До Немањића ни путоказа

Држава заборавила на јубилеј – девет векова од рођења Стефана Немање. Дежева, Немањина престоница и родно место Светог Саве без иједног обележја

Девет векова је прошло откад је рођен Стефан Немања, утемељивач самосталне српске државе. Србија не обележава ову велику годишњицу. Нико од званичника није дошао 12. јула, на Петровдан, на славу храма Светих апостола Петра и Павла у Новом Пазару, најстарије цркве у Србији, у којој је крштен Стефан Немања, а највероватније и Растко Немањић. Није постављен ни најобичнији путоказ према оближњем селу Дежеви, где су били Немањини двори у којима је рођен Свети Сава.

Није било званичних делегација ни у Ђурђевим ступовима, првој владарској задужбини Стефана Немање. С друге стране, баш ти монаси Ступова били су иницијатори да се у Дежеви створи парохија, а својим новцем су купили земљиште на коме ће се подићи нова црква посвећена Светом Сави.

– Била је велика срамота да на месту где нам је заснована црква и држава немамо парохију и живог свештеника. Да то има неки други народ из сателита би могло да се види обележје – каже јеромонах Гаврило из Ђурђевих ступова.

Прича да се Стефан Немања, кад је преузео власт као велики жупан, настанио у Дежеви, у долини под брдом на коме се дижу Ђурђеви ступови.

– У засеоку Мишчићима рођено је најмилије и најљупкије српско дете, Свети Сава. До дворова Немањића где је рођен нема чак ни путоказа. Археолошка истраживања су била минимална, па су нам под земљом у Дежеви још закопани национална лична карта и идентитет. То нас је разједало годинама.

Зато је манастир недалеко од рушевина саборне цркве у Дежеви, где је краљ Драгутин предао власт Милутину, откупили парче земље.

Кад је пре три године иницијатива да Дежева постане парохија уродила плодом уступили смо плац без икакве надокнаде.

Годишњице рођења светог Стефана Немање сетили су се само Срби, данашњи житељи древног Раса, колевке српске државе, и њихови духовници.

– Петровдан је велики празник, нарочито ове године. Зато сам поранио да с породицом стигнем на славу Петрове цркве.

Мислио сам биће гужва, доћи ће неко из Београда. Али ништа, само ми овдашњи Срби, а све нас је мање. Кад су заборавили на Немању, шта тек ми да очекујемо – рекао нам је Дејан Каличић из Полокца, села под Голијом.

Његови малишани са осталом децом која одрастају уз причу да буду поносни што живе у немањићком Расу, играли су се жмурке око монументалних камених крстова на древним гробовима око Петрове цркве. Нажалост, српских споменика је било више него српске деце.

Протојереј ставрофор Томислав Миленковић није умео да објасни зашто у Петрову цркву није дошао нико од такозване српске елите да присуством укаже дужно поштовање Немањићима и Расу.

– Петрова црква је била седиште рашких епископа и пре оснивања самосталне српске цркве и немањићке државе. У доба Стефана Немање овде су одржана два државна сабора, на првом је Немања донео одлуку да протера богумилску јерес, а на другом 1196. се одрекао престола у корист средњег сина Стефана Првовенчаног, који је крунисан у Петровој, првом крунидбеном месту српских владара. Нажалост, девет векова од рођења Стефана Немање многи су заборавили и кад је и где рођен, где је крштен и где су темељи српске државе. А они су управо овде у Расу, у Петровој цркви – каже протојереј Миленковић.

Он наглашава да је поштовање и афирмисање националног и државног предања веома важно, јер оног ко не поштује себе неће поштовати ни други.

– Само човек који води бригу о свом духовном и националном идентитету поштоваће иста права другог. Нормално је да човек брине о својој породици, а нација је само проширена породица. Не могу ја да волим неког у белом свету, а нисам заволео ближњег. Стално имамо иста искушења да се одричемо националног идентитета прво под видом југословенства, онда под видом комунизма, а сад због европских интеграција – каже прота Миленковић.

Локални Срби нису заборавили да живе у древном Расу и упркос тешкој материјалној ситуацији не желе да га препусте забораву. Зато је старина Миломир Пауновић из села Ковачева стрпљиво чекао проту Радивоја Јанковића, дежевског пароха, стискајући у руци коверат с 10.000 динара издвојених од скромне пензије. Њих је наменио као прилог за изградњу нове цркве у Дежеви недалеко од темеља немањићког саборног храма.

– Дајем новац за цркву у Дежеви јер су тамо били Немањића двори. То мора да се зна и обележи. Морамо да се сећамо Немањића јер су нам направили државу и цркву – одсечно говори Пауновић.

По предању, некада је од Петрове цркве, преко Дежеве, до цркве у селу Митрова Река, а то је више од десет километара, мачка могла с крова на кров да скаче. То потврђују и трагови старих улица и керамичких цеви за водовод које сељани налазе радећи на имањима. Нажалост, из године у годину све је мање обрађених њива, јер млади напуштају Рашку област, а старачка домаћинства одумиру. Немањићка престоница Дежева, са нешто више од 300 становника, једно је од већих места у долини под Голијом. Иако је само осам километара удаљена од Новог Пазара неупућени тешко проналазе пут. Без водича је немогуће пронаћи рушевине саборног храма Немањића, а остатак дворског комплекса је под лејама с поврћем или под коровом.

– Држава је овде изводила веома мала археолшка ископавања, пре 32 године. Тад су откривени темељи древне цркве из прве половине 13. века, кад је пронађена парапетна плоча која сведочи да је то црква у којој је одржан Дежевски сабор, кад је краљ Драгутин пренео власт млађем брату Милутину. Земља још крије тајне Немањића. Желимо да покренемо свеобухватно истраживање и обнову наше баштине, да је прикажемо свету како заслужује. То је лична карта Србије. Тренутно су Немањићки двори под купусом. Недалеко од цркве налази се немањићка чесма у багрему и корову. Ово је наша заборављена и затрпана историја – каже прота Радивоје Јанковић.

НЕМАЊА НА ТРАКТОРУ

Дежевљани Југослав Пузовић и Мирослав Мојсиловић откривају да годинама постоји готов споменик Стефану Немањи, рад познатог вајара Коље Милуновића, који немају где да поставе. – Годинама смо тражили од државе и локалне самоуправе да се постави у центру Новог Пазара, али су нас игнорисали. Затим смо га ставили у сеф банке. Недавно смо и одатле морали да га иселимо у тракторској корпи на скровито место и сада чекамо боља времена – каже Пузовић.




Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *