Нисам глобалиста, империјалиста, маретијалиста, мондијалиста, хедониста, екумениста, атеиста, протестант, ни великозајебант. Нисам марксиста, нациста, фашиста, вечити статиста, педофил, канибал, некрофил, нисам о`кеј, ако сам геј…
Jеданпут иде стари Амиџа, Кô неки седи мандарин; А за њим тапка, трчи, скакуће, Јуначке крви најмлађи син…
Теби да певам — теби, тиранко! А дух ми мори отров и гнев; Увреда твојих жаоци јетки, Потпаљују ми племенит спев…
Заборавио сам јутрос песму једну ја, Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао…
Јак, ћи Божја, Србија, изјављујем драговољно, кроз ланце и жицу, пред сведоцима, Силом, Муком и Неправдом, да крива сам и да признајем кривицу!
У Србији пада киша, даноноћно, непрестано, у Србији труне жито, поврће и воће рано. На грудима мајке Земље, Србија је жива рана, по њој пада слана киша, по њој пада роса слана, Што нам спира сјај из ока, срму речи, боју лица, румен ружа, злато класја, плави мирис љубичица…
Гледам, не посрћеш брате под тежином крста, уклесане сузом све ратне страхоте, скамењена лица и погледа чврста, у последњем маршу, ка врху Голготе…
Небројано пута рескирао сам живот, Понеким шрапнелом а некада метком, Пре сваког боја целивао сам кивот, У борби себе равњао са претком…
Немојте ме, неверни, братити са небраћом, терати да смејем се пред отаџбине недаћом, понос добих силни с’ рођењем у крви, да не даднем злослутној руци да ме мрви…
Кован од злата, клесан од камена, на капи црвеној очњаци бели, у строју момци, раме до рамена, одлучни, важни, храбри и смели. У ватру и воду и увек су први, с поносом иду уз неми мук, само се сенке мичу у ноћи, једино сија на капи вук.
