Казамат
Тешки кораци у сатима таме, звекет ланца, зид, решетка, врата, јецај несрећних, што уздахе маме, понеки шапат, реч друга, реч брата…
Црн се барјак над вам вије, због вас многа суза лије, Божји кантар све вам мери, отпали сте ви у вери…
Над Србијом влада мрак, живом светли свеће зрак. Душу кида звук сирена и ликујућ смех хијена…
Црвену беретку поносно је носио и непријатељима пркосио. Заклетву давно даде, за Србију спреман и да херојски паде…
Вук чује Отаџбине зов и први креће у ров. Кукавица? За њега то не важи, Он први је био на стражи…
О изгнани правде ради, страдалници рода свога, у невољи сјетите се благих речи Христа Бога. Небеско је Царство Ваше, не бојте се изгнаници, нек’ утјеха Ваша буде, у тој једној реченици…
Запјеват’ ћу браћо моја, док ми горке сузе теку, о Звездану мрком вуку и храброме Улемеку…
Вучја сва су утихла чула, Чула попут ове ноћи потмула. Потмуле тмине што прети режањем, Режањем кад њивом живота не жањем…
Последњи поход распетих, последња небеска војска, последњи јуначки строј, последња команда „за мном“, последњи лет орла, последњи српски бој!
Синови добри издате мајке, јунаштво се Ваше сад не цени више, издајници ови на власти што су, заједно Вас с’ мајком „низ воду пустише“…
Пусти коју сузу нек кане низ лице, исплачи се Ацо за три Сребренице, на повратку само у Кравицу сврати, у моје се име немој сагињати…
Душко Маричић, што га Гумар зову, јунак силан без мане и страха, газио је храбро када је требало, стазама победе, пепела и праха…
Тужан ходам крајевима знаним, и питам се има ли овде Бога, Терају ме да се себе срамим, себе самог и народа свога. Оријентир ми брдо и речица, вучју стазу шума је сакрила, знам где је пашњак и пречица, али не познам где је кућа била.
Сетимо се оних ратних дана, Сетимо се храброг капетана, Сетимо се Крајине и Книна, Сетимо се храброг српског сина…