витезови“.

Око 7. часова је дат знак „ваздушна опасност“ јер се Београду приближавале две велике формације немачких бомбардера и ловаца са севера једна дуж Тисе, а друга Дунавом. Потрчали смо ка авионима, чији мотори су већ били загрејани. Командир Милош Жуњић је командова викнувши: „За мном!, пали и полећи по патролама“.

Полетео сам за вођом патроле и командиром Милошем Жуњићем. После 5 минута на висини 3.000 метара између Батајнице и Панчева, приметио сам Немце. Командира нисам могао да опоменем, јер радио станица ми није радила. Повећао сам брзину, престигао га и крилима дао знак. Отпочела је борба са немачким ловцима, који су пратили бомбардере. У ваздуху је била цела група по патролама, сем команданта групе мајора Адума Ромеа, који је остао на земљи….

Из наше ескадриле су у ваздуху биле све четири патроле, 8 авиона, јер је девети авион био оштећен при слетању 5. априла. Командир Жуњић је наставио у истом правцу и напао један бомбардер Хајнкел 111, па је одмах био изложем нападу ловаца Ме 109Ф и борио се са њима, погођен, долази до пожара, због кога искаче из авиона. Висећи на падобрану убијен је митраљеским рафалима немачких пилота ловаца. Схвативши да сам сам, напао сам три Ју-87 (Штуке). Напао сам одоздо најпре десну, која је одмах оборена, па леву, која је погођена из близине.

Затим сам се сукобио са три Ме-109Ф, и на једнога сам усредсредио паљбу, светлећи метци су обележавали поготке, он се одвојио и кренуо понирући ка румунској граници. Гонио сам га на висини 300 до 400 метара над пругом управцу Вршца и отварао ватру. Успео је да се извуче, јер ми нисмо имали запаљиву муницију – тако да погодци нису имали жељени ефекат, а Ме-109Ф био је бржи за око 50 км/час од нашег Ме-109Е. Прекинуо сам гоњење јер је и гориво било прикрају и вратио се на аеродром и слетео из правца Дунава. Сам без свога командира.

Одломак из текста пилота Ђорђа С. Стојановића




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *